O Marksu i neoliberalizmu - i kako oligarsi iskorišćavaju razočarenje u socijalizam

„Sve što vidim i svi dokazi koje vidim sugerišu da nejednakost u Srbiji od devedesetih raste. Da se povećala više nego u Hrvatskoj, na primer, više nego u većini drugih evropskih zemalja. To pokazuju podaci iz Svetskog izveštaju o nejednakosti. To su javno dostupni podaci i svako može da ode na internet i uveri se na stranici wid.world. To jeste razlog za zabrinutost. Potrebna nam je neka nova društvena socijaldemokratska preraspodela, zato predlažem demokratski socijalizam. Vidim da ne volite da pričate o socijalizmu... Možete vi to da zovete i socijaldemokratijom, ako vam se više sviđa. Ali neoliberalizam i neonacionalizam, ta mešavina koju ponekad vidimo u svetu sa Donaldom Trampom, ali ponekad i u Srbiji ili u drugim evropskim zemljama, nije pravi recept za budućnost.“

Jedva čekam socijalizam je naslov knjige francuskog ekonomiste Tome Piketija, jednog od najvećih svetskih stručnjaka za nejednakost, ali je zapravo u ove tri reči sažeta i kritika aktuelnog kapitalističkog sistema i naznaka novog, pravednijeg modela koji on predlaže. U svojoj novoj knjizi Kapital i ideologija, koju je u izdanju Akademske knjige Piketi prošlog vikenda i predstavio na beogradskom Sajmu knjiga, on taj novi društveno-ekonomski model zove participativni socijalizam. U njemu predlaže da radnici moraju biti i akcionari kompanija u kojima rade, da moraju imati svoje predstavnike u upravnim odborima preduzeća, jer je model u kome privatni vlasnik ima 100 odsto firme gotovo kao uspostavljanje monarhističke vlasti u preduzeću.

Ova knjiga je zapravo nastavak njegovog dela Kapitalizam u 21. veku, knjige koja je bila svetski hit i postala jedna od najprodavanijih ekonomskih knjiga od početka ovog veka. U njoj se Piketi poziva na Karla Marksa koji u svom Kapitalu polazi od važnog pitanja neverovatne koncentracije bogatstva tokom industrijske revolucije i istovremeno podseća da je u kapitalizmu nejednakost povećana, te da su bogati sve bogatiji, a siromašni sve siromašniji. „Pošto je stopa rasta stanovništva i proizvodnje relativno niska, stečeno bogatstvo prirodno dobija priličan značaj, pogotovo ako raste do krajnjih razmera i počne da destabilizuje društvo“, konstatuje Piketi danas. Drugim rečima, niski rast ne može da uravnoteži marksistički princip beskonačne akumulacije, kaže i dodaje da dobijena ravnoteža nije toliko apokaliptična koliko ona koju je predvideo Marks, ali jeste ipak prilično uzmemirujuća. Zato smo razgovor s Tomom Piketijem i počeli paralelom s Karlom Marksom. Londonski „Ekonomist“ za Piketija kaže da je moderni Marks. Možda čak veći i od Marksa, piše ovaj britanski nedeljnik.

ANICA TELESKOVIĆ: Za početak, podsetila bih na jedan od najpopularnijih citata iz istorije koji glasi: „Ideje vladajuće klase su u svakoj epohi vladajuće ideje“. Da li je Karl Marks bio u pravu kada je ovo rekao?

TOMA PIKETI: On je doprineo promeni sistema, pokušavajući da stvori novi kurs u istoriji. Ali to je neprestana borba. Narativ o našoj istoriji nije nešto što je u potpunosti neutralno, jer postoje različiti društveni interesi i različite društvene klase. Tumačenje naše istorije će uvek biti uzrok sukoba i raznih političkih kontroverzi sa različitim narativima. Ono što pokušavam da postignem u svom radu jeste da donesem neke istorijske podatke i dokaze o evoluciji raspodele dohotka i bogatstva tokom vremena. Ali, ne pretvaram se da ću postići da se svi složimo oko svega.

Znate da vas londonski „Ekonomist“ naziva modernim Marksom, kažu da ste čak veći i od Marksa?

