Немачка после избора или „што се више мења, све је више исто“

Неколико месеци пре избора одржаних у Немачкој 26. септембра анкете су указивале да ће доћи до глатке транзиције власти од Ангеле Меркел на Армина Лашета, новог лидера Хришћанско демократске уније (ЦДУ). Испоставило се да неће бити тако. Резулати избора указују на на појачну партијску фрагментацију. Највише гласова добила је Социјалдемократска партија (СДП), 25,7 посто (+5,2 у односу на изборе 2017), следе ЦДУ/ЦСУ са 24,1 посто (-8,9), Зелени са 14,8 посто (+5,8), Странка слободних демократа (ФДП) добила је 11,5 посто (+0,7), Алтернатива за Немачку (АфД), 10,3 посто (-2,3) и Левица (Линке), 4,9 посто (-4,3). Странке које неће бити заступљене у новом Бундестагу освојиле су 8,7 посто гласова (+3,7). Иако је страначки однос снага разуђенији него што је то раније био случај, у идеолошком погледу концентрација бирача у центру је још израженија него на претходним изборима.

Слободне демократе су неолиберална партија која заступа интересе бизниса и, за разлику од Зелених, противи се повећавању пореза које плаћају богати. Међутим, у интересу пословних кругова је да и Зелени уђу у владу јер ће тако бити обезбеђена буџетска средства за зелену трансфорнмацију

И пре избора већина аналитичара сматрала је да ће нову владу чинити три партије, а не две, што је до сада био обичај. Зелени су постигли свој најбољи резулатат до сада, али лошији  него што су предвиђале анкете. Ова странка је у позицији да, у договору са ФПД,  одлучује о томе ко ће чинити владу. Међу овим партијама постоје и сличности и разлике. Унутар естаблишмента нема дилеме да зелена трансформација представља приоритет у наредном периоду. Разлике су у томе да ли главну улогу у том процесу треба да има држава, што заговарају Зелени, или тржиште, како сматра ФДП. Слободне демократе су неолиберална партија која заступа интересе бизниса и, за разлику од Зелених, противи се повећавању пореза које плаћају богати. Међутим, у интересу пословних кругова је да и Зелени уђу у владу јер ће тако бити обезбеђена буџетска средства за зелену трансфорнмацију. Обе партије су проевропски оријентисане, залажу се за либерални концепт људских права, легализацију канабиса, заштиту сексуалних мањина, снижавање старосне границе за стицање бирачког права на шеснаест година и сл. Нема дилеме да су Зелени спремни да праве компромисе како би ушли у владу. Иако је ова станка основана са намером да буде еколошка и пацифистичка „антипартија“, она је 1999, убрзо пошто је дошла на власт, прешла свој политички Рубикон. Те године Зелени су, као млађи коалициони партнер СПД, учествовали у доношењу одлуке да се Немачка укључи у агресију против СРЈ. Вицеканцелар и министар спољних послова тада је био Јошка Фишер. На церемонију  проглашења владе 1998. дошао је у патикама, да би демнстрирао своју различитост у односу на етаблиране немачке политичаре. Ето колико вреди средњокласни радикализам. 

Немачки  аналитичари сматрају да је велико питање да ли ће ове две партије паралисати једна другу или ће успети до доведу до промена и иновација у немачкој политици. Компромис би могао да буде прихватање програма Зелених у борби против климатских промена уз задржавање економских слобода. што заговара ФДП.  Једна стара политичка изрека гласи:„Што се више мења, све је више исто“.

Прозводња енергије из обновљиивих извора није још довољно развијена да би задовољила велику тражњу.  Ветрови не дувају увек довољно јако, а  Немци нису спремни да угрозе свој просперитет како би спасили свет.

Неколико недеља пре избора у Европи и свету избила је енергетска криза. Нагли поремећаји на тржишту енергената могу угрозити „Зелену агенду“. Испоставило се да напуштање фосилних горива није једноставан процес. Немачка се пребрзо одрекла употребе нуклеарне енергије, што ју је учинило зависном од угља и увоза руског гаса. Прозводња енергије из обновљиивих извора није још довољно развијена да би задовољила велику тражњу.  Ветрови не дувају увек довољно јако, а  Немци нису спремни да угрозе свој просперитет како би спасили свет. Осим тога, процењује се да ће до 2030. половина радника запослених у традиционалној немачкој аутомобилској индустрији остати без посла због преласка на електрична  возила.  Наступа критични момент у освајању нових технлогија, питање је ко ће у тој трци победити и да ли ће немачка индустрија задржати своју садашњу позицију на светском тржишту.. Економисткиња Маријана Мацукато већ дуже време у својим радовим истиче како иновације у привреди нису могуће без активне улоге државе.

