O Trampu, fašizmu i "ruskim hakerima"

Pre nekog vremena inače odlični internet sajt Open Culture započeo je seriju postova velikih svetskih mislilaca o političkoj kulturi i totalitarizmu, koja je, prema ubeđenju administratora ove stranice, zamišljena kao oblik političke borbe protiv (buduće) administracije SAD na čelu sa Donaldom Trampom. Ovo je relativno uobičajena pojava među zapadnim i američkim kulturnim krugovima, gde pripadnost kulturnoj i obrazovanoj eliti najčešće ne povlači sa sobom sposobnost da se orijentiše u političkim finesama današnjice, što je većinu srpskih građana naučilo dvadesetak godina političke prakse u uslovima perpetuirane opšte političke krize. Prethodnih dana, međutim, Open Culture objavio je jedan detalj, koji izuzetno lepo ilustruje zaslepljenost i odsustvo kritičke misli upravo među onim slojevima zapadnog društva koji se na kritičku misao najglasnije pozivaju. Naime, jedan u seriji ovih „antifašističkih“ i „antitotalitarnih“ članaka na stranici bio je odličan tekst Umberta Eka u kome on nabraja političke vrednosti i ideološke maksime karakteristične za neodređeni pojam „fašizma“, kako se on koristi u većem delu Evrope, sa naročitim akcentom na italijansko (i špansko) iskustvo. U pitanju je inače odličan i, kako je to uobičajeno kod Eka, izuzetno intelektualno pošten tekst, koji je zaista u velikoj meri primenjiv na savremeno globalno (i srpsko) društvo. Sam tekst je, međutim, ovde manje bitan, bitan je način na koji su ga oni koji ga preporučuju primenili na svoje orkuženje. Naime, pre nekoliko dana, Donald Tramp je čestitao svetu i Americi Novu godinu tvitom koji je toliko urnebesan, da ga vredi navesti u celini:

Ova pasivno-agresivna poruka divno zahvata kompleksnost Trampovog lika koji u svojoj suštini predstavlja rijaliti-zvezdu, a zatim sve ostalo. Uzvik "ljubav!" je naročito smešan i zabavan, i govori nam manje-više sve što treba da znamo o političkoj agresiji u savremenom medijskom društvu. Administratori Open Cultture, međutim, nisu bili toliko oduševljeni ovim tvitom. Oni su ga podelili zajedno sa linkom na pomenuti Ekov tekst, a pogotovo na tačku 8. Ekovog spiska koja glasi: „kroz stalno pomeranje retoričkog fokusa, neprijatelji se istovremeno prikazuju kao prejaki, i kao preslabi".

Pošteno govoreći, citat nije bio pogrešno primenjen. U Trampovoj retorici može se naći mnogo toga što potpada pod Ekov spisak, i određeni elementi veoma neodređeno shvaćenog „fašizma“ jesu u porastu u SAD, sa Trampom u svom fokusu. Ono što je, međutim, zaista poražavajuće, jeste apsolutno odsustvo svesti urednika sajta o tome koliko se Ekov spisak sa većom lakoćom primenjuje na retoriku i ideologiju kojoj oni sami pripadaju, a pogotovo na pomamu oko „lažnih vesti“ koje „lansira i finansira Kremlj“,a plasiraju „ruski hakeri“. Zapadni mejnstrim (dakle, „non-fejk“) mediji u SAD kontinuirano predstavljaju Rusiju (baš kao i svoje sopstvene Flyover States, doslovno „države koje jedino služe da bi se preko njih avionom preletelo sa jedne na drugu obalu SAD“) kao primitivnu i nazadnu bestragiju koja živi u Srednjem veku (ako se govori o Crkvi i hrišćanskim običajima), odnosno XIX veku (ako se govori o "nacionalizmu, rasizmu i netoleranciji"), oni su beskrajno zaostali i smešni u svojoj ratobornosti i dizanju galame, dok se sve oko njih raspada od „truleži, nebrige i odsustva elementarne nehigijene“. Potpuno identičnu sliku imamo kontinuirano o Iranu, Siriji, Severnoj Koreji, i drugim aktuelnim „neprijateljima civilizacije“,uključujući tu i Al-Kaidu i „Islamsku državu“.

A onda se odjednom ti isti zatucani i zaostali primitivci (uzgred, ne izgleda li vam ova slika pomalo, ne znam - rasistički?), koji se inače „ne bave ničim osim zlostavljanja žena i seksualnih manjina“, istovremeno ispostavljaju kao opasni „ruski hakeri“ i „agenti Kremlja“, sposobni ni manje ni više nego da nameštaju izbore u SAD, ili, u najnovijoj instanci, da „obore snabdevanje Njujorka strujom“. Seljoberi sa Srednjeg zapada koji se tretiraju kao „beslovesna marva“ kojoj se treba nacrtati za koga da glasa su se slično odjednom ispostavili kao majstori manipulacije, koji „zloupotrebljavaju socijalne mreže“ (one iste koje „ne koriste“, pa zato „glasaju za Trampa“) i šire „lažne vesti“ (čije objavljivanje „finansira Kremlj“ – koji je, uzgred budi rečeno, već godinama „na ivici bankrota“) kako bi izigrali sve one dostojanstvene, visokoobrazovane, i pouzdano informisane analitičare i teoretičare „informacionog doba“, koji su samo nedelju dana pred američke izbore, koristeći se „najsavremenijim računarskim tehnologijama“ Donaldu Trampu davali šansu za pobedu od 13% naspram 87% za Hilari Klinton.