Ono što sam pokušao da uradim jeste da prikupim mnogo istorijskih dokaza i mnogo istorijskih podataka, mnogo više nego u vreme Marksa, o tome kako se bogati, siromašni, različite društvene grupe snalaze, koliki je je njihov udeo u nacionalnom dohotku, u nacionalnom bogatstvu. To je više od novca, to je priča i o moći i o životnim prilikama. Nastavićemo da vodimo ovu političku raspravu i političku borbu zauvek. Ali ono što sam pokušao svojim radom da učinim je da sada barem imamo više inforamcija. Da možemo barem informisaniji da se raspravljamo.

Da li vam poređenje s Marksom laska? Pitam zato što „Ekonomist“ otvoreno podržava ideju slobodnog tržišta.

Da, naravno... Ali, znate, „Ekonomist“ je uvek igrao svoju ulogu podrške biznis klasi i protržišnom narativu. I to je u redu, oni igraju svoju, a ja igram svoju ulogu. Kao neko ko se bavi društvenom naukom, ne mislim da poređenje s Marksom ima puno smisla. Ja pišem vek i po posle Karla Marksa. Znate koliko više istorijskih dokaza imamo danas. Ono što Marks nije imao jeste ono što se dogodilo tokom 20. veka. A imali smo katastrofu komunističkog režima i sovjetskog komunizma, međutim imali smo i uspeh socijaldemokratskih režima u Zapadnoj Evropi i stekli smo mnogo istorijskih dokaza koji pokazuju da uz ekstremnu nejednakost bogatstva na duži rok nema razvoja. U zapadnoevropskim zemljama posebno. Ono što smo u ovim zemljama videli jeste težnja prema više jednakosti dohotka, bogatstva, moći, pristupa obrazovanju, ali istovremeno i težnja ka većem ekonomskom prosperitetu. Mi sada sve to znamo i možemo da ispričamo, dok je Karl Marks pisao u potpuno drugačijem vremenu i drugačijim okolnostima.

Pitanje o Marksu je važno jer ste u Srbiji, u zemlji u kojoj je Marks preko noći od vrhovnog autorita postao predmet šale. To je razlog zašto vas pitam da li ćemo, ako kupimo vaše knjige, čitati novog Marksa?

Da, zato vam to i govorim. Moj rad je rad nekoga koga znate. Rođen sam 1971. godine, punoletan sam postao 1989. godine, u vreme pada Berlinskog zida i pada sovjetskog komunizma. I kao što znate, nikada nisam bio ni dodirnut sovjetskim komunizmom. Ovo je knjiga nekoga ko pokušava da razume šta je pošlo po zlu sa sovjetskim komunizmom u 20. veku, ali, što je najvažnije, ovo je knjiga i nekoga ko pokušava da razume šta je išlo kako treba u evropskim socijaldemokratskim institucijama. Zapadne zemlje, kao što su Nemačka, Švedska, Francuska i Britanija, u izvesnoj meri uspele su da tokom 20. veka izgrade sistem socijalne sigurnosti preko progresivnog oporezivanja. Znate da je u Sjedinjenim Američkim Državama najveća stopa progresivnog poreza na dohodak na veoma velike plate bila čak 91% u vreme Ruzvelta. Da je zatim tokom pola veka, od 1930. do 1980. godine, u proseku bila viša od 80%. Američki kapitalizam zbog toga nije propao. Dakle, moguće je organizovati veoma različite oblike ekonomskog sistema. Mislim da se kapitalizam blagostanja, ili socijaldemokratski kapitalizam koji imamo danas, veoma razlikuje od onog koji smo imali pre jednog veka. I mislim da će se situacija promeniti. Nastaviće da se menja.

Kako biste opisali savremenu ekonomiju? Da li je savremeni kapitalizam zapravo kao biznis i ekonomska klasa u avionu? U ekonomskoj klasi putnici imaju sve manje i manje prostora i jedva da mogu da otvore i čitaju vašu novu knjigu o nejednakosti. U međuvremenu, biznis klasa je sve veća i veća i sve luksuznija. Da li je savremeni kapitalizam zapravo neka vrsta Piketijevog aviona?

