Савремени свет | |||
Немачки национални интерес је сарадња са Русијом, а не беспоговорна подређеност САД |
недеља, 11. фебруар 2024. | |
У говору на првој националној конференцији своје нове странке, Сара Вагенкнехт је позвала немачку владу да престане да испоручује оружје Украјини и оконча ембарго на нафту и гас који је уведен против Русије. Немачки медији углавном су избегли да пренесу ставове Вагенкнехтове, а када су то и чинили третирали су их као комбинацију наивног пацифизма и велеиздајничког путинизма. Предлози Саре Вагенкнехт могли су, и морали су да буду идеалан повод за дуго очекивану дебату о немачким националним интересима у условима колапса Новог светског поретка којим доминирају САД, дебату коју етаблиране странке и њихова јавност тврдоглаво одбијају. Овакво одбијање има дугу традицију. Са изузетком ере Вилија Бранта, у послератној Западној Немачкој се сматрало аксиоматским да не би требало да постоји никакав посебан немачки интерес изван општег интереса уједињеног Запада како су га формулисале САД, а свакако не у области националне безбедности. Свако ко је имао другачије гледиште, као што су Егон Бар, Брантов саветник за спољну политику, односно Шмитов министар спољних послова, или Ханс-Дитрих Геншер, нашао се под сумњом да заступа нови немачки национализам. Oптужбе те врсте биле су средство помоћу кога су САД дисциплиновале своје савезнике. Такав приступ и даље је актуелан, са изузетком одбијања Герхарда Шредера, у савезу са Жаком Шираком, да учествује у инвазији на Ирак, и вета Ангеле Меркел 2008, заједно са Николом Саркозијем, на предлог Џорџа В. Буша да се Украјина придружи НАТО-у. Током три деценије након завршетка Хладног рата није прошао ниједн дан а да САД негде у свету нису ратовале, а катастрофална америчка глобалне стратегија у Ираку, Авганистану, Сирији и Либији и Палестини није иза себе оставила ништа осим хаоса. Стога је позив Вагенкнехтове да се Немачка одвоји од украјинске стратегије коју су Американци одредили и суштински редефинише свој однос са САД, а тиме и са Русијом, све само не авантуристички, посебно имајући у виду велику вероватноћу да ће за годину дана Доналд Трампа започети други председнички мандат.
Што се Украјине тиче, вероватно ће се тамошњи рат, као и онај у Авганистану, завршити поразом Запада предвођеног САД, али пре свега локалног становништва. Фронтови су замрзнути више од годину дана. На украјинској страни, скоро 70.000 војника је изгубило животе до прошлог октобра. Они су гинули, према речима председнице Европске комисије Урсуле фон дер Лајен, „за наше вредности“; додатних 50.000 украјинских војника, према конзервативним проценама, претрпело је тако озбиљне повреде да се не могу вратити на фронт. Ипак, украјинска влада, охрабрена од стране САД и Немачке, остаје при својим максималистичким ратним циљевима: „победа“ Украјине биће постигнута је само поновним освајања Крима и свих делова земље које је окупирала Русија, укључујући и руско говорно подручје.
Нико не зна како се може постићи таква победа. Ново чудотворно оружје се стално тражи и испоручује, али његова борбена употреба служи само произвођачима да би га тестирали и снимали рекламне филмове. Сходно томе, опада ентузијазам Украјинаца за рат. Док су председнички избори отказани, а масовни медији контролисанији него икад, жене и мајке војника који су од почетка рата морали да буду на фронтовима без одсуства, вероватно зато што нико не жели да их замени, демонстрирају на улицама. Врховна команда војске захтева регрутацију још 500.000 људи. Истовремено, само у Немачкој борави 200.000 мушкараца способних за војну службу, илегално по законима своје земље, као избеглице које немају жељу да умру за Крим. У самој Украјини, корупција цвета у окружним канцеларијама за регрутацију и лекарским ординацијама, где војни обвезници масовно купују ослобађање од војне службе плаћајући између 3.000 и 15.000 долара. (Као и увек, синови сиромашних су ти који морају да умру за снове средње класе и профит богатих.) Чини се разумним прихватити сумње Вагенкнехтове, да испоручивање све више оружја Украјини не доноси добро никоме осим Рајнметалу и другим европским и америчким произвођачима оружја.
У Украјини, по свом обичају, САД су у процесу повлачења, остављајући иза себе поље рушевина да га други рашчисте. Свако ко се ослања на САД мора да схвати да оне, посебно након завршетка биполарног Хладног рата, немају разлога да двапут размисле пре него што се војно ангажују где год им падне на памет: њихова локација на острву величине континента са само две суседне државе, које не могу да их угрозе, чини их непобедивим. То објашњава безобзирност која карактерише осмишљавање америчке безбедносне, у ствари не-безбедносне политике: ништа им се не може десити. У том погледу, нема велике разлике између Џоа Бајдена и Трампа. Бајден жели да поведе НАТО са собом када напусти Украјину и пређе на Кину; Трамп верује да може и без НАТО-а. Бајден жели да искористи сукоб са Русијом да задржи западну Европу у подређеном положају према Америци и стога неће пристати на мировни споразум; Трампа није брига за Украјину. Трампово повлачење из Европе ће стога бити хаотично, а Бајденово не: за разлику од Авганистана, вероватно ће покушати да иза себе остави нешто попут поретка под контролом САД.
У тој замисли изгледа да је посебна улога улога додељена Немачкој. Она је била заглављена у свом послератном пацифизму све до „прекретнице“ у спољној политици 2022. Немачка сада полаже право на лидерску улогу у Европи, по први пут без намере да укључи Француску, на инсистирање Вашингтона, али такође и Зелених и немачке одбрамбене индустрије, чије интересе заступа либерални коалициони партнер, ФДП. У овој улози, Немачка, као упориште САД док се оне реоријентишу ка Азији, требало би да обезбеди неопходна средства за украјинску победу како је она дефинисана у смислу украјинско-америчких ратних циљева. Проблем је, посебно за Немачку, што је ово далеко изнад граница могућег. Између почетка рата у јануару 2022. и краја октобра 2023. Немачка је потрошила 23,9 милијарди евра на Украјину, од чега 13,9 милијарди евра само на прихват украјинских избеглица – далеко више од Велике Британије (13,3 милијарде евра) и Француске (4,7 милијарди евра). За 2024. планира се удвостручење директне немачке војне помоћи са 4 милијарде на 8 милијарди евра. ЕУ је недавно доделила Украјини 50 милијарди евра, које ће бити исплаћене током четири године; односно 12,5 милијарди евра годишње, од чега ће 3 милијарде евра доћи из Немачке. Питање је да ли се оволики издаци могу финансирати из редовног буџета ЕУ. САД, које су до октобра 2023. дале 71,4 милијарде долара, разматрају пакет помоћи Украјини, само за војску, од 60 милијарди долара за 2024. годину - Конгрес тај пакет помоћи вероватно неће одобирти. Немачка, или Европа под немачким вођством, не могу да замене америчку помоћ Украјини посебно имајући у виду непредвидиве, али гигантске трошкове обећане „потпуне реконструкције“ (Фон дер Лајен) Украјине, која треба да почне већ током рата. Све ово ће преоптеретити Немачку, посебно зато што је према недавним одлукама немачког Уставног суда забрањено савезној влади да се додатно задужује због рата у Украјини. Смањивање цивилне потрошње сигурно ће поткопати домаћу подршку одбрамбеним снагама. Немачко преузимање вођства у рату Запада против Русије, како то траже САД и неколико европских суседа Немачке, представљало би скоро самоубилачку мисију, чак и уколико би се игнорисали додатни ризици по немачку националну безбедност који би вероватно били повезани с тим.
Што се дуже жељена победа над Русијом буде одлагала, а до ње врло вероватно никада неће доћи, то ће Немачка све више постајати жртвени јарац, не само Украјинаца и Американаца, већ и остатка Европе. Окончање немачких испорука оружја Украјини сада, како је захтевала Сара Вагенкнехт, сигнализирало би стриктно одбацивање ове улоге и приморало би немачке савезнике да поново размисле о томе шта могу и желе да постигну у Украјини. То је незаменљив елеменат одговорне немачке безбедносне политике, у Европи и за њу А обнављање увоза нафте и гаса? Чини се сасвим могућим, као што је сугерисао Џон Миршајмер, да Русија више није нужно заинтересована за решење украјинског сукоба, након спектакуларног неуспеха покушаја Запада да је декласира као државу и индустријско друштво. Нико не може знати да ли ће Русија бити спремна да се врати на споразуме из Минска или на стање које је постојало током Истанбулских преговора марта 2022, када је Борис Џонсон у последњем тренутку убедио украјинску владу да може да иде до краја, јер ће санкције Запада докрајчити Русију за неколико месеци. Можда се, након две године углавном успешног конвенционалног ратовања и изненађујуће брзе експанзије своје индустрије наоружања, Русија осећа довољно снажном да очекује дуго крварење Украјине – побуне војника, колапс радикалне националистичке владе, емиграцију млађе генерације, одлазак олигарха у Лондон и Њујорк. Украјина би могла у деценијама које долазе да чами као пропала држава. Снажан руски мотив за такав план могао би бити разумљив недостатак поверења, као реакција на нескривене фантазије Запада о уништењу Русије на почетку рата – од Бајденове „промене режима” до захтева Аналене Бербок да се Путин ухапси и пребаци у Хаг и очекивања Фон дер Лајен да ће западне санкције „постепено нарушити индустријску базу Русије“, а да и не говоримо о настојањима да се уништи руска централна банка искључењем земље из међународног финансијског система. Изненађујућа тврдња Меркелове, изречена у самоодбрани, да су преговори у Минску вођени само да би се купило време за даље наоружавање Украјине, тешко да ће допринети обнови поверења. У овом контексту, питање је шта би о томе рекао Франк-Валтер Штајнмајер, сада савезни председник, који је у својству министра спољних послова Меркелове не само био присутан у Минску, већ је у ствари био аутор мировног споразума. Због тога га је бандероваска фракција владајуће украјинске деснице, коју је у Немачкој дуго представљао украјински амбасадор, обасипала јавним презиром и мржњом.
Захтев Саре Вагенкнехт за обнову снабдевања Немачке руском енергијом у складу је са немачким интересом за енергетском безбедношћу, као и за одржавање немачке индустријске базе. Ваља подсетити да је Бајден недавно наредио прекид изградње америчких постројења за извоз течног природног гаса (ЛНГ). Иако је то наводно било на инсистирање еколога, радило се о реакција на раст домаћих цена услед велике иностране тражње. Посебно је погођена Немачка, где ЛНГ треба да замени руску нафту и гас под америчким притиском, а немачку нуклеарну енергију на подстицај Зелених. Насупрот томе, Вагенкнехт нуди Русији, као оквир и подстицај за окончање рата у Украјини, перспективу за евроазијску заједницу држава и економија, у складу са идејама о Заједничкој европској кући Михаила Горбачова, Партнерством за мир Била Клинтона и Путиновом Европом од Лисабона до Владивостока. Међународна заједница ове врсте, детаље треба разрадити у очигледно сложеним преговорима, упоредивим са преговорима Организације за европску безбедност и сарадњу из 1980-их, била би алтернатива непријатељској подели континента на западној граници Русије. Западни ратни хушкачи, по инструкцијама САД, предвиђају да ће се ту налазити прва линија фронта када Русија, најкасније за пет година, буде покушала да освоји целу Европу. Подела Евроазије између Русије (у савезу са Кином) и Европе ЕУ и НАТО-а, које Немачка држи заједно као подофицир САД, била би простор опасне трке у наоружању, која би на Западу укључивала нуклеарне силе Француску и Велику Британију, којима би се можда придружила и Немачка, на радост индустрије наоружања, али свакако не и пореских обвезника. Оно што нова партија Саре Вагенкнехт нуди уместо тога су дугорочни економски односи – за које би морали да буду обновљени гасоводи у Балтичком мору, које су, према САД, дигли у ваздух непознати појединци. Морали би их пратити споразуми о контроли наоружања и разоружању, попут оних које су САД систематски отказивале од почетка века. Начин на који Немачка може да обезбеди мир уместо рата јесте да се ослободи геостратешког притиска Сједињених Држава и да немачка политика буде вођена немачким националним интересом, а не Nibelungentreue, беспоговорном лојалношћу америчком захтеву за глобалном политичком доминацијом САД. Nibelungentreue? На крају Песме о Нибелунзима, средњовековном немачком епу, Кримхилда, тада удата за Атилу, краља Хуна, има три брата под својом влашћу, краљеве Бургундије, и њиховог вазала Хагена, убицу њеног првог мужа Зигфрида. Када Кримхилда захтева да јој се Хаген преда, браћа одбијају, позивајући се на своју дужност лојалности (Treue), иако су схватили да то може значити њихову смрт и крај њиховог народа. Када је 1909. у Рајхстагу канцелар Бернхард фон Билов обећао безусловну верност Аустрији након њене анексије Босне, позвао се на на Nibelungentreue. Добро је познато шта се догодило пет година касније.
Sahra Wagenknecht’s plan for peace Why the left-wing politician wants to free Germany from Washington’s grip. https://www.newstatesman.com/ Са енглеског за НСПМ превео Мирослав Самарџић |