Све партије које претендују да формирају владу залажу се за зелену трансформацију уз очување капиталистичког система. Ради се о буржоаским странкама. Климатске промене наступиле су због начина на који функционише капиталистичка тржишна привреда. Производња мотивисана максимализацијом профита почива на масовној потрошњи, што захтева  необуздану и нерационалну употребу енергије. Класичан пример је коришћење аутомобила. Да би људи променили место, ангажује се много више капитала, рада и енергије него када би био коришћен јавни превоз. Али, таква организација саобраћаја не одговара капиталу, јер умањује могућности за стицање профита. Штетне последице по животну средину преваљују се на друштво у целини, а профит присвајају власници капитала. Борба против климатских промена и решавање енергетске кризе  могла би се водити и под другим системским претпоставкама.

Око 40 посто гаса који се потроши у ЕУ долази из Русије. Већа зависност од овог енергента  могла би појачати њену геополитичку позицију. То не одговара Зеленима, који заговарају заузимање чвршћег става према Русији и Кини. Русија не може превише да уцењује европске потрошаче, јер извоз гаса и нафте чини главнину њених спољнотрговинских прихода. Гасовод „Северни ток два“ још није почео са радом, неколико месеци је потребно како би он добио неопходне цертификате. Иако је овај гасовод изграђен на немачку иницијативу, услови које Запад поставља за почетак његвог рада нису прихватљиви за Русију.

Државе чланице Уније највероватније ће се, попут Мађарске  саме сналазити како да избегну суноврат, а солидарност са најугроженијима поново ће изостати

Европски енергетски аналтичари истичу да је садашња криза привремена и да ће тржиште бити стабилизовано почетком пролећа. Неки мисле да је до повећене тражње за енергентима дошло због превелике државне стимуалције привреде како би се она покренула после успоравања до којег је дошло због пандемије. Постоје, међитим,  и значајни системски узроци. Европска унија усвојила је преамбициозну „Зелену агенду“, а није обезбедила довољно субститута за напуштање фосилних горива. Евротехнократе су планирале истовремни привредни раст и уштеду енергије уз потпуну либерализацију тржишта. То је омогућило спекулативне ударе, што је довело до драстичног раста цена на берзама. Европски трговци нису на време склопили дугорочне уговоре са снабдевачима гаса, тако да су складишта остала недовољно попуњена. У значајној мери ради се и о политичким разлозима. Стално наметање санкција Русији на крају је довело скоро до катастрофе. Ради се о колапсу још једне ЕУ политике.  Државе чланице Уније највероватније ће се, попут Мађарске  саме сналазити како да избегну суноврат, а солидарност са најугроженијима поново ће изостати. 

Циљ немачке енергетске политике је очување животне средине у својој држави. За производњу батерија потребан је литијум који ће, највероватније, бити допреман из Србије. Да би богатима било „зелено“, сиромашнима мора да буде „црно“

Важно је истаћи да је енергија добијена из обновљивих извора скупа. Становништво сиромашнијих држва енергетска транзиција теже ће погодити. Оне немају довољно капитала и знања да би се упустиле у технолошку трку и да би субвенционисала потрошњу својих грађана. Положај најсиромашнијих додатно ће бити погоршан и они неће моћи да плате количину енергије која је неопходна за пристојан живот. Мало је вероватно да ће богате државе учинити напоре како би зелена трансформација изван њихових  граница била социјално праведна. Осим тога, прелаз на електричне аутомобиле има своје еколошке ризике. Циљ немачке енергетске политике је очување животне средине у својој држави. За производњу батерија потребан је литијум који ће, највероватније, бити допреман из Србије. Да би богатима било „зелено“, сиромашнима мора да буде „црно“.

