Nestanak očeva

Ako želimo više dece prvo treba da spasimo tate.

Italijani mogu da biraju: ili će se vratiti uživanju u životu, između ostalog i ljubavi, ili će nestati. Stopa nataliteta u Italijana je tolika da su, čak i u kratkoročnom pogledu, na putu nestanka ili zamene (drugim stanovništvom).

Konačno uviđamo tu činjenicu, čak i putem uznemirujuće kampanje koju je pokrenulo (italijansko) Ministarstvo zdravlja za «Dan plodnosti». Bolje ikad nego nikad. Novac je od drugorazrednog značaja. Tako Nemačka, koja je velikodušnija od nas spram zaposlenih majki, sa očevima koji su spremni da ostanu kod kuće kako bi čuvali decu, sa vrtićima u zgradama (u kojima rade roditelji) , i drugim pogodnostima, takođe rizikuje istu sudbinu: pomenuti nestanak ili zamena.

Ako pre vođenja ljubavi počneš da izvodiš račun znači i da nemaš neku želju. Znači da si počeo da vodiš jedan antiživotni stil, proračunat, gotovo nespreman za nešto drugo i za druge; možda je bolje da sve oteraš u tri lepe. Ali, tada je neophodno da ti i tvoja zemlja razumete šta vam se desilo.

U svakom slučaju nisu krive žene pohlepne za karijerom i parama, niti infantilni i kilavi muškarci. Stvar je da se ovde više niko ne zaljubljuje, ili skoro niko. To nije samo italijanski problem, već problem celog Zapada. Tu para (uprkos manjem broju siromašnih koji pak prave decu) ima sve više, ali dece sve manje.

Pojedinac, protagonista savremenog sveta, sve je povezaniji i sve više zatvoren u samoga sebe. Istina je da više gotovo i ne umire od virusa koje je dobio od drugih, već se, kao evnuh, u tri četvrtine slučajeva gasi od bolesti koje sam sebi pravi: od čuvenih neprenosivih bolesti (Ncd - non communicable disease) – pravih protagonista izveštaja Svetske zdravstvene organizacije. Pojedinac se razboljeva svojim antiživotnim načinom života: trujući se drogama različitih vrsta, gutajući hranu, materije, tečnosti (koje bi pokosile u nekoliko godina domorodačka stanovništva koja žive izolovano, npr. u Amazoniji), dobijajući neizlečivi dijabetes i smrtna srčana oboljenja. Truje sebi vazduh, vodu i zemljište zbog čega sve ranije dolazi i do pojave tumora dok želja za razmnožavanjem sigurno ne raste.

U tom autoreferentnom modelu (usmerenost na sebe), nepoverljivom, šljaštećem, ali nezdravom i čak dosadnom, odnosi između dvoje, između muškarca i žene ne prolaze uopšte dobro. Deluje da su oboje u panici od zaljubljivanja, vođenja ljubavi, provođenja vremena udvoje i naravno od pravljenja dece. Niko im nije objasnio da su svi ti strašni rizici prelepi, da su sastavni deo života koji bez njih i ne postoji i zamenjuju se lekovima za smirenje.

Ako je materinstvo razapeto između problema koje je nemilosrdno predstavilo Ministarstvo zdravlja (odnosa fertiliteta i starosti žena), šta da kažu muškarci koji ne samo da imaju smešno kratka odsustva za rođenje deteta, već su prošli kroz decenije psihološkog i simboličnog izgnanstva u kojima je otac predstavljao relikt prošlih vremena kojeg država treba što pre da se reši.     

Još uvek ima sudova koji ne primenjuju (italijanski) Zakon o zajedničkom starateljstvu, a Italiju svake godine osuđuju evropske institucije jer je među poslednjima u Evropi po vremenu koje se u slučaju razvoda, očevima daje na raspolaganje da provedu sa decom: mnogo manje od vremena neophodnog za zdrav odnos.

Međutim, bez oca nema odrastanja (pravilnog), kako je u više navrata istakao ne neki tvrdokorni konzervator, nego Barak Obama. Bez oca je teško postati stabilan partner, muž i otac. Zato je potrebno promeniti način života. Kako bi mogli da ga dalje prenosimo.

Izvor: Claudio Risè, Il Đornale

http://www.ilgiornale.it/news/cronache/scomparsa-dei-padri-ultimi-esiliati-societ-1302669.html

Preveo i pripremio: Slobodan Janković