Nezaposlenost je posledica globalizacije, a ne kursa juana

(Global Research, 28.10.2010)

Gubitak radnih mesta u SAD je trajan

Sad kada po koji demokrata i ostaci AFL-CIO[1]polako uviđaju destruktivni efekat koji izmeštanje radnih mesta u off-shore zone ima na ekonomiju zemlje i milione života običnih Amerikanaca, advokati globalizma najednom su vaskrsli diskreditovani nalaz dartmutskog ekonomiste Metjua Slotera od pre nekoliko godina prema kome poslovi ofšoringa američkih korporacija povećavaju zaposlenost i profite u SAD.

Svojevremeno sam objasnio u čemu Sloter greši, ali ekonomisti koji zavise od korporativne darežljivosti shvatili su da je probitačnije da prodaju Sloterove prazne priče nego da kažu istinu. Nedavno je Američka privredna komora upotrebila Sloterov lažni argument kao oružje protiv demokrata u Kongresu, Sendija Levina i Tima Rajana, a Vol strit žurnal je Ministru odbrane iz doba Bila Klintona, Vilijamu S. Koenu, omogućio da reciklira Sloterove maštarije na op-ed strani u izdanju od 12. oktobra.

Poslao sam pismo Vol strit žurnalu, ali urednici nisu bili zainteresovani za ono što njihov bivši urednik-saradnik i kolumnista, i pomoćnik sekretara Trezora za ekonomsku politiku predsednika Regana, ima da kaže tim povodom. Po svaku cenu se mora održati fasada laži. Ne može se dovoditi u pitanje mantra da je globalizam dobar za nas.

Koen je rekao Žurnalovim čitaocima kako je "činjenica da svaki posao izmešten u Bangalor otvora skoro dva radna mesta u Bafalu i drugim američkim gradovima." Kladim se da bi u Bafalu "i drugim američkim gradovima" voleli da znaju gde su ti poslovi. Možda Sloter, Koen i Privredna komora mogu da im kažu.

U maju prošle godine sam bio u Sent Luisu, i bio sam zatečen nizovima napuštenih zgrada i zakatančenih kuća sa natpisima, praznih fabrika i poslovnih zgrada, pa čak i praznim izlozima radnji u samom centru grada. Detroit pokušava da se sažme za nekih 60 kvadratnih kilometara. U ponedeljak 25. oktobra emisija CBS-a ”60 minuta“ se bavila temom nezaposlenosti u Silicijumskoj dolini: profesionalci sa nekada visokim zaradama su već dve godine bez posla i danas ne mogu da rade ni honorarno za 9 dolara po satu.

Tvrdnja da ofšor poslovi američkih korporacija povećavaju domaću zaposlenost u SAD jedna je od najvećih prevara ikada. Kao što sam već izneo u svojim više puta reprintovanim kolumnama i ponovo u svojoj knjizi „Kako smo izgubili ekonomiju“ (How The Economy Was Lost, 2010), Sloter je došao do pogrešnog zaključka zato što je obračunavao porast multinacionalnih radnih mesta u SAD, a da pritom nije uzeo u obzir podatke o akvizicijama postojećih firmi od strane multinacionalnih kompanija, niti podatke o postojećim firmama koje su se transformisale u multinacionalne uspostavljanjem poslova u inostranstvu. Nije bilo novih ’multinacionalnih’ zapošljavanja u SAD. Već postojeća radna mesta jednostavno su premeštena u multinacionalnu kategoriju zbog promene statusa firmi.