Najzad, sličan pogled savremeno zapadno društvo gaji i prema svojim drugim zvaničnim „neprijateljima“. Severna Koreja „umire od gladi“ i preti da „potpuno uništi“ Južnu Koreju, Japan i Istočnu obalu SAD, Iran je totalitarna zemlja na ivici propasti koja istovremeno svojim ekonomskim potezima ugrožava ekonomiju SAD i razvija oružje koje može ugroziti celu Evropu, a terorističke organizacije poput Al-Kaide i „Islamske države“ (kada nisu prikazane kao sedmogodišnje devojčice iz Alepa koje tvituju o strahotama Asadove okupacije na savršenom engleskom) su istovremeno primitivna banda divljaka, glavoseča i silovatelja i visokotehnološki manipulatori koji vešto vrbuju nezaštićene zapadne građane, maestralno manipulišu ukradenom naftom i resursima, i uopšte uzev „predstavljaju najveću pretnju po bezbednost zapadnih zemalja“.

Drugim rečima, ako u naše vreme postoji primer Ekove 8. tačke o „prejakom i preslabom neprijatelju“, on ne može biti ubedljiviji od slike „ruskog hakera“, „ludaka na čelu Severne Koreje“ ili „islamskog teroriste“. Mehanizmi kojima se ovi propagandni simulakrumi plasiraju u međunarodnu javnost, a svaka njihova kritika proglašava za „lažne vesti“ i „manipulacije ruskih plaćenika“ (koga još iznenađuje što u poslednje vreme u „proverenim“ i „pouzdanim“ zapadnim medijima stalno iskrsavaju poređenja Rusije i „Islamske države“?) predstavljaju najveće tekovine fašizma u naše vreme, a ideja da će se „naivni i priglupi građani“ od ovakvih „rusko-islamističkih manipulacija“ štititi kroz programske dodatke „Fejsbuku“ i „Guglu“ poprima istinski orvelijanske razmere („ne čitati, lažna vest i dvaputviše zlomisao!“).

U takvim okolnostima, upirati prstom na Trampovetvitove i plašiti globalnu javnost „američkim nacistima sa srednjeg zapada“ jednako je smešno i promašeno koliko petnaestogodišnje ukazivanje na navijače „Rada“ kao na najveći problem za bezbednost zemlje čija se čitava pokrajina nalazi pod stranom okupacijom. Bez ikakve sumnje, među 61 miliona Amerikanaca koji su glasali za Trampa nalaze se, između ostalih, istinski mračnjaci i fašisti/nacisti bez znakova navodnika. Ali oni nisu opasniji ni po Ameriku, ni po svet, koliko korporativno-bankarska i ratnohuškačka elita koja je javno podržala Hilari Klinton, i koja je direktno odgovorna za milione mrtvih u sprovođenju američke imperijalističke (i fašističke?) politike širom sveta. I koja je, uzgred budi rečeno, finansirala i Hitlerov uspon na vlast.

Već više od decenije autori u Srbiji i svetu ukazuju na sudbinu Vajmarske Republike i ističu u kojoj meri je rađanje onog istinskog nacizma u njoj bila reakcija na duboku moralnu i kulturnu dekadenciju, sponzorisani autošovinizam i prilično „fašističko“ ostrvljavanje na nacionalne i tradicionalne vrednosti. Ono što se iz toga izrodilo nije bila nikakva istinska nacionalna kultura, niti povratak tradiciji, već krvavi koloplet političkog nasilja, rata i genocida. Takve stvari se događaju kada bespovratno podrijete moralne temelje na kojima se zasniva vaše društvo, a niste u stanju da ponudite išta što bi moglo da ih zameni. Ovaj proces se na globalnom planu odigrava pred našim očima, i što se više upire prstom na (legalne i legitimne) tradicionalističke i konzervativne snage kao na „fašiste“ i „naciste“, to se povećava verovatnoća da će iz mračnih ćoškova i budžaka izmileti istinski nacisti, kojih, istini za volju, zaista ima svuda. I koji osiromašenim i poniženim „gubitnicima globalizma“ u zapadnim zemaljama izgledaju sve privlačnije, budući da se njihova ideologija i metode sistematski relativizuju poređenjem sa političkim grupama koje nikakve veza sa nacizmom i fašizmom nemaju.

Sve ovo, dakako, važi i u Srbiji. Ali rasprava o ovakvim finesama na srpskoj sceni rizikuje da se surva u besmisleni igrokaz večne prepirke između „četnika“ i „partizana“, „nacionalista“ i „liberala“, „tradicionalnih“ i „progresivnih“ snaga, a te rasprave, budući da se vode izvan okvira akademske zajednice gde im je mesto, nemaju nikakvu vrednost, niti korist po trenutni politički trenutak. Zato ćemo možda lakše moći da sagledamo nedostatke sopstvenog društva i njegove unutrašnje probleme kada trezveno sagledavamo ideološki haos koji se na naše oči razvija na globalnoj pozornici.