Ipak bih bio optimističniji od toga. Jer mislim da ne bi trebalo da previdimo ono što se desilo na duge staze. Ako uporedite kapitalizam u Francuskoj, Nemačkoj ili Švedskoj danas, sa kapitalizmom od pre 100 godina, videćete da je kapitalizam danas mnogo ravnopravniji. I mislim da će se ova evolucija ka većoj jednakosti nastaviti. Morate da znate od čega smo pošli, od kakvog sistema. Kapitalizam je ranije, pre Prvog svetskog rata, bio kolonijalni patrijarhalni kapitalizam, bez socijalnog osiguranja, i nije bilo progresivnog oporezivanja. Dakle, da ste nekome 1914. godine u Francuskoj ili Nemačkoj rekli: za 100 godina za poreze će odlaziti 50% nacionalnog dohotka, imaćete veliki javni sistem za zdravstvo i obrazovanje, imaćete veoma progresivno oporezivanje prihoda i nasledstva, znate da bi mnogi ljudi tada rekli: „O, pa to je komunizam, to će biti katastrofa, ekonomija će propasti, nebo će se otvoriti“. A u stvari, to se pokazalo kao veoma uspešno. Ta transformacija ka većoj jednakosti bila je veoma uspešna na duge staze i mislim da bismo morali da nastavimo u ovom pravcu. Dakle, u mom radu, kada govorim o participativnom socijalizmu ili demokratskom socijalizmu za 21. vek, ne govorim o povratku u sovjetski komunizam, već o nastavku evolucije kapitalizma, kakvu već imaju socijaldemokratske zemlje, a koja se dogodila u 20. veku. I kada govorim, na primer, o trajnoj preraspodeli imovine, o minimalnom nasledstvu, to podrazumeva da svi koji imaju 25 godina dobiju po 120.000 evra. Zalažem se dakle za ravnopravnu preraspodelu imovine, tako da svi imaju pristup minimalnom nivou nasledstva. Ne kažem da će se to desiti sledeće nedelje. Ali mislim da je važno razmišljati o tome šta će se dešavati u narednih 10 do 50 godina. Transformacija ka participativnom socijalizmu, koju sam opisao, veoma je ambiciozan plan. Međutim, ovde nije reč o većoj transformaciji u odnosu na postojeći sistem od transformacije koje se već dogodila u prošlosti, od onog sistema od pre jednog veka do sistema koji imamo danas. Tako da je važno da ponovo počnemo da razmišljamo o nekoj o vrsti alternativnog ekonomskog sistema na duži rok.

Hajde da pričamo o posledicama ovog sistema. Rekli ste da smo u prošlosti obično imali jednu stranku ili koaliciju koja je privlačila radničke glasove. Zašto se radnici danas osećaju kao da nijedna stranka ne govori u njihovo ime? Čak ni levo orijentisane stranke. Njihova agenda je zelena ekonomija, LGBT prava... Šta ako se neki ljudi, ljudi koji su na dnu društvene lestvice, osećaju onda potpuno isključenim? Kakve su političke posledice?

Ovde ste spojili dva veoma različita pitanja, jer zelena i ekološka tranzicija je druga tema.

Ali šta ako se ljudi koji su na dnu društvene lestvice osećaju isključenim?

