Nova kriza na Srednjem istoku i nemoć američke špijunske moći

Dva markantna događaja u prvoj polovini ove godine – nagodba između Amerikanaca i talibana o oslobađanju iz terorističkog zatočeništva redova Bergdala i iznenadna ofanziva ogranka Al Kaide protiv režima u Iraku, između ostalog, ozbiljno su poljuljali kredibilitet američke totalne špijunaže globalnih razmera. Naime, iako je decenijama u opticaju teza o sveprisutnoj i svemoćnoj CIA u svetu, pripadnik Agencije za nacionalnu bezbednost (NSA) Edvard Snouden je razotkrivši prošle godine javnosti da dotična američka agencija prisluškuje sve i svakoga, zasenio mit o prevelikoj ššijunskoj moći CIA. Procenjuje se da je „uzbunjivač“ Snouden presnimio (ukrao) oko 1,7 miliona fajlova matične agencije i od toga je dosad obelodanio samo nekoliko stotina. Međutim, taj broj bio je dovoljan da mediji obaveste svet o tome da NSA snima milijardu poziva dnevno, špijunira ceo internet, kontroliše sve elektronske komunikacije širom sveta, dakle, špijunira ceo svet, naravno i, Amerikance. Izučavajući razmere špijunskih aktivnosti NSA u periodu od 2009. do 2012. godine, Snouden je konstatovao da njeni nalogodavci „žele da saznaju sve o svakom razgovoru i vidu ponašanja na svetu“.

Imajući navedeno u vidu, odnosno to da oko dvadesetak američkih obaveštajnih agencija pokušava da sve stanovnike sveta podvrgne sveopštoj tajnoj kontroli, navodno „zarad uspešne borbe protiv terorizma“, iskrsavaju najmanje dva pitanja. Prvo, kakva je svrha takve sveobuhvatne protivterorističke angažovanosti, kada ipak nije rezultovala lociranjem mesta zatočeništva i oslobađanjem redova Bergdala, koji je bio talac terorista u Avganistanu pet godina. Drugo, zašto takva obaveštajna moć nije pravovremeno saznala odluku ogranka Al Kaide pod nazivom Islamska država Irak i Levant o pokretanju masovne vojne operacije u Iraku.

Priča o redovu Bouu Bergdalu – poguban presedan

Bou Bergdal, 23-godišnji vojnik, jeste iz svoje baze u Avganistanu nestao 30. juna 2009. godine. Ubrzo potom, katarski TV kanal Al DŽazira, objavio je video snimak prvog američkog vojnika koji je postao talac talibanskih snaga. Upitan ima li poruku za svoj narod, on je prestrašeno kazao: „Poručujem svojim sunarodnicima koji imaju kraj sebe one koje vole i koji znaju kako je kad vam nedostaju da imaju moć da nateraju našu vladu da nas vrate kući. Molim vas, vratite nas kući jer nam je mesto tamo, a ne ovde gde traćimo naše vreme i živote“.

S tim u vezi, tadašnja državna sekretarka Hilari Klinton je izjavila da SAD preduzimaju sve u svojoj moći kako bi pronašle i oslobodile američkog vojnika koga su talibani zarobili u Avganistanu. Istakla je i to da je iskorišćavanje 23-godišnjeg vojnika u propagandne svrhe protivno međunarodnom pravu, kvalifikujući postupak talibana kao „istinski znak očaja militanata“.

Avganistanski talibani su 25. decembra 2009. godine objavili novi video snimak Bergdala kako sedi u uniformi sa šlemom i naočarima. Pošto je rekao da je iz Ajdaha (SAD) i ratni zarobljenik talibana, napao je lidere SAD zbog načina na koji tretiraju muslimane u Iraku i Avganistanu, upozorivši da američka vojska ne može da pobedi talibane.

Početkom aprila 2010. godine talibani su objavili osmominutni video snimak redova Boua Begrdala, koji je izjavio: „Ja sam zatvorenik. Želim da idem kući. Znate, Avganistanci koji su u našim zatvorima takođe žele da idu kući. Pustite me da idem. Dozvolite mi da idem kući. Oslobodite me“. Potom se obratio portparol talibana koji zahteva oslobađanje zarobljenih talibana u zamenu za Bergdalovu slobodu.