Коалиција ЦДУ/ЦСУ губила је гласове свуда осим у Баварској. Али, и у највећем тамошњем граду Минхену такође је лоше прошла, водећа партја постали су Зелени. Ради се о најгорем резултату у историји ове групације. Кривица се великим делом сваљује на новог лидера Армина Лашета који у кампањи није деловао убедљиво и да је кадар да замени Ангелу Меркел. Ових дана он је најавио да ће се повући са чела странке. У политици нису важни само структурни фактори већ и  способност лидера. Током владавине Меркелове ЦДУ је променила свој политички профил, и од конзерватине претворена је технократско-центристичку политичку организацију. Такво померање ЦДУ отворило је на десници вакум који је попунила ултрадесна АфД.

СДП је успела да добије највише гласова и због тога што је привукла део бирача Левице. У  историји Савезне Републике никад једна странка није победила са тако малим уделом гласова. Лидер СДП-а Олаф Шолц уверио је бираче да је  способнији од конкурента Лашета.

У влади Ангеле Меркел, Шолц је био министар финансија. За положај немачког канцелара препоручује га чињеница да припада партијској десници, а добро је виђен и у Бриселу.  Посланичка група ове странке је подмлађена и више лево оријентисана него раније. 

 Левица је доживела велики пораз. Иако је остала испод цензуса, она ће ипак бити заступљена у Бундестагу. Немачки изборни систем је компликован. Бирачи истовремено гласају за кандидате који се директно бирају у униноминалним бирачким јединицама и за партијске листе. Уколико нека странка остане испод цензуса, али освоји најмање три директна мандата, ипак учествује у расподели посланичких места. Кандидати Левице победили су у две изборне јединице у Берлину и једној у Лајпцигу. 

Сматра се да је један о главних узрока лошег резулатата Левице њена адаптација на парламентаризам. Ради се о старом проблему левичарских политичких организација. Када оне пристану да учествују на изборима и успеју да уђу у представничка тела, долази до подвајања између обичних чланова и оних који добијају мандате или положаје у администрацији. Левица учествује у власти на покрајинском и локалном нивоу у различитим коалицијама и то оријентише странку према нормалној прокапиталистичкој политици. Принципијелан став странке против НАТО и учестовања немачке војске у интевенцијама у другим државама такође је утицао на губитак гласова. Бирачи у Немачкој не подржавају критику империјализма и милитаризма.

Последњих година у Левици је било сукоба око политичке оријентације странке. Некадашња лидерка парламетарне групе Сара Вагенехт залагала се да се партија профилише као заступник интереса нижих друштвених слојева. Такође, предлагала је да се органичи број миграната који долазе у Немачку. Она је маргинализовна, а страначку стратегију формулисали су млађи кадрови, претежно интелектуалци, тзв. „тренди левичари“. Кандидати су регрутовани обично из ових кругова, а ако су и били радници, радило се онима који имају боља радна места. Учитељ Сорен Пелман, који је у Лајпцигу победио са освојиених 22,8 посто гласова и спасио партију од тоталног колапса, не уклапа се у културни профил кандидата ове странке.

Леивица је покушала до добије гласове млађег дела бирачког тела и сматрала је  да инсистирање на проблемима старијих и сиромашнијих представља културну баријеру за придобијање млађих. Изборни резулатат показује да су остали без подршке и једних и других. Чак 44 посто бирача млађих од 25 година гласало је за Зелене или ФДП. Из истог дела бирачког тела СПД и ЦДУ/ЦСУ заједно су добили 25 посто гласова, а Левица 8 посто. Старији од седамдесет година изразито су наклоњени традиционалним великим партијама. Коалиција ЦДУ/ЦСУ добила је 38 посто њихових гласова, а СПД 35 посто. Старији бирачи гласају за стаус кво, а млађи за промене. 

Левица је у односу на изборе 2017. изгубила више од два милиона гласова,  Око шесто хиљада њених ранијих бирача гласло је за СДП. Могуће је да се ради о тактичком гласању како би се Лашет спречио да буде канцелар.  Само 6,6 посто чланова синдиката су гласали за Левицу (2009-17 посто). На протеклим изборима  ФДП је добила више гласова чланова синдиката него Левица, за коју гласало само три посто бирача са нижим образовањем. 