Pitanja životne sredine su, takođe, velika briga za ljude koji su na dnu društvene lestvice. Diskriminacija prema gej osobama nije ni na koji način korisna za bilo koga. Možemo da rešimo ova pitanja i da u isto vreme imamo veoma ambiciozan program za preraspodelu prihoda i bogatstva. Ali ono gde se u nekoj meri slažem s vama jeste to da su, nakon pada komunizma devedesetih, mnoge leve stranke, ali i ceo politički sistem, prestali da razmišljaju o transformaciji ekonomskog sistema u korist siromašnih. Devedesetih godina prošlog veka postojala je iluzija u bivšim komunističkim zemljama, uključujući, naravno, i bivšu Jugoslaviju, ali i u zemljama Zapada, da tržišne sile i posebno tržišna konkurencija mogu da reše svaki problem. To je bilo pogrešno. To je bila iluzija devedesetih, u vreme kada sam ja bio mlad. I sam sam tada delimično bio u toj zabludi, u smislu da sam bio mnogo više zagovornik slobodnog tržišta. Ovo što sam sada postao, postao sam nakon svog istraživanja i nakon što sam iz više uglova sagledao svet.  Danas treba ponovo da počnemo da razmišljamo o transformaciji ekonomskog sistema. Jer, ako prestanemo da razmišljamo o tome i kažemo: u redu, postoji samo jedan ekonomski sistem, postoji samo jedna moguća ekonomska politika, vlade ne mogu onda ništa da promene i nemaju moć nad poslovanjem kompanija, nad nejednakostima, nad ekonomskim pitanjima. Sve što mogu da urade jeste da kontrolišu granice i kontrolišu nacionalne identitete. Onda, naravno, ako to radite tokom 20-30 godina, onda je ceo politički dijalog sveden na priču o kontroli granica i identitetu. A to je ono što mnoge ljude u vreme izbora tera da ostanu kod kuće. Ne znam kolika je trenutna izlaznost na izborima u Srbiji, ali u Francuskoj je ovo najniži nivo političkog učešća u proteklih više od 150 godina. To je delimično i zato što birači zapravo čekaju nešto drugo, oni bi voleli da vide neki ambiciozni politički program za rešavanje njihovih praktičnih problema. Oni žele dobro plaćen posao, pristup stanovanju, mogućnost dobrog saobraćajnog transporta. Dakle, traže odgovore na konkretna socio-ekonomska pitanja. Najniže društveno-ekonomske grupe mogu i zaslužuju da dobiju više, a mogli bismo da imamo sistem koji bi bio mnogo pravedniji prema njima. Postoji nedostatak odgovarajućeg političkog diskursa koji bi se bavio ovom vrstom problema građana. A cinizam koji danas imamo u politici je u tome da se pretvaramo da nam je potrebno da milijarderi budu još moćniji, da poseduju sve medije, i da njihovi mediji na veoma pristrasan način izveštavaju o političkoj sceni. Znate, sav taj cinizam je za naše društvo veoma loš na duge staze.

Smatrate da pobeda Donalda Trampa i Bregzit nisu bili neka vrsta jedinstvenih slučajeva, već pre posledica međunarodnog trenda starog 60 godina. Šta možemo da vidimo sada kao posledicu ovog starog međunarodnog trenda rasta nejednakosti?

Zlatna era neoliberalizma je već završena. Devedesetih godina su svi mislili da će liberalizacija tržišta i tržišne snage rešiti svaki problem. Mislim da je s tim sada gotovo. Posle finansijske krize 2008. godine i nakon kovid krize 2020. godine, svi su mogli da vide da nam treba država. Da su nam potrebne centralne banke da spasimo finansijski sistem i da spasimo milijardere. Treba nam država da zapravo reguliše naš ekonomski sistem, jer laissez-faire kapitalizam može dovesti do ogromnih ekonomskih kriza kao što je ona iz 1930-ih. Ono što smo videli 2008. godine jeste da bi se bez jake intervencije vlade i centralne banke sav privatni kapitalistički sistem potpuno urušio. Tako da je zlatna era neograničenog neoliberalizma završena, sada je pitanje šta ćemo videti sledeće. Dakle, da li ćemo videti neku vrstu neonacionalizma, što je bio slučaj sa Donaldom Trampom u Sjedinjenim Američkim Državama ili sa Bregzitom u Britaniji. Znate, možda i vi u Srbiji imate neku vrstu nacionalizma. U mojoj zemlji, u Francuskoj, takođe se nacionalizam javlja kao iskušenje. Slučaj u Americi sa Donaldom Trampom je posebno interesantan, jer mislim da je taj oblik neonacionalizma posledica, i to direktna posledica neuspeha neoliberalizma. Setite se kako je Ronald Regan osamdesetih rekao američkom narodu: „OK, ja ću da smanjim poreze za bogate, za milijardere, za preduzetnike, možda će biti više nejednakosti, ali biće toliko inovacija, doživećemo toliki ekonomski rast da će prosečna primanja i prosečne plate Amerikanca da rastu kao nikad u istoriji.“ Rekao je dakle da ćemo možda imati više nejednakosti, ali veličina nacionalnog kolača će toliko da poraste da nakon toga nejednakost više neće biti tema. Problem je, međutim, što prosečne plate prosečnog Amerikanca stagniraju, i imali ste mnogo izgubljenih poslova u industriji. Zato se javno mnjenje u SAD okrenulo protiv Reganovog sna. To je najbolje objašnjenje zašto Republikanska partija u SAD, a posebno Donald Tramp, mada je to mogao biti bilo ko, sada pokušavaju da pronađu krivce za taj krah. Dakle, za krah je kriv Meksiko, Kina, Evropa... To je ta opasnost od neonacionalizma. Da li je to zato što neoliberalni recept ne funkcioniše? Zato što ne donosi prosperitet za srednju klasu i siromašne, za koji su se pretvarali da će doneti? Kad taj model propadne, treba naći neko drugo objašnjenje zašto je propao. Treba naći druge krivce. A to mogu biti radnici migranti iz Meksika, Kina, islam... Možete pronaći mnogo ljudi koje ćete moći da okrivite za vaš problem, ali, na kraju, to problem neće rešiti.