Komanda NATO snaga u Avganistanu je osudila objavljivanje pomenutog video snimka. S tim u vezi, admiral Gregori Smit je rekao: „Neprestano korišćenje redova Bou Bergdala u propagandne svrhe je bedan čin, koji samo pojačava naše napore da ga pronađemo i vratimo kući“ (šta je sa svemoćnim obaveštajcima?).

Nesumnjivo, SAD su činile adekvatne, pre svega obaveštajne napore da pronađu i oslobode svog vojnika. Međutim, uspele su da ga oslobode tek početkom juna 2014. godine, tako što su ispunile zahteve terorista – oslobodile su iz američkog zatvora Gvantanamo na Kubi pet njihovih viđenijih članova. Oslobađanje Bergdala trajalo je punih pet godina, putem pregovora - metod koji je protivan uobičajenom američkom načinu oslobađanja talaca koje drže teroristi.

Dakle, SAD su prekršile princip da ne pregovaraju sa teroristima i time učinile opasan presedan, koji su registrovale obe strane, naravno svaka iz svog ugla. Duhovni lider talibana mula Muhamed Omar je postizanje nagodbe i oslobađanje zatočenika iz Gvantanama proglasio kao „veliku pobedu“ i čestitao „svim mudžahedinima“. Pojedini uticajni Amerikanci pak upozorili su Obamu da nije smeo da oslobađa teroriste iz Gvantanama bez odobrenja Kongresa. Svoje neslaganje su potkrepili mogućnošću da je time motivisao teroriste da ubuduće otimaju američke vojnike i potom ih oslobađaju na sličan način.

„Iznenadan“ vaskrs Al Kaide u Iraku

Američko-britanska vojna operacija protiv iračkog režima Sadama Huseina 2004. godine pokrenuta je zbog sumnji da je u dosluhu sa Al Kaidom i razvija oružje za masovno uništavanje. Nakon zaposedanja Iraka, pouzdano je ustanovljeno da su bile neosnovane pomenute sumnje. Međutim, novostvoreno stanje u toj zemlji postalo je stecište pripadnika i pobornika Al Kaide iz čitavog sveta. S vremenom, oni su u savezu sa domaćim džihadistima formirali teroristički kolektivitet Islamska država Irak, čiji su pripadnici i sastavi izvodili sistematske, težišno samoubilačke napade na invanzione trupe i iračke snage bezbednosti. Izbijanjem građanskog rata u susednoj Siriji, ovaj ogranak Al Kaide je prebacio deo svojih efektiva u Siriju s ciljem da sruše Asadov režim i uspostave kalifat sa šerijatskim zakonom. U tu svrhu promenio je svoj naziv u Islamska država Irak i Sirija (Idis), a potom u Islamsku državu Irak i Levant (Idil).

Tokom dvogodišnjeg rata u Siriji, Idil je postala respektabilna vojna organizacija. Svoju moć je („iznenadno?“) u drastičnom smislu pokazala u drugoj sedmici juna ove godine kada je oko 10.000 njenih pripadnika filmskom brzinom zauzeli Mosul, drugi po veličini grad u Iraku. U daljim napadnim dejstvima osvojili su više gradova u Iraku i ugrozili Bagdad. U stvari, zauzeli su veliku teritoriju i time se približili ostvarivanju proklamovanog cilja o formiranju Kalifata, namenjenog sunitima.

Nezavisno od krajnjeg ishoda aktuelne ofanzive Idil-a u Iraku, začuđuje to, da predstavlja strategijsko iznenađenje u 13-godišnjem američkom i 10-godišnjem iračko-američkom ratu protiv terorizma. Naime, moguća su taktička iznenađenja čak i za američki totalni špijunski sistem, ali ne strategijska. Budući da funkcioniše razmena obaveštajnih saznanja između Iračana i Amerikanaca, zagonetno je ko je na toj relaciji zakazao. S tim u vezi, treba imati u vidu da iračke snage bezbednosti, koje broje oko milion ljudi, formirane su i osposobljavaju se da deluju uvažavanjem američke protivterorističke strategije, koja isključuje strategijska teroristička iznenađenja. Ovakvo nelagodno suočavanje sa teroristima ponovo nameće pitanje: kakva je svrha globalnog totalnog špijuniranja?