Нуклеарни споразум - болан компромис, али и шанса за просперитет Ирана

У уторак прошле недеље, након 18 дана исцрпљујућих преговора између Ирана и шест светских сила, које чине САД, Русијa, Великa Британијa, Немачкa, Францускa и Кинa, постигнут је договор о иранском нуклеарном програму. Овај договор поздравиле су све стране, а нарочито Иран, коме ће санкције УН бити укинуте моментално. Једина земља која се активно противи овом споразуму је Израел. Бењамин Нетањаху сматра да споразум представља претњу по Израел и да ће само омогућити Ирану да лакше дође до нуклеарног оружја.

„Израелски лидер верује да је споразум опасан за Израел, регион и свет у целини и јеврејска држава се неће осећати безбедном ако он ступи на снагу". Сви говоре о надокнади за Израел. Ако би тај споразум требало да учини Израел и наше арапске суседе безбеднијим, зашто би то требало ичим компензовати", изјавио је Нетањаху“.[1] И заиста, Барак Обама је у телефонском разговору са израелским лидером обећао војну помоћ Израелу због споразума који ће ступити на снагу. Натењаху није желео да коментарише овај телефонски разговор јер рачуна на последњу опцију - да ће амерички Конгрес одбацити текст споразума.[2]

Израел ће без сумње лобирати у Конгресу да се текст не прихвати. Ако Конгрес одбије текст споразума, Обама може да уложи вето, што ће он сигурно и урадити, док се демократски конгресмени спремају како би имали две трећине гласова, што је потребно да би Обамин вето остао на снази. Обама је изјавио да је споразум са Ираном једина могућност да се спречи избијање рата. „Без споразума, ризикујемо још више ратова на Блиском истоку и друге државе на Блиском истоку осећаће се принуђеним да развију своје нуклеарно оружје”, рекао је Обама и додао да би се тиме створио ризик од избијања трке у наоружању „у најопаснијем региону света”.[3]

Осим Барака Обаме, и руски министар иностраних послова Сергеј Лавров поздравио је споразум, рекавши да ће он допринети постизању мира и стабилности на Блиском истоку и Северној Африци. Међутим, Сергеј Лавров није заборавио да опомене Обаму на његово раније обећање да ће, ако се буде постигао адекватни мировни споразум са Техераном, нестати и потреба за компонентама америчког ракетног штита у Европи, што је Обама 2009. године рекао у Прагу.[4]

Наравно, то је апсолутно тачно, али, нажалост, не би требало да очекујемо да ће амерички антиракетни штит нестати из Европе јер упркос изјавама Обаме и западних политичара како је тај штит намењен заштити Европе од балистичких пројектила из Ирана, јасно је свима да се иза ових дипломатских нонсенса крије намера да се НАТО опреми за суочавање са Русијом.

Шта заправо садржи споразум? Споразум предвиђа моментално скидање санкција Ирану осим оних које се односе на увоз оружја са Запада. Уколико независне комисије потврде да Техеран не развија атомску бомбу у наредних пет година, и оне ће бити скинуте.

Сва иранска постројења за обогаћивањем уранијума наставиће са радом, али не преко дозвољеног лимита, што ће утврдити посебне комисије за контролу. Иран се обавезао да неће увозити технологију за производњу балистичких пројектила, којима се атомске бомбе могу евентуално лансирати. Најважније од свега је да се сада, као што је рекао Сергеј Лавров, отвара могућност за стварање коалиције између Ирана и остатка света против "Исламске државе". Ово је значајно зато што представља показатељ иранског отварања према свету. Оно што је најбитније за Иран јесте чињеница да ће нестати рестрикције које су Техеран обогаљиле у смислу извоза нафте.

Сада ће Иран у погледу извоза нафте поново стати на ноге и постати конкурентан осталим земљама Залива. Осим тога, одмрзава се иранска имовина која је замрзнута у САД, што ће додатно поспешити ирански економски раст. Иран ће профитирати и од отварања свог тржишта земљама у развоју, што још додатно може ојачати економију.[5] Све у свему, договор о иранском нуклеарном програму снижава тензије у региону и отклања могућност рата осим у случају уколико би Израел кренуо у самосталну акцију бомбардовања иранских постројења, што је ипак мало вероватно јер не би имао подршку ниједне важније земље на свету, а поготово не Америке.

Једино што је Израелу остало као опција је да лобира и да се нада да ће Конгрес одбити споразум, а у том случају Обама има право вета. Изгледи да Израел на неки начин заустави мировни процес који је у току су минимални и тешко је замислити на који начин би Израел то и могао да учини. Све државе, осим наравно поменутог Израела, који нема баш много јаке аргументе за противљење споразуму, задовољне су постигнутим споразумом - Запад, који неће више морати да са страхом гледа на Техеран, и Иран, који ће овим споразумом добити много, а изгубити заиста мало.