Ali kako možemo da promenimo naš nejednaki svet? Znam da se zalažete za globalni porez na bogatstvo od 90%. Da li to može da se primeni na nivou jedne zemlje pojedinačno?

Mislim da jedna država može mnogo da uradi. Naravno da možemo više toga da uradimo zajedno, ali to ne treba koristiti kao izgovor da ne uradimo ono što možemo pojedinačno. Dakle, uključujući i zemlje kao što je Srbija, ili kao što je Francuska koja je, istina, malo veća od Srbije. Ali u svetskim razmerama, svi smo mi veoma male zemlje. Mislim da postoji mnogo stvari koje možemo da uradimo. Od toga kako da organizujemo naš sistem socijalne zaštite ili kako da organizujemo pristup hipotekarnim kreditima da bismo imali neku imovinu u situaciji kada nemamo nikakvo porodično bogatstvo, kako da na nivou države organizujemo poreske sisteme, tržište rada, minimalnu zaradu, kako da stvorimo mogućnost da radnici više učestvuju u procesu odlučivanja. U bivšoj Jugoslaviji postojala je duga tradicija učešća radnika u procesu odlučivanja. Ne kažem da je taj sistem bio savršen, ali mislim da je to tema za diskusiju.

Znate da je taj model ovde bio istorijski poražen?

Da, ali postoje iskustva i drugih zemalja, kao što su Nemačka ili Švedska, gde u velikim kompanijama radnici imaju polovinu mesta u upravnim odborima, a predstavnicima kompanije i akcionarima ostaje preostalih 50% mesta u bordu direktora. Sada vlasnici kapitala imaju 50% plus jedan glas, tako da zapravo imaju odlučujući glas. Ali ako bi radnici imali i vlasništvo u firmi, ako bi imali 10% ili 20% akcija kompanije, onda bi prema mom modelu imali i većinu prilikom glasanja i odlučivanja, pa čak i sa većinskim vlasnikom koji ima 80 ili 90% akcija. I mogu vam reći iz ugla vlasnika-akcionara, to je skoro kao komunizam. Ali to je sistem koji je na snazi u Nemačkoj od 1951. godine. Takav sistem postoji i u Švedskoj od pedesetih i funkcioniše dosta dobro. Kada akcionari u mojoj zemlji, u Francuskoj, ili u SAD i Britaniji čuju za ovaj sistem, kažu: „Ovo je komunizam, ne želim ovo, želim da radnici demonstriraju na ulici, ali ne želim da budu u odboru moje kompanije jer ne želim da im pokažem svoje knjige i račune, ne želim da učestvuju u donošenju odluka“. Ali u stvari, dokazi iz Nemačke i Švedske pokazuju da sistem možda nije savršen, ali u praksi nekako funkcioniše, u smislu da donosi radnicima neka prava, omogućava im da se uključe u definisanje dugoročne strategije kompanije. Taj model je deo uspeha nemačke i donekle švedske industrije. Dakle, iz istorijskog iskustva može se mnogo naučiti. Spomenuo sam Ruzvelta i najvišu progresivnu poresku stopu u Americi od 90% na velike prihode. Taj deo programa je funkcionisao veoma dobro. Ako pogledate istorijske dokaze, to je bio veliki uspeh. Dakle, postoji mnogo eksperimenata i iz velikih zemalja, kao što su Nemačka i SAD. Ne govorim samo o bivšoj Jugoslaviji. I zato moramo da pogledamo sve ove eksperimente kako bismo pronašli put za budućnost.

U svojoj knjizi govorite i o postkomunizmu i postsocijalističkom društvu. Tvrdite da sada imamo neku vrstu hiperkapitalizma. Da li je to zato što smo mi nekada živeli socijalizam?

