Nevolje s različitostima

(The American Conservative)

Hiljade američkih vojnika u ovom trenutku obezbeđuju granicu Južne Koreje. Američki ratni brodovi patroliraju Južnim kineskim morem kako bi zaštitili teritorijalni integritet naših azijskih saveznika od kineskih pretenzija. Američke trupe se kreću kroz baltičke zemlje i oko njih kako bi signalizirale našu spremnost da odbranimo granice ovih slabašnih članica NATO-a.

Ipak, ništa što se dešava na pomenutim granicama ne ugrožava Ameriku u tolikoj meri u kojoj je ugrožava ono što se dešava na našoj bolnoj granici sa Meksikom. Više od tri decenije, ta granica je bila most prema SAD za milione ilegalnih imigranata, koji menjaju lice Amerike – na radost onih koji smatraju da je sve vreme našeg odrastanja ono, zapravo, bilo ružno.

Sve strane u ovom sporu koriste brojku od 11 miliona ljudskih bića koja su među nama ilegalno. U svom novom bestseleru Adios, Ameriko, En Kolter nudi ubedljive dokaze da je njihov stvarni broj – preko 30 miliona!

Ako je to tačno, i ako naš sledeći predsednik posegne za amnestijom i na taj način utre put legalizaciji njihovog statusa, to će značiti kraj Amerike i Amerikanaca kao zapadne nacije, kakva smo do sada bili, i nastanak jedne nove Amerike i života u njoj kao, rečima neumoljive Kolterove, „pakla Trećeg sveta“. Zapravo, kada razmatramo sasvim izvesne posledice eventualnog izostajanja obezbeđenja naše granice i u narednih šest godina, i amnestije za ljude koji su među nama ilegalno, potpaljujući na taj način novu invaziju, nužno bi trebalo da se zapitamo: Sa kojim to problemom se mi Amerikanci danas suočavamo, a u čijem razrešavanju bi nam pomoglo bar milion novih imigranata?

Između 80 i 90 procenata njih dolazi iz Trećeg sveta. U proseku, promiskuitetniji su nego rođeni Amerikanci, među njima je izraženija narkomanija, gojaznost, zlostavljanje žena i dece, rasprostranjenije su bolesti, slabiji rezultati na testovima i više maloletnika koji napuštaju školu, više kriminala i zatvorskih kazni.

Deca imigranata su sklonija oružju. Svi skupa, više per capita uzimaju od socijalnih službi nego što im vraćaju kroz plaćanje poreza. Stoga doprinose fiskalnom deficitu na svakom nivou upravljanja.

Da li će milion imigranata više pomoći da razrešimo krizu naše infrastrukture? Nije sporno da kao siromasi nude jeftino svoju radnu snagu biznismenima i bogatašima. Ali, njihovi susedi iz radničke i srednje klase Amerike, plaćaju socijalnu cenu onoga što oni kao takvi docnije potražuju i očekuju od zajednice.

Politički uzev, budući da zavise od države u smislu ishrane, rešavanja problema smeštaja, zdravstvene brige, i obrazovanja svoje dece, imigranti iz Trećeg sveta gotovo bez izuzetka podržavaju partije na vlasti.

Mit Romni[1] je u proteklih nekoliko godina zbog svojih stavova o ovom problemu izgubio oko 40 procenata podrške koju su mu obezbeđivale dve najbrže rastuće velike manjine, Hispanoamerikanci i Azijati, koji sada čine više od petine našeg stanovništva i sedminu naših glasača. A kako njihov broj, i udeo u glasačkom telu, stalno rastu, GOP[2] će ubrzo shvatiti da je dostizanje famoznih 270 elektorskih glasova ne samo teže nego što je bilo u Reganovo doba, već je postalo sasvim nemoguće.

Među mitovima, iliti lažima koje se Amerikancima utuvljuju u glavu, je i ona da smo mi oduvek bili „nacija imigranata“ i da je „različitost“, to jest rasna, etnička i religijska diversifikacija „znak snage“.

Ali, sve do sedamdesetih godina prošlog veka Amerika je bila bela nacija sa oko 10 procenata crne manjine. A, kako Kolterova piše, „gotovo celokupna bela populacija Amerike pristigla je od 1600. do 1970. sa geografskih područja sveta veličine dva Meksika. Celokupna crna populacija došla je sa područja zapadne Afrike veličine jedne Floride.

Da li je etnička, rasna i religijska različitost, doista „znak snage“?

Ako jeste, zašto je onda najdiversifikovaniji region Evrope – Balkan, sa Srbima, Hrvatima, Slovencima, Albancima, Makedoncima, Turcima, koji ga nastanjuju, i katoličkom, pravoslavnom, i islamskom religijom koje praktikuju – imao tako krvavu istoriju?

Ne beše li rasna i etnička raznolikost ono što je Sovjetski Savez pocepalo na 15 država i pola tuceta subdržava, i još uvek ga cepa u kavkaskom regionu?

Ako je različitost „znak snage“, zašto Peking, koji snaži svoju ratnu flotu, premešta milione Han Kineza[3] na Tibet i u zapadnu Kinu kako bi etnički „potopio“ Tibetance i Ujgure, što je već učinio sa Mongolima i Mandžurcima? Kakve je dobrobiti raznolikost donela Ruandi i Burundiju?

Ako je različitost „znak snage“, zašto su se raspali Irak, Sirija, Libija, i Jemen? Zašto se suniti i šiiti, Palestinci i Izraelci, međusobno tuku? Zašto se Škoti, Baski, Katalonci, Venecijanci, i Flamanci zalažu za secesiju i nezavisnost?

Da li je dolazak desetina miliona azijskih i afričkih muslimana ojačao Stari kontinent koji upravlja svetom? Ili je ugrozio njegovu bezbednost i opstanak kao kolevke i heartland-a Zapada?

Ako rasne, etničke i religijske mržnje vuku ljude ka razdvajanju i stvaraju teroriste širom našeg dezintegrisanog sveta, zašto bismo mi Amerikanci sebe činili još različitijim nego što jesmo. Gorko ironičnim rečima Kolterove: “Presuda u slučaju ’Rou protiv Vejda’[4] može da bude ukinuta. ObamaCare[5] može da bude ukinut. Amnestija za sve i zauvek.“

Svako kome je stalo do budućnosti naše zemlje kao jedne države i jednog naroda trebalo bi da se potrudi oko nalaženja takvog predsedničkog kandidata koji će obezbediti našu granicu, osnažiti primenu imigracionih zakona ucmerenih protiv biznismena koji skrivaju ilegalne imigrante, i zakleti se da za svoga mandata neće posegnuti za aktom njihove amnestije.

Petrik (Pet) Bjukenen je američki publicista i političar, član Republikanske stranke, pomoćnik i/uli savetnik više američkih predsednika, sam predsednički kandidat na izborima 1992. i 1996. godine. Autor je više knjiga iz oblasti politikologije i političke istorije i suosnivač časopisa The American Conservative.

Izvornik teksta:

http://www.theamericanconservative.com/buchanan/the-dangers-of-diversity/

Sa engleskog prevela: Mirjana Radojičić