Невоље с различитостима

(Тhe American Conservative)

Хиљаде америчких војника у овом тренутку обезбеђују границу Јужне Кореје. Амерички ратни бродови патролирају Јужним кинеским морем како би заштитили територијални интегритет наших азијских савезника од кинеских претензија. Америчке трупе се крећу кроз балтичке земље и око њих како би сигнализирале нашу спремност да одбранимо границе ових слабашних чланица НАТО-а.

Ипак, ништа што се дешава на поменутим границама не угрожава Америку у толикој мери у којој је угрожава оно што се дешава на нашој болној граници са Мексиком. Више од три деценије, та граница је била мост према САД за милионе илегалних имиграната, који мењају лице Америке – на радост оних који сматрају да је све време нашег одрастања оно, заправо, било ружно.

Све стране у овом спору користе бројку од 11 милиона људских бића која су међу нама илегално. У свом новом бестселеру Аdios, Америко, Ен Колтер нуди убедљиве доказе да је њихов стварни број – преко 30 милиона!

Ако је то тачно, и ако наш следећи председник посегне за амнестијом и на тај начин утре пут легализацији њиховог статуса, то ће значити крај Америке и Американаца као западне нације, каква смо до сада били, и настанак једне нове Америке и живота у њој као, речима неумољиве Колтерове, „пакла Трећег света“. Заправо, када разматрамо сасвим извесне последице евентуалног изостајања обезбеђења наше границе и у наредних шест година, и амнестије за људе који су међу нама илегално, потпаљујући на тај начин нову инвазију, нужно би требало да се запитамо: Са којим то проблемом се ми Американци данас суочавамо, а у чијем разрешавању би нам помогло бар милион нових имиграната?

Између 80 и 90 процената њих долази из Трећег света. У просеку, промискуитетнији су него рођени Американци, међу њима је израженија наркоманија, гојазност, злостављање жена и деце, распрострањеније су болести, слабији резултати на тестовима и више малолетника који напуштају школу, више криминала и затворских казни.

Деца имиграната су склонија оружју. Сви скупа, више per capita узимају од социјалних служби него што им враћају кроз плаћање пореза. Стога доприносе фискалном дефициту на сваком нивоу управљања.

Да ли ће милион имиграната више помоћи да разрешимо кризу наше инфраструктуре? Није спорно да као сиромаси нуде јефтино своју радну снагу бизнисменима и богаташима. Али, њихови суседи из радничке и средње класе Америке, плаћају социјалну цену онога што они као такви доцније потражују и очекују од заједнице.

Политички узев, будући да зависе од државе у смислу исхране, решавања проблема смештаја, здравствене бриге, и образовања своје деце, имигранти из Трећег света готово без изузетка подржавају партије на власти.

Мит Ромни[1] је у протеклих неколико година због својих ставова о овом проблему изгубио око 40 процената подршке коју су му обезбеђивале две најбрже растуће велике мањине, Хиспаноамериканци и Азијати, који сада чине више од петине нашег становништва и седмину наших гласача. А како њихов број, и удео у гласачком телу, стално расту, GOP[2] ће убрзо схватити да је достизање фамозних 270 електорских гласова не само теже него што је било у Реганово доба, већ је постало сасвим немогуће.

Међу митовима, илити лажима које се Американцима утувљују у главу, је и она да смо ми одувек били „нација имиграната“ и да је „различитост“, то јест расна, етничка и религијска диверсификација „знак снаге“.

Али, све до седамдесетих година прошлог века Америка је била бела нација са око 10 процената црне мањине. А, како Колтерова пише, „готово целокупна бела популација Америке пристигла је од 1600. до 1970. са географских подручја света величине два Мексика. Целокупна црна популација дошла је са подручја западне Африке величине једне Флориде.

Да ли је етничка, расна и религијска различитост, доиста „знак снаге“?

Ако јесте, зашто је онда најдиверсификованији регион Европе – Балкан, са Србима, Хрватима, Словенцима, Албанцима, Македонцима, Турцима, који га настањују, и католичком, православном, и исламском религијом које практикују – имао тако крваву историју?

Не беше ли расна и етничка разноликост оно што је Совјетски Савез поцепало на 15 држава и пола туцета субдржава, и још увек га цепа у кавкаском региону?

Ако је различитост „знак снаге“, зашто Пекинг, који снажи своју ратну флоту, премешта милионе Хан Кинеза[3] на Тибет и у западну Кину како би етнички „потопио“ Тибетанце и Ујгуре, што је већ учинио са Монголима и Манџурцима? Какве је добробити разноликост донела Руанди и Бурундију?

Ако је различитост „знак снаге“, зашто су се распали Ирак, Сирија, Либија, и Јемен? Зашто се сунити и шиити, Палестинци и Израелци, међусобно туку? Зашто се Шкоти, Баски, Каталонци, Венецијанци, и Фламанци залажу за сецесију и независност?

Да ли је долазак десетина милиона азијских и афричких муслимана ојачао Стари континент који управља светом? Или је угрозио његову безбедност и опстанак као колевке и heartland-а Запада?

Ако расне, етничке и религијске мржње вуку људе ка раздвајању и стварају терористе широм нашег дезинтегрисаног света, зашто бисмо ми Американци себе чинили још различитијим него што јесмо. Горко ироничним речима Колтерове: “Пресуда у случају ’Роу против Вејда’[4] може да буде укинута. ОbamaCare[5] може да буде укинут. Амнестија за све и заувек.“

Свако коме је стало до будућности наше земље као једне државе и једног народа требало би да се потруди око налажења таквог председничког кандидата који ће обезбедити нашу границу, оснажити примену имиграционих закона уcмерених против бизнисмена који скривају илегалне имигранте, и заклети се да за свога мандата неће посегнути за актом њихове амнестије.

Петрик (Пет) Бјукенен је амерички публициста и политичар, члан Републиканске странке, помоћник и/uли саветник више америчких председника, сам председнички кандидат на изборима 1992. и 1996. године. Аутор је више књига из области политикологије и политичке историје и суоснивач часописа Тhe American Conservative.

Изворник текста:

http://www.theamericanconservative.com/buchanan/the-dangers-of-diversity/

Са енглеског превела: Мирјана Радојичић