Da, u pravu ste. Mislim da je dramatičan neuspeh sovjetskog komunizma otvorio put za ultraliberalizam. Danas u Rusiji ili Kini uopšte ne postoji progresivni porez na dohodak, ne postoji porez na nasledstvo. Tamo je sve privatizovano.

Vaše kolege, liberalni i neoliberalni ekonomisti, smatraju da progresivni porez nije dovoljno pravedan.

Znam, ali u Rusiji i Kini je sve privatizovano i dato oligarsima. I onda oligarsi mogu svu svoju imovinu da prenesu svojoj deci sve sa nultim porezom. Kada se Hong Kong vratio komunističkoj Kini, morali su da ukinu svoje poreze na nasledstvo. Dakle, ako ste veoma bogati, treba da umrete u Aziji, ali ne bi trebalo da idete u Japan, Južnu Koreju ili Tajvan, jer tamo imate porez na nasledstvo od 40%. U Japanu je 50%. A to nisu neke komunističke levičarske zemlja. Međutim, ako odete u komunističku Kinu ili u postkomunističku Rusiju, onda nemate porez na nasledstvo. Ovo nema nikakve veze sa ekonomskom efikasnošću ili socijalnom pravdom. Ovo ima veze sa postkomunističkim oligarsima koji iskorišćavaju razočaranje u sovjetski komunizam. Naravno da je sovjetski komunizam bio ogromna katastrofa, ali onda su neki ljudi iskoristili ovo razočaranje kako bi progurali ultraliberalni i najneegalitarniji sistem. A to uopšte nije kapitalizam koji funkcioniše na Zapadu, u SAD, Nemačkoj ili Francuskoj.

Ali kada je reč o vašem predlogu, gotovo mogu da čujem biznismene širom sveta kako zapomažu koliko će vaša ideja koštati njihov biznis, poslovne prihode, produktivnost, koliko će radnih mesta biti ukinuto . Da li je to destimulativno za privatnu inicijativu?

Ovo o čemu govorim je ono što već imate u SAD, Nemačkoj, Britaniji, Francuskoj, Japanu... Na primer, imate porez na nasledstvo sa najvišom poreskom stopom od najmanje 40-50%. To je ono što imate u svim ovim zemljama. A ovo su najbogatije kapitalističke zemlje na svetu. Tako da u nekom trenutku moramo imati neke istorijske dokaze. I moramo biti precizni kada je o njima reč.

U slučaju Srbije, na primer, ako naplatimo taj porez na bogatstvo, može li novac da ostane u našem budžetu? Ili treba da prebacimo neki iznos u neku južnoafričku zemlju poput Bocvane ili Konga, koje su manje razvijene od nas? Jer ako treba da pošaljemo novac u Afriku, znam dosta ljudi iz Srbije koji će reći: „O, ne, gospodine Piketi, čekajte, ne želim da šaljem svoj novac u Afriku kako bih rešavao problem nejednakosti u svetu“?

Nisam to rekao. Ne, ne kažem da prosečan Srbin treba nešto da plati...

Samo pitam...

Ako govorimo, na primer, o oporezivanju velikih multinacionalnih kompanija, znate, bilo je nekih rasprava prošle godine u OECD-u o minimalnom porezu od 15 odsto na profit multinacionalnih kompanija širom sveta. Taj predlog ima najmanje dva ograničenja. Prvo, 15 odsto je prilično malo za veliku multinacionalnu kompaniju, naročito ako uzmete kao primer mali ili srednji biznis u Srbiji ili u Francuskoj. Ponekad oni plaćaju i više od toga. Njihovi porezi su 20, 30 odsto ili više. A oni ne mogu tako lako da prenesu svoj novac u poreski raj. Dakle, ako velike multinacionalne kompanije plaćaju samo 15 odsto, to znači da plaćaju manje od malih i srednjih preduzeća, što mislim da predstavlja problem. Drugi problem sa ovom politikom jeste što smatram da bi deo poreskih prihoda multinacionalnih kompanija zaista trebalo da odlazi i u siromašne zemlje. Jer u ovoj fazi novac ne odlazi u Srbiju, već će otići u najveće zapadne zemlje, kao što su SAD, Nemačka, Britanija, Francuska. One dele poresku osnovicu koja se nalazi u poreskim rajevima. To se deli između poreskih uprava najbogatijih zemalja. Međutim, najsiromašnije zemlje u Evropi, kao što su Poljska ili Srbija, kao i zemlje Globalnog juga, ne dobijaju ništa. Mislim da u jednom trenutku, posebno ako želimo da se suočimo sa razvojnim izazovima budućnosti, kao što su ekološki izazovi, moramo da budemo sigurni da najbogatiji ekonomski akteri na globalnom nivou, dakle najveće multinacionalne kompanije, svetski milijarderi, plaćaju pristojan deo poreza, i da se ovi poreski prihodi dele između svih zemalja u zavisnosti od izloženosti klimatskim promenama, ali i u zavisnosti od njihovog stanovništva. Dakle, da rezimiramo: nije problem u tome da li siromašni Srbi treba da plate za Afriku, problem je kako naterati svetske milijardere i multinacionalne kompanije da to učine. Da bogati plate za Afriku. Mislim da je diskurs kojim se upozorava: „O, budite oprezni sa ovim, jer na kraju platiće jadni Srbi“, zapravo vrsta cinizma o kome sam govorio na početku. O tome treba da vodimo računa, a ne da ga podstičemo. Jer, nije ono što opisujem samo san. To je takođe istorijska evolucija. Naše zemlje, a posebno najbogatije zemlje na svetu, nisu samo kapitalističke zemlje. One su takođe bile i socijaldemokratske kapitalističke zemlje, koje su dugoročno izgradile ravnopravniji sistem, uz koji je i svetska ekonomija bila prosperitetnija. Smatram da možemo i da treba da nastavimo u ovom pravcu.

Rekli ste da nam ne trebaju brojke da vidimo koliko smo nejednaki, da nejednakost možemo da vidimo na svakom ćošku, i golim okom. Šta ste videli svojim očima u zemlji u kojoj je rođen Branko Milanović, jedan od najpoznatijih srpskih ekonomista na svetu, koji se takođe bavi temom nejednakosti? Vidite li Srbiju, rodnu zemlju Branka Milanovića, kao ekonomiju nejednakosti?

Sve što vidim i svi dokazi koje imam sugerišu da nejednakost u Srbiji od devedesetih raste. Da se, na primer, ona povećala više nego u Hrvatskoj, više nego u većini drugih evropskih zemalja. To pokazuju podaci iz Svetskog izveštaja o nejednakosti. To su javno dostupni podaci i svako može da ode na internet i uveri se u to na stranici wid.world. To jeste razlog za zabrinutost. Potrebna nam je neka nova društvena socijaldemokratska preraspodela, zato predlažem demokratski socijalizam. Vidim da ne volite da pričate o socijalizmu... Možete vi to da zovete i socijaldemokratijom, ako vam se više sviđa. Međutim, neoliberalizam i neonacionalizam, ta mešavina koju ponekad vidimo u svetu sa Donaldom Trampom, ali ponekad i u Srbiji ili u drugim evropskim zemljama, nije pravi recept za budućnost.

U Beogradu ste bili kao specijalni gost Sajma knjiga. Često spominjete dobre pisce i dobre romane kako biste ilustrovali nejednakost u prošlosti. To pronalazite u Žerminalu Emila Zole. Koji savremeni pisac obrađuje pitanje nejednakosti u modernom vremenu? Da li je to možda Mišel Uelbek? On piše o Žutim prslucima, o imigrantima.

Problem sa Uelbekom je što on ima talenta, pomalo liči na Luja Ferdinanda Selina, francuskog pisca iz međuratnog perioda. Ali, obojica su veoma reakcionarni. To je problem. Oni nisu baš optimistični u pogledu budućnosti. Dakle, više bih voleo da istaknem Danijela Fuentesa, meksičkog romanopisca. On je pisao o modernom kapitalizmu u Meksiku. Rekao bih da je o nejednakosti pisao isto tako lepo kao Balzak. Možda čak moćnije od Balzaka. Mislim da kod njega postoji i ima više optimizma nego kod Uelbeka. Ako želite francuskog pisca kao primer, onda je to Ani Erno, koja je dobila Nobelovu nagradu za književnost 2022. godine. Ona dosta govori o svojim korenima, radničkoj klasi šezdesetih godina u Francuskoj, ali i o nejednakosti polova. Erno je takođe je divan romanopisac.

(RTS)