Da se Sloter (ili Koen) potrudio da konsultuje podatke Biroa za statistiku rada (Bureau of Labor Statistics, BLS) o platnim spiskovima radnih mesta ne uključujući poljoprivredu, ne bi mogao da pronađe tih 5,5 miliona radnih mesta koja su navodno stvorena. U svojim tekstovima sam iznosio činjenice o novootvorenim radnim mestima u SAD na osnovu podataka BLS-a i vašingtonskog ekonomiste Čarlsa Mekmiliona. U poslednjih deset godina neto broj ukupnih novih radnih mesta u SAD nema nikakve veze sa multinacionalnim korporacijama. To su poslovi konobarica i barmena, zdravstvene i socijalne usluge (uglavnom ambulantna zdravstvena zaštita), prodavaca, i dok je mehur trajao, u oblasti građevinarstva.

Ovo nisu visoko plaćeni ’haj-tek’ poslovi koje je "Nova ekonomija" obećala, niti poslovi koji mogu biti povezani sa globalnim korporacijama. Štaviše, i ti ’domaći servisni poslovi’ su retki.

Ali činjenice s tim nemaju nikakve veze. Da li su se Sloter, Koen, Komora i Vol strit žurnal ikada zapitali kako je moguće istovremeno imati milione novih dobro-plaćenih radnih mesta za srednju klasu, i gotovo najgoru nejednakost u prihodima u razvijenom svetu, gde svi prihodi i dobici idu mega-bogatašima?

Sredinom oktobra ministar Trezora SAD i Goldman Saksova marioneta, Tim Gajtner, održao je govor u Kaliforniji u dvorištu, ili bivšem dvorištu, apropo gorenavedenih pripadnika više srednje klase iz Silicijumske doline intervjuisanih od strane „60 minuta“ a kojima je oduzeta imovina, i tom prilikom izjavio da je rešenje da se "obrazuje više inženjera".

Mi već imamo više inženjera nego što imamo poslova za njih. U nedavno sprovedenoj anketi marketinška i istraživačka firma „Dvadesetineštogodišnjaci“ (Twentysomething) iz Filadelfije ustanovila je da 85% nedavnih diplomaca koledža planira da se vrati kući da živi sa roditeljima. Čak i ako pripadnici ’bumerang generacije’ nađu posao, ti poslovi nisu dovoljno plaćeni da bi im omogućili nezavisnu egzistenciju.

Finansijski mediji su potpuno beskorisni. Reporteri ponavljaju laž da je stopa nezaposlenosti 9,6%. Ovo je posebno smišljena stopa nezaposlenosti koja ne obuhvata najveći deo nezaposlenih. Vlada za sebe računa više inkluzivnu stopu koja iznosi 17%. Statističar DŽon Vilijams, koji obračunava nezaposlenost onako kako bi to zapravo trebalo da se radi, nalazi da je stopa nezaposlenosti 22%.

Finansijska štampa pretvara loše vesti u dobre. Nedavni mesečni porast od 64,000 novih radnih mesta u privatnom sektoru je pompezno predstavljen, dok je u drugom planu kontrast obezbeđivao gubitak radnih mesta u državnoj upravi. Štaviše, potrebno je oko 150,000 novih radnih mesta svakog meseca da bi se održao korak sa realnim prilivom nove radne snage. Drugim rečima, 100,000 novih radnih mesta svakog meseca praktično bi značilo deficit od 50,000 radnih mesta.

Idiotizam finansijske štampe se najjasnije vidi u sledeća dva naslova koja su osvanula 19. oktobra na istoj strani Blumberga:

"Apresijacija indeksa dolara kao posledica Gajtnerove podrške jakoj valuti"

"Gajtnerovo slabljenje dolara kao put oporavka SAD"

Da bi zaklonili pogled sa gubitka radnih mesta kao posledice of-šoringa, političari i njihovi poltroni u finansijskoj štampi krivicu za nezaposlenost u SAD premeštaju na navodnu manipulaciju valutom od strane Kine i na finansijsku krizu. Za samu finansijsku krizu republikanci ni manje ni više nego krive Amerikance sa niskim prihodima koji su ušli u hipoteke koje nisu sebi mogli da priušte.

Drugim rečima, problem je Kina i pohlepni američki siromašci koji su pokušali da žive iznad svojih mogućnosti. Budući da je ovo američki način razmišljanja, lako možete razumeti zašto se ništa ne može učiniti da bi se sačuvala ekonomija.

Nijedna vlada neće priznati svoje greške, pogotovo kada može da krivi strance. Od Kine se pravi žrtveni jarac za američke promašaje. Čitava mašinerija se upinje da uperi prstom na Kinu i što dalje od 20 godina korporativnog premeštanja američkih radnih mesta u of-šor zone, i od 9 godina skupih i besmislenih ratova.

Optužba glasi "manipulacija valutama". Međutim, cilj kineskog vezivanja za američki dolar nije manipulacija valutom. Kada je kineska vlada odlučila da transformiše slomljenu komunističku privredu u tržišnu ekonomiju, ona je shvatila da je potrebno zadobiti poverenje inostranstva u kinesku valutu. To je postignuto vezivanjem juana za dolar, signalizirajući da je kineska valuta zdrava kao što je i američki dolar. U to vreme, Kina, naravno, nije mogla da kredibilno uveća vrednost svoje valute u odnosu na dolar.

Kako je vreme prolazilo, neodgovorna i glupa politika SAD erodirala je vrednost dolara, a pošto je kineska valuta vezana za dolar, njena vrednost je padala zajedno sa dolarom. Dakle, Kinezi nisu manipulisali vezivanjem juana za dolar kako bi svoju valutu učinili manje vrednom.

Naprotiv, kada sam 2006. bio u Kini, kurs je bio nešto iznad 8 juana za dolar. Danas je kurs 6,6 juana za dolar – to znači 17,5% revalorizacije juana.

Američka vlada krivicu za američki trgovinski deficit sa Kinom prebacuje na potcenjenu kinesku valutu. Međutim, kineska valuta je od 2006. godine porasla 17,5% u odnosu na dolar, a američki trgovinski deficit sa Kinom nije opao.

Glavni uzrok trgovinskog deficita SAD sa Kinom je „globalizam“ ili praksa, nametnuta od Vol Strita i Volmarta, da američke korporacije premeštaju proizvodnju za američko tržište u Kinu kako bi poboljšali krajnji saldo smanjenim troškovima radne snage. Većina tarifa koje idioti iz Kongresa žele da nametnu na "kineski" uvoz bi, prema tome, opteretilo izmeštenu proizvodnju američkih korporacija. Kada američke robne marke, kao što su Epl (Apple) računari, dospeju do američkog tržišta, oni dospevaju u SAD kao uvozna roba. Stoga će te tarife biti primenjene na robu američke korporativne izmeštene proizvodnje podjednako kao i na izvoz kineskih kompanija u SAD.

Ispravan krajnji zaključak bio bi da je američki trgovinski deficit sa Kinom zapravo posledica "globalizacije" ili izmeštanja poslova van SAD, a ne kineske manipulacije valutom.

Važna stvar koja se često gubi iz vida jeste da SAD zavise od Kine za mnoštvo gotovih proizvoda, uključujući i proizvode visoke tehnologije koji se više ne proizvode u SAD. Revalorizacija kineske valute podigla bi dolarsku cenu ovih proizvoda u SAD. Veća revalorizacija - više cene. Uticaj mogućih poskupljenja na već srozan životni standard Amerikanaca bio bi drastičan.

I na koncu, kada američki političari tvrde da rešenje američkih problema leži u jačanju kineske valute, oni još jednom stavljaju teret prilagođavanja na nezaposlen, prezadužen, bankrotiran američki živalj.

(Prevod: Vasilije D. Mišković)

[1] Američka federacija rada i Kongres industrijskih organizacija (The American Federation of Labor and Congress of Industrial Organizations, AFL-CIO) je dobrovoljna federacija 57 nacionalnih i internacionalnih sindikata. AFL-CIO je nastala 1955. spajanjem AFL i CIO i reprezentuje 12,2 miliona članova.