Nuklearno iznenađenje Baraka Obame

(Fond strateške kulture, 8.4.2010)

U SAD je sa pompom prezentovana nova nuklearna doktrina zemlje. 8. aprila u Pragu će biti potpisan rusko-američki Sporazum START-3, koji je inicirala administracija Baraka Obame. 12-13. aprila u Vašingtonu će se održati međunarodna konferencija o problemima nuklearne bezbednosti. Figurativno rečeno, u toku je koncentrisana antinuklearna ofanziva Amerike.

Ukoliko pažljivo proanaliziramo politiku SAD u poslednjih 100 godina, teško da ćemo tamo pronaći primere požrtvovanog služenja američkih elita interesima čovečanstva ili narodima drugih zemalja. Može li se pretpostaviti da su se sa dolaskom u Belu kuću afro-amerikanca politički pogledi na svet, kojima se determiniše težnja Amerike ka globalnoj dominaciji, kardinalno promenili? Ako neko zbilja misli tako, mogli bi smo ga upitati, na primer, zašto SAD troše ogromne pare za vojne pripreme, jer njihov vojni budžet premašuje celokupni vojni budžet svih ostalih zemalja sveta, uzetih zajedno? Ili, zašto Vašington aktivno militarizuje kosmos, povećava grupaciju udarnih nenuklearnih strateških sredstava, razvija globalni sistem strateške PRO, modernizuje najmoćnije podmornice - nosače strateških nuklearnih snaga klase „Ohajo“, pretvarajući ih iz nosača balističkih raketa u nosače krstarećih raketa u konvencionalnoj opremi? A takvih „zašto“ ima mnogo i ređaju se oni tako da nipošto ne svedoče o američkoj miroljubivosti.

Zamislimo se nad suštinom američke vojno-političke strategije poslednjih godina.

2002. godina. DŽordž Buš stvara komisiju za pripremu „nuklearnog pregleda“.

U izveštaju komisije daju se zaključci:

- nova Rusija nije više ozbiljna nuklearna opasnost po SAD.

- američko strteško nuklearno oružje nije efikasno sredstvo političke strategije SAD u sferi bezbednosti; ono ne može da zaštiti Ameriku od terorističkih opasnosti, niti služi ciljevima pritiska na neposlušne države“.

- održavanje strateških nuklearnih snaga zahteva značajne finansijske rashode, ne odgovara kriterijumu „efikasnost – cena koštanja“.

U rezultatu žučnog razmatranja nuklearnog pregleda donosi se odluka o smanjenju rashoda za održavanje i razvoj strateških nuklearnih snaga i povećanju rashoda za razvoj konvencionalnih sredstava nove generacije. U svojstvu kompromisa sa pristalicama nuklearnog naoružanja i onih koji u Rusiji i Kini vide nuklearnu opasnost, donosi se odluka o istupanju iz Sporazuma o PRO iz 1972. godine i instaliranju globalnog sistema strateške protivraketne odbrane.

Godine 2003. DŽordž Buš utvrđuje Koncepciju „Brzi globalni udar“ i SAD zvanično istupaju iz Sporazuma o PRO iz 1972. godine. Stvara se Glavna udarna komanda SAD, u čiji sastav je planirano da se preda 450 uređaja iz sastava strateških nuklearnih snaga, modernizovavši ih u visokosofisticirana sredstva sa koncencionalnim projektilima. Započinje rad na modernizaciji četiri najveće podmornice tipa „Ohajo“ za krstareće rakete. Umesto 24 balističke rakete na podmornicama „Trajdent-2“ na podmornicama se instalira po 160 krstarećih raketa morskog baziranja „modernizovani Tomahavk“. Balističke rakete na podmornicama „Trajdent-2“ modernizuju se i pretvaraju u visokosofisticiranu bojevu glavu. Istovremeno se aktivizira rad na stvaranju strateških krstarećih raketa nove klase (dometa do 6 hiljada kilometara, brzine 6 mahova). Realizuje se obiman program instaliranja 1400 objekata strateške PRO.

Koncepcija „brzog globalnog udara“ pretpostavlja nanošenje moćnog koncentrisanog udara sa nekoliko hiljada visokosofisticiranih sredstava po državi–cilju u roku od 2–4 časa, uništenje najvažnijih objekata, koji određuju stratešku stabilnost države i prinudu iste na kapitulaciju.

Godine 2009. Koncepcija „brzog globalnog udara“, koja je postala fiks-ideja administracije DŽordža Buša, predaje se u ruke administracije Baraka Obame. Pragmatičari u novoj administraciji racionalno zaključuju: zašto trošiti velike pare na naoružanje, koje se ne može primeniti (zbog mogućnosti da se dobije uzvratni udar i opasnosti od radioaktivnog zagađenja velikih prostora). Problem Jugoslavije i Iraka odlučile su ne nuklearna, već konvencionalna sredstva uništenja. Pri tom su glavnu ulogu u operacijama odigrale upravo viosokosofisticirane krstareće rakete i aviobombe.

Realizacija koncepcije „brzog globalnog udara“ omogućava Amerikancima da se otrgnu u vojno-tehničkom pogledu od svih drugih zemalja sveta i postanu globalni vojni monopolista. To jest, da se pretvore u diktatore savremenog sveta. Za svaki slučaj SAD se obezbeđuju od udara odmazde od strane Rusije i Kine instaliranjem sistema strateške PRO.

I najzad – 2010. godina. Da bi pojeftinila rešavanje gore navedenih zadataka, administracija Baraka Obame u opticaj stavlja „golubiji“ antinuklearni program. Predstavljajući novu nuklearnu doktrinu, predsednik SAD je izjavio da njegova zemlja preuzima obavezu da neće koristiti nuklearno oružje čak ni u slučaju biološkog ili hemijskog napada na nju. Poneko u Rusiji je odmah prekoreo autore ruske vojne doktrine: kao, Moskva zaostaje iza Vašingtona jer još ne odustaje od mogućnosti da prva nanese nuklearni udar. Ne treba ići ispred lokomotive, gospodo! Amerika može proći već i bez nuklearnih udara, u njenim arsenalima ima dosta strateških sredstava u nenuklearnom arsenalu.

U suštini, takozvana nova nuklearna doktrina SAD služi toj istoj „novoj političkoj strategiji bezbednosti“, preciznije rečeno, njenoj politici apsolutne nekažnjenosti. SAD nezadrživo ubrzava vojne rashode, dosledno pretvara NATO u žandarma planete i istovremeno planira „manevre sa bojevim gađanjem“ na teritoriji Irana sa ciljem provere efikasnosti koncepcije „brzog globalnog udara“. A usput pričaju o sveopštem nenuklearnom svetu.

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2909