Изборна стратегија странке била је потпуно погрешна. Испоставило се да је радикализам младих у Немачкој либерално-космополитски а не марксистичко-левичарски. Левица је изгубила и своје упориште које је имала на истоку земље. Универзитетска популација претежно је подржала Зелене и ФДП. Сиромашнији део бирачког тела окреће се према СПД-у и АфД-еу.   Најбољи резулат Левица је постигла  2019. када је добила 11,9 посто гласова. 

Паралелно са парламентарним изборима у Берлину је одржан реферндум  на коме је милион бирача подржало иницјативу за национализацију стамбеног фонда који је власништву приватних корпорација. Иако већинска подршка овој инициативи није обавезујућа, градска власт ће морати да је респектује. Коалицју  на власти до сада су чиниле СПД, Левица и Зелени и вероватно ће тако и остати. 

Занимљиво је да пандемија није имала много утицја на опредељивање бирача. О томе сведочи лошији резултат АфД него на претходним изборима. Ова ултрадесна политичка организација доминира на истоку земље, где је до сада веома утицајна била Левица. У Саксонији је АфД освојио 24,6 посто гласова, а у Тирингији 24 посто. Странка је подељена на два крила. Једно је пронацистичко, а друго, наводно умереније, чине „фашисти вегетаријанци“.

Међупартијски преговри о саставу нове владе вероватно ће трајати месецима. Најоптимистичније прогнозе предвиђају да ће они бити окончани до божића. Највише шанси тренутно има колаицја СПД-ФДП-Зелени, која је, због страначких боја, названа „семафор“. Ова колација вероватно највише одговара изазовима пред којима се налази Немачка

Међупартијски преговри о саставу нове владе вероватно ће трајати месецима. Најоптимистичније прогнозе предвиђају да ће они бити окончани до божића. Највише шанси тренутно има колаицја СПД-ФДП-Зелени, која је, због страначких боја, названа „семафор“. Ова колација вероватно највише одговара изазовима пред којима се налази Немачка. Ангела Меркел није била довољно ангажована на  модернизацији немачке привреде и њеном оспособљавању да и иде у корак са новим технолошким револуцијама. Све три партије прихватају модел државне интервенције на страни понуде, тј модернизацију индустрије преко подршке приватним предузећима и масовним инвестирањем у истраживање и развој. Како би немачка предузећа задржала конкурентску позицију на светском тржишту биће настављена политика флексибилизације тржишта рада. СПД, Зелени и синдикати су спремни за такав приступ у истој мери као и странке десног центра. Овакве рефероме већ су спровђене у време Шредерове владе, а синдикати су их подржали јер су и сами прихватили неолибералну доктрину по којој се губитак радних места може спречити само унапређивањем конкурентске позиције немачке привреде на светском тржишту.

У конзервативнијем делу естаблишмента постоји страх да ће ова коалиција бити сувише лево усмерена и да ФДП неће бити довољно снажан неолиберални коректив. Ови кругови зазиру од дела радикалније партијске базе Зелених. Истријско искуство указује да су таква страховања неоправдана. Зелени су урбана, буржоаска партија која је до сада учествовала на свим нивоима власти. Тренутно, она је део владајућих коалиција у једанаест од петнаест немачких покрајина. Нема ничег радикалног у политици ове партије.  Она је на левици исто толико колико и Тони Блер или Хилари Клинтон. Такве политичке организације Тарик Али назвао је „радикални центар“.

Тврди проатлантски ставови Бербокове наговештавају да ће Немачка појачати притисак на Србију  у вези са Косовом. Осим тога, њено инсистирање на поштовању људских права могло би ослабити подршку коју је Вучић до сада добијао из Берлина.  А нема дилеме да је он спремнији да се одрекне Косова него да дозволи обнову демократије у Србији

Уколико коалицја „семафор“ формира владу, колидерка Зелених Аналена Бербок вроватно ће бити нова министарка спољних послова. Она ће заговарати оштрији курс према Русији и Кини, због чега ужива подршку у САД. Њен евентуални избор неће се свидети Алксандру Вучићу. Тврди проатлантски ставови Бербокове наговештавају да ће Немачка појачати притисак на Србију  у вези са Косовом. Осим тога, њено инсистирање на поштовању људских права могло би ослабити подршку коју је Вучић до сада добијао из Берлина.  А нема дилеме да је он спремнији да се одрекне Косова него да дозволи обнову демократије у Србији.

Пред новим канцеларом и његовом владом биће тежак задатак очувању, иначе неодрживе, институционалне структуре ЕУ. Посматрачи оцењују да је Меркелова била добар кризни менаџер, назавана је „краљица малих корака“. Није се, међутим, упуштала у исправљење системских недостатака Уније. Такав приступ више није могућ, будући да је криза ЕУ све дубља и добија све више димензија. На од раније постојећи сукоб Севера и Југа надовезао се и спор са нелибералним режимима у Мађарској и Пољској. У већем делу држава чланица постоје десно популистички покрети који поредстављају озбиљан изазов проевропским неолибералним елитама. У Брселу и Берлину не постоји ни спремност ни капацитети за отварање дебате о озбиљним реформама Уније. Политичари који су спретни у одржавању статуса кво обично се не сналазе добро у ситуацијма у којима су неопходне системске промене.

Према најавама изградња прве две линије коштаће 4,4 милијарде евра. Нису спорне само трасе линија београдског метроа, већ и цена и начин на који се приступа целом подухвату. Макрон грозничаво покушава да обезбеди уносне послове за француска предузећа, како би поправио своје изборне шансе, а Вучић обилато плаћа подршку коју добија од светских лидера. Цех плаћају грађани Србије

Кључни немачки интерес је да се очува илузија о томе како је Француска други стожер ЕУ, како би се тако прикрила ноторна чињеница да у њој постоји немачка хегемонија. Уочи председничких избора у Француској, који ће бити одржани на пролеће, несуђени „европски принц“ Макрон доживљава ударац за ударцем. Аустралија је отказала уговр о куповини дванесет француских подморница на дилзел-електрични погон и склопила уговор са Уједињеним Краљевством и САД о набавци осам модернијих на нуклерани погон. Овај савез, назван АУКУС, усмерен је против Кине, а његово формирање Макрон је означио као ударац ножем у леђа. Француска је остала без посла велике вредности због чега ће доћи до значајног губитка радних места. Политичка штета за Макрона је још већа. Због респектабилних нуклеарних капацитета у производњи електричне енергије Франсука ће вероватно лакше пребродити енергетску кризу него друге државе. Ипак, неминовно поскупљење електричне енергије додатно ће ослабити Макронову популарност и повећати изборне шансе Марин Лепен. Додуше, Макрону покушава да помогне Александар Вучић. Крајем јануара Синиша Мали, представници Града Београда, две француске компаније и једне кинеске потписали су Меморандум о разумевању за пројекат "Београдски метро". Према најавама изградња прве две линије коштаће 4,4 милијарде евра. Нису спорне само трасе линија београдског метроа, већ и цена и начин на који се приступа целом подухвату. Макрон грозничаво покушава да обезбеди уносне послове за француска предузећа, како би поправио своје изборне шансе, а Вучић обилато плаћа подршку коју добија од светских лидера. Цех плаћају грађани Србије.

Политички центризам у Немачкој последица је привилегованог положаја који она има у глобализованом капитализму, нарочтио у ЕУ. Немачки бирачи не подржавају политички радилкализам због тога што и шири слојеви, а не само власници капитала,  имају користи од такве међународне позиције државе. Радничке класе у земљама које чине средишта акумулације каптала спремније су да склапају савезе са својим буржозијама него да се солидаришу са „презренима на свету“, како је пролетаризоване народе назвао Франц Фанон. Немачки радници више су у историји подржавали германски империјализам него светску револуцију.

Србија би морала да развије своју државну стратегију засновану на трезвеном сагледавању стања, процеса и односа снага у свету, Европи и нашем окружењу. Чланство у ЕУ више није реална политичка опција већ политичка фантазија. Мали народи могу се ослободити гвозденог загрљаја глобалног капитала и великих сила само уколико су способни да сарађују и стварају савезе, а не да се сукобљавају. „Балкан балканским народима“

Током грчке кризе 2015. Ангела Меркел и њен министар финансија Волфганг Шојбле оптуживани су да на недомократски начин одлучују о судбини целог једног народа. Славој Жижек је луцидно приметио да би одлука по Грке била још суровија да се заснивла на вољи већине.   

На недавном састанку лидера ЕУ и Западног Балкана одржаном у Словенији, проширивање Уније на овај протстор одложено је ад инфинитум. Против пријема нових чланова изричито је била  Ангела Меркел. У