петак, 22. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > О Трампу, фашизму и "руским хакерима"
Савремени свет

О Трампу, фашизму и "руским хакерима"

PDF Штампа Ел. пошта
Никола Танасић   
среда, 04. јануар 2017.

Пре неког времена иначе одлични интернет сајт Open Culture започео је серију постова великих светских мислилаца о политичкој култури и тоталитаризму, која је, према убеђењу администратора ове странице, замишљена као облик политичке борбе против (будуће) администрације САД на челу са Доналдом Трампом. Ово је релативно уобичајена појава међу западним и америчким културним круговима, где припадност културној и образованој елити најчешће не повлачи са собом способност да се оријентише у политичким финесама данашњице, што је већину српских грађана научило двадесетак година политичке праксе у условима перпетуиране опште политичке кризе. Претходних дана, међутим, Open Culture објавио је један детаљ, који изузетно лепо илуструје заслепљеност и одсуство критичке мисли управо међу оним слојевима западног друштва који се на критичку мисао најгласније позивају. Наиме, један у серији ових „антифашистичких“ и „антитоталитарних“ чланака на страници био је одличан текст Умберта Ека у коме он набраја политичке вредности и идеолошке максиме карактеристичне за неодређени појам „фашизма“, како се он користи у већем делу Европе, са нарочитим акцентом на италијанско (и шпанско) искуство. У питању је иначе одличан и, како је то уобичајено код Ека, изузетно интелектуално поштен текст, који је заиста у великој мери примењив на савремено глобално (и српско) друштво. Сам текст је, међутим, овде мање битан, битан је начин на који су га они који га препоручују применили на своје оркужење. Наиме, пре неколико дана, Доналд Трамп је честитао свету и Америци Нову годину твитом који је толико урнебесан, да га вреди навести у целини:

„Срећна Нова година свима, укључујући моје бројне непријатеље и оне који су се борили против мене и толико жестоко изгубили, да не знају шта да раде. Љубав!“

Ова пасивно-агресивна порука дивно захвата комплексност Трамповог лика који у својој суштини представља ријалити-звезду, а затим све остало. Узвик "љубав!" је нарочито смешан и забаван, и говори нам мање-више све што треба да знамо о политичкој агресији у савременом медијском друштву. Администратори Open Cultture, међутим, нису били толико одушевљени овим твитом. Они су га поделили заједно са линком на поменути Еков текст, а поготово на тачку 8. Ековог списка која гласи: „кроз стално померање реторичког фокуса, непријатељи се истовремено приказују као прејаки, и као преслаби".

Поштено говорећи, цитат није био погрешно примењен. У Трамповој реторици може се наћи много тога што потпада под Еков списак, и одређени елементи веома неодређено схваћеног „фашизма“ јесу у порасту у САД, са Трампом у свом фокусу. Оно што је, међутим, заиста поражавајуће, јесте апсолутно одсуство свести уредника сајта о томе колико се Еков списак са већом лакоћом примењује на реторику и идеологију којој они сами припадају, а поготово на помаму око „лажних вести“ које „лансира и финансира Кремљ“,а пласирају „руски хакери“. Западни мејнстрим (дакле, „нон-фејк“) медији у САД континуирано представљају Русију (баш као и своје сопствене Flyover States, дословно „државе које једино служе да би се преко њих авионом прелетело са једне на другу обалу САД“) као примитивну и назадну бестрагију која живи у Средњем веку (ако се говори о Цркви и хришћанским обичајима), односно XIX веку (ако се говори о "национализму, расизму и нетолеранцији"), они су бескрајно заостали и смешни у својој ратоборности и дизању галаме, док се све око њих распада од „трулежи, небриге и одсуства елементарне нехигијене“. Потпуно идентичну слику имамо континуирано о Ирану, Сирији, Северној Кореји, и другим актуелним „непријатељима цивилизације“,укључујући ту и Ал-Каиду и „Исламску државу“.

А онда се одједном ти исти затуцани и заостали примитивци (узгред, не изгледа ли вам ова слика помало, не знам - расистички?), који се иначе „не баве ничим осим злостављања жена и сексуалних мањина“, истовремено испостављају као опасни „руски хакери“ и „агенти Кремља“, способни ни мање ни више него да намештају изборе у САД, или, у најновијој инстанци, да „оборе снабдевање Њујорка струјом“. Сељобери са Средњег запада који се третирају као „бесловесна марва“ којој се треба нацртати за кога да гласа су се слично одједном испоставили као мајстори манипулације, који „злоупотребљавају социјалне мреже“ (оне исте које „не користе“, па зато „гласају за Трампа“) и шире „лажне вести“ (чије објављивање „финансира Кремљ“ – који је, узгред буди речено, већ годинама „на ивици банкрота“) како би изиграли све оне достојанствене, високообразоване, и поуздано информисане аналитичаре и теоретичаре „информационог доба“, који су само недељу дана пред америчке изборе, користећи се „најсавременијим рачунарским технологијама“ Доналду Трампу давали шансу за победу од 13% наспрам 87% за Хилари Клинтон.

Најзад, сличан поглед савремено западно друштво гаји и према својим другим званичним „непријатељима“. Северна Кореја „умире од глади“ и прети да „потпуно уништи“ Јужну Кореју, Јапан и Источну обалу САД, Иран је тоталитарна земља на ивици пропасти која истовремено својим економским потезима угрожава економију САД и развија оружје које може угрозити целу Европу, а терористичке организације попут Ал-Каиде и „Исламске државе“ (када нису приказане као седмогодишње девојчице из Алепа које твитују о страхотама Асадове окупације на савршеном енглеском) су истовремено примитивна банда дивљака, главосеча и силоватеља и високотехнолошки манипулатори који вешто врбују незаштићене западне грађане, маестрално манипулишу украденом нафтом и ресурсима, и уопште узев „представљају највећу претњу по безбедност западних земаља“.

Другим речима, ако у наше време постоји пример Екове 8. тачке о „прејаком и преслабом непријатељу“, он не може бити убедљивији од слике „руског хакера“, „лудака на челу Северне Кореје“ или „исламског терористе“. Механизми којима се ови пропагандни симулакруми пласирају у међународну јавност, а свака њихова критика проглашава за „лажне вести“ и „манипулације руских плаћеника“ (кога још изненађује што у последње време у „провереним“ и „поузданим“ западним медијима стално искрсавају поређења Русије и „Исламске државе“?) представљају највеће тековине фашизма у наше време, а идеја да ће се „наивни и приглупи грађани“ од оваквих „руско-исламистичких манипулација“ штитити кроз програмске додатке „Фејсбуку“ и „Гуглу“ поприма истински орвелијанске размере („не читати, лажна вест и двапутвише зломисао!“).

У таквим околностима, упирати прстом на Трамповетвитове и плашити глобалну јавност „америчким нацистима са средњег запада“ једнако је смешно и промашено колико петнаестогодишње указивање на навијаче „Рада“ као на највећи проблем за безбедност земље чија се читава покрајина налази под страном окупацијом. Без икакве сумње, међу 61 милиона Американаца који су гласали за Трампа налазе се, између осталих, истински мрачњаци и фашисти/нацисти без знакова наводника. Али они нису опаснији ни по Америку, ни по свет, колико корпоративно-банкарска и ратнохушкачка елита која је јавно подржала Хилари Клинтон, и која је директно одговорна за милионе мртвих у спровођењу америчке империјалистичке (и фашистичке?) политике широм света. И која је, узгред буди речено, финансирала и Хитлеров успон на власт.

Већ више од деценије аутори у Србији и свету указују на судбину Вајмарске Републике и истичу у којој мери је рађање оног истинског нацизма у њој била реакција на дубоку моралну и културну декаденцију, спонзорисани аутошовинизам и прилично „фашистичко“ острвљавање на националне и традиционалне вредности. Оно што се из тога изродило није била никаква истинска национална култура, нити повратак традицији, већ крвави колоплет политичког насиља, рата и геноцида. Такве ствари се догађају када бесповратно подријете моралне темеље на којима се заснива ваше друштво, а нисте у стању да понудите ишта што би могло да их замени. Овај процес се на глобалном плану одиграва пред нашим очима, и што се више упире прстом на (легалне и легитимне) традиционалистичке и конзервативне снаге као на „фашисте“ и „нацисте“, то се повећава вероватноћа да ће из мрачних ћошкова и буџака измилети истински нацисти, којих, истини за вољу, заиста има свуда. И који осиромашеним и пониженим „губитницима глобализма“ у западним земаљама изгледају све привлачније, будући да се њихова идеологија и методе систематски релативизују поређењем са политичким групама које никакве веза са нацизмом и фашизмом немају.

Све ово, дакако, важи и у Србији. Али расправа о оваквим финесама на српској сцени ризикује да се сурва у бесмислени игроказ вечне препирке између „четника“ и „партизана“, „националиста“ и „либерала“, „традиционалних“ и „прогресивних“ снага, а те расправе, будући да се воде изван оквира академске заједнице где им је место, немају никакву вредност, нити корист по тренутни политички тренутак. Зато ћемо можда лакше моћи да сагледамо недостатке сопственог друштва и његове унутрашње проблеме када трезвено сагледавамо идеолошки хаос који се на наше очи развија на глобалној позорници.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер