Nemački nacionalni interes je saradnja sa Rusijom, a ne bespogovorna podređenost SAD

U govoru na prvoj nacionalnoj konferenciji svoje nove stranke, Sara Vagenkneht je pozvala nemačku vladu da prestane da isporučuje oružje Ukrajini i okonča embargo na naftu i gas koji je uveden protiv Rusije. Nemački mediji uglavnom su izbegli da prenesu stavove Vagenknehtove, a kada su to i činili tretirali su ih kao kombinaciju naivnog pacifizma i veleizdajničkog putinizma. Predlozi Sare Vagenkneht mogli su, i morali su da budu idealan povod za dugo očekivanu debatu o nemačkim nacionalnim interesima u uslovima kolapsa Novog svetskog poretka kojim dominiraju SAD, debatu koju etablirane stranke i njihova javnost tvrdoglavo odbijaju. 

Ovakvo odbijanje ima dugu tradiciju. Sa izuzetkom ere Vilija Branta, u posleratnoj Zapadnoj Nemačkoj se smatralo aksiomatskim da ne bi trebalo da postoji nikakav poseban nemački interes izvan opšteg interesa ujedinjenog Zapada kako su ga formulisale SAD, a svakako ne u oblasti nacionalne bezbednosti. Svako ko je imao drugačije gledište, kao što su Egon Bar, Brantov savetnik za spoljnu politiku, odnosno Šmitov ministar spoljnih poslova, ili Hans-Ditrih Genšer, našao se pod sumnjom da zastupa novi nemački nacionalizam. Optužbe te vrste bile su sredstvo pomoću koga su SAD disciplinovale svoje saveznike. Takav pristup i dalje je aktuelan, sa izuzetkom odbijanja Gerharda Šredera, u savezu sa Žakom Širakom, da učestvuje u invaziji na Irak, i veta Angele Merkel 2008, zajedno sa Nikolom Sarkozijem, na predlog DŽordža V. Buša da se Ukrajina pridruži NATO-u. Tokom tri decenije nakon završetka Hladnog rata nije prošao nijedn dan a da SAD negde u svetu nisu ratovale, a katastrofalna američka globalne strategija u Iraku, Avganistanu, Siriji i Libiji i Palestini nije iza sebe ostavila ništa osim haosa. Stoga  je poziv Vagenknehtove da se Nemačka odvoji od ukrajinske strategije koju su Amerikanci odredili i suštinski redefiniše svoj odnos sa SAD, a time i sa Rusijom, sve samo ne avanturistički, posebno imajući u vidu veliku verovatnoću da će za godinu dana Donald Trampa započeti drugi predsednički mandat.

Predlozi Sare Vagenkneht mogli su, i morali su da budu idealan povod za dugo očekivanu debatu o nemačkim nacionalnim interesima u uslovima kolapsa Novog svetskog poretka kojim dominiraju SAD

Što se Ukrajine tiče, verovatno će se tamošnji rat, kao i onaj u Avganistanu, završiti porazom Zapada predvođenog SAD, ali pre svega lokalnog stanovništva. Frontovi su zamrznuti više od godinu dana. Na ukrajinskoj strani, skoro 70.000 vojnika je izgubilo živote do prošlog oktobra. Oni su ginuli, prema rečima predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen, „za naše vrednosti“; dodatnih 50.000 ukrajinskih vojnika, prema konzervativnim procenama, pretrpelo je tako ozbiljne povrede da se ne mogu vratiti na front. Ipak, ukrajinska vlada, ohrabrena od strane SAD i Nemačke, ostaje pri svojim maksimalističkim ratnim ciljevima: „pobeda“ Ukrajine biće postignuta je samo ponovnim osvajanja Krima i svih delova zemlje koje je okupirala Rusija, uključujući i rusko govorno područje.

Vrhovna komanda vojske zahteva regrutaciju još 500.000 ljudi. Istovremeno, samo u Nemačkoj boravi 200.000 muškaraca sposobnih za vojnu službu, ilegalno po zakonima svoje zemlje, kao izbeglice koje nemaju želju da umru za Krim

Niko ne zna kako se može postići takva pobeda. Novo čudotvorno oružje se stalno traži i isporučuje, ali njegova borbena upotreba služi samo proizvođačima da bi ga testirali i snimali reklamne filmove. Shodno tome, opada entuzijazam Ukrajinaca za rat. Dok su predsednički izbori otkazani, a masovni mediji kontrolisaniji nego ikad, žene i majke vojnika koji su od početka rata morali da budu na frontovima bez odsustva, verovatno zato što niko ne želi da ih zameni,  demonstriraju na ulicama. Vrhovna komanda vojske zahteva regrutaciju još 500.000 ljudi. Istovremeno, samo u Nemačkoj boravi 200.000 muškaraca sposobnih za vojnu službu, ilegalno po zakonima svoje zemlje, kao izbeglice koje nemaju želju da umru za Krim. U samoj Ukrajini, korupcija cveta u okružnim kancelarijama za regrutaciju i lekarskim ordinacijama, gde vojni obveznici masovno kupuju oslobađanje od vojne službe plaćajući između 3.000 i 15.000 dolara. (Kao i uvek, sinovi siromašnih su ti koji moraju da umru za snove srednje klase i profit bogatih.) Čini se razumnim prihvatiti sumnje Vagenknehtove, da isporučivanje sve više oružja Ukrajini ne donosi dobro nikome osim Rajnmetalu i drugim evropskim i američkim proizvođačima oružja.

Što se Ukrajine tiče, verovatno će se tamošnji rat, kao i onaj u Avganistanu, završiti porazom Zapada predvođenog SAD

U Ukrajini, po svom običaju, SAD su u procesu povlačenja, ostavljajući iza sebe polje ruševina da ga drugi raščiste. Svako ko se oslanja na SAD mora da shvati da one, posebno nakon završetka bipolarnog Hladnog rata, nemaju razloga da dvaput razmisle pre nego što se vojno angažuju gde god im padne na pamet: njihova lokacija na ostrvu veličine kontinenta sa samo dve susedne države, koje ne mogu da ih ugroze, čini ih nepobedivim. To objašnjava bezobzirnost koja karakteriše osmišljavanje američke bezbednosne, u stvari ne-bezbednosne politike: ništa im se ne može desiti. U tom pogledu, nema velike razlike između DŽoa Bajdena i Trampa. Bajden želi da povede NATO sa sobom kada napusti Ukrajinu i pređe na Kinu; Tramp veruje da može i bez NATO-a. Bajden želi da iskoristi sukob sa Rusijom da zadrži zapadnu Evropu u podređenom položaju prema Americi i stoga neće pristati na mirovni sporazum; Trampa nije briga za Ukrajinu. Trampovo povlačenje iz Evrope će stoga biti haotično, a Bajdenovo ne: za razliku od Avganistana, verovatno će pokušati da iza sebe ostavi nešto poput poretka pod kontrolom SAD.

Svako ko se oslanja na SAD mora da shvati da one, posebno nakon završetka bipolarnog Hladnog rata, nemaju razloga da dvaput razmisle pre nego što se vojno angažuju gde god im padne na pamet

U toj zamisli izgleda da je posebna uloga uloga dodeljena Nemačkoj. Ona je bila zaglavljena u svom posleratnom pacifizmu sve do „prekretnice“  u spoljnoj politici 2022. Nemačka sada polaže pravo na lidersku ulogu u Evropi, po prvi put bez namere da uključi Francusku, na insistiranje Vašingtona, ali takođe i Zelenih i nemačke odbrambene industrije, čije interese zastupa liberalni koalicioni partner, FDP. U ovoj ulozi, Nemačka, kao uporište SAD dok se one reorijentišu ka Aziji, trebalo bi da obezbedi neophodna sredstva za ukrajinsku pobedu kako je ona definisana u smislu ukrajinsko-američkih ratnih ciljeva. Problem je, posebno za Nemačku, što je ovo daleko iznad granica mogućeg. Između početka rata u januaru 2022. i kraja oktobra 2023. Nemačka je potrošila 23,9 milijardi evra na Ukrajinu, od čega 13,9 milijardi evra samo na prihvat ukrajinskih izbeglica – daleko više od Velike Britanije (13,3 milijarde evra) i Francuske (4,7 milijardi evra). Za 2024. planira se udvostručenje direktne nemačke vojne pomoći sa 4 milijarde na 8 milijardi evra. EU je nedavno dodelila Ukrajini 50 milijardi evra, koje će biti isplaćene tokom četiri godine; odnosno 12,5 milijardi evra godišnje, od čega će 3 milijarde evra doći iz Nemačke. Pitanje je da li se ovoliki izdaci mogu finansirati iz redovnog budžeta EU. SAD, koje su do oktobra 2023. dale 71,4 milijarde dolara, razmatraju paket pomoći Ukrajini, samo za vojsku, od 60 milijardi dolara za 2024. godinu - Kongres taj paket pomoći verovatno neće odobirti. Nemačka, ili Evropa pod nemačkim vođstvom, ne mogu da zamene američku pomoć Ukrajini posebno imajući u vidu nepredvidive, ali gigantske troškove obećane „potpune rekonstrukcije“ (Fon der Lajen) Ukrajine, koja treba da počne već tokom rata. Sve ovo će preopteretiti Nemačku, posebno zato što je prema nedavnim odlukama nemačkog Ustavnog suda zabranjeno saveznoj vladi da se dodatno zadužuje zbog rata u Ukrajini. Smanjivanje civilne potrošnje sigurno će potkopati domaću podršku odbrambenim snagama.

Nemačko preuzimanje vođstva u ratu Zapada protiv Rusije, kako to traže SAD i nekoliko evropskih suseda Nemačke, predstavljalo bi skoro samoubilačku misiju, čak i ukoliko bi se ignorisali dodatni rizici po nemačku nacionalnu bezbednost koji bi verovatno bili povezani s tim.

Što se duže željena pobeda nad Rusijom bude odlagala, a do nje vrlo verovatno nikada neće doći, to će Nemačka sve više postajati žrtveni jarac, ne samo Ukrajinaca i Amerikanaca, već i ostatka Evrope

Što se duže željena pobeda nad Rusijom bude odlagala, a do nje vrlo verovatno nikada neće doći, to će Nemačka sve više postajati žrtveni jarac, ne samo Ukrajinaca i Amerikanaca, već i ostatka Evrope. Okončanje nemačkih isporuka oružja Ukrajini sada, kako je zahtevala Sara Vagenkneht, signaliziralo bi striktno odbacivanje ove uloge i primoralo bi nemačke saveznike da ponovo razmisle o tome šta mogu i žele da postignu u Ukrajini. To je nezamenljiv elemenat odgovorne nemačke bezbednosne politike, u Evropi i za nju

A obnavljanje uvoza nafte i gasa? Čini se sasvim mogućim, kao što je sugerisao DŽon Miršajmer, da Rusija više nije nužno zainteresovana za rešenje ukrajinskog sukoba, nakon spektakularnog neuspeha pokušaja Zapada da je deklasira kao državu i industrijsko društvo. Niko ne može  znati da li će Rusija biti spremna da se vrati na sporazume iz Minska ili na stanje koje je postojalo tokom Istanbulskih pregovora marta 2022, kada je Boris DŽonson u poslednjem trenutku ubedio ukrajinsku vladu da može da ide do kraja, jer će sankcije Zapada dokrajčiti Rusiju za nekoliko meseci. Možda se, nakon dve godine uglavnom uspešnog konvencionalnog ratovanja i iznenađujuće brze ekspanzije svoje industrije naoružanja, Rusija oseća dovoljno snažnom da očekuje dugo krvarenje Ukrajine – pobune vojnika, kolaps radikalne nacionalističke vlade, emigraciju mlađe generacije, odlazak oligarha u London i Njujork. Ukrajina bi mogla u decenijama koje dolaze da čami kao propala država.

Snažan ruski motiv za takav plan mogao bi biti razumljiv nedostatak poverenja, kao reakcija na neskrivene fantazije Zapada o uništenju Rusije na početku rata – od Bajdenove „promene režima” do zahteva Analene Berbok da se Putin uhapsi i prebaci u Hag  i očekivanja Fon der Lajen da će zapadne sankcije „postepeno narušiti industrijsku bazu Rusije“, a da i ne govorimo o nastojanjima da se uništi ruska centralna banka isključenjem zemlje iz međunarodnog finansijskog sistema. Iznenađujuća tvrdnja Merkelove, izrečena u samoodbrani, da su pregovori u Minsku vođeni samo da bi se kupilo vreme za dalje naoružavanje Ukrajine, teško da će doprineti obnovi poverenja. U ovom kontekstu, pitanje je šta bi o tome rekao Frank-Valter Štajnmajer, sada savezni predsednik, koji je u svojstvu  ministra spoljnih poslova Merkelove ne samo bio prisutan u Minsku, već je u stvari bio autor mirovnog sporazuma. Zbog toga ga je banderovaska frakcija vladajuće ukrajinske desnice, koju je u Nemačkoj dugo predstavljao ukrajinski ambasador, obasipala javnim prezirom i mržnjom.

Zahtev Sare Vagenkneht za obnovu snabdevanja Nemačke ruskom energijom u skladu je sa nemačkim interesom za energetskom bezbednošću

Zahtev Sare Vagenkneht za obnovu snabdevanja Nemačke ruskom energijom u skladu je sa nemačkim interesom za energetskom bezbednošću, kao i za održavanje nemačke industrijske baze. Valja podsetiti da je Bajden nedavno naredio prekid izgradnje američkih postrojenja za izvoz tečnog prirodnog gasa (LNG). Iako je to navodno bilo na insistiranje ekologa, radilo se o reakcija na rast domaćih cena usled velike inostrane tražnje. Posebno je pogođena Nemačka, gde LNG treba da zameni rusku naftu i gas pod američkim pritiskom, a nemačku nuklearnu energiju  na podsticaj Zelenih. Nasuprot tome, Vagenkneht nudi Rusiji, kao okvir i podsticaj za okončanje rata u Ukrajini, perspektivu za evroazijsku zajednicu država i ekonomija, u skladu sa idejama o Zajedničkoj evropskoj kući Mihaila Gorbačova, Partnerstvom za mir Bila Klintona i Putinovom Evropom od Lisabona do Vladivostoka. Međunarodna zajednica ove vrste, detalje treba razraditi u očigledno složenim pregovorima, uporedivim sa pregovorima Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju iz 1980-ih, bila bi alternativa neprijateljskoj podeli kontinenta na zapadnoj granici Rusije. Zapadni ratni huškači, po instrukcijama SAD, predviđaju da će se tu nalaziti prva linija fronta kada Rusija,  najkasnije za pet godina, bude pokušala da osvoji celu Evropu.

Podela Evroazije između Rusije (u savezu sa Kinom) i Evrope EU i NATO-a, koje Nemačka drži zajedno kao podoficir SAD, bila bi prostor opasne trke u naoružanju, koja bi na Zapadu uključivala nuklearne sile Francusku i Veliku Britaniju, kojima bi se možda pridružila i Nemačka, na radost industrije naoružanja, ali svakako ne i poreskih obveznika. Ono što nova partija Sare Vagenkneht nudi umesto toga su dugoročni ekonomski odnosi – za koje bi morali da budu obnovljeni gasovodi u Baltičkom moru, koje su, prema SAD, digli u vazduh nepoznati pojedinci. Morali bi ih pratiti sporazumi o kontroli naoružanja i razoružanju, poput onih koje su SAD sistematski otkazivale od početka veka. Način na koji Nemačka može da obezbedi mir umesto rata jeste da se oslobodi geostrateškog pritiska Sjedinjenih Država i da nemačka politika bude vođena nemačkim nacionalnim interesom, a ne Nibelungentreue, bespogovornom lojalnošću američkom zahtevu za globalnom političkom dominacijom SAD.

Nibelungentreue? Na kraju Pesme o Nibelunzima, srednjovekovnom nemačkom epu, Krimhilda, tada udata za Atilu, kralja Huna, ima tri brata pod svojom vlašću, kraljeve Burgundije, i njihovog vazala Hagena, ubicu njenog prvog muža Zigfrida. Kada Krimhilda zahteva da joj se Hagen preda, braća odbijaju, pozivajući se na svoju dužnost lojalnosti (Treue), iako su shvatili da to može značiti njihovu smrt i kraj njihovog naroda. Kada je 1909. u Rajhstagu kancelar Bernhard fon Bilov obećao bezuslovnu vernost Austriji nakon njene aneksije Bosne, pozvao se na na Nibelungentreue. Dobro je poznato šta se dogodilo pet godina kasnije.

Sahra Wagenknecht’s plan for peace

Why the left-wing politician wants to free Germany from Washington’s grip.

By Wolfgang Streeck

https://www.newstatesman.com/ideas/2024/02/sahra-wagenknecht-germany-plan-for-peace

Sa engleskog za NSPM preveo Miroslav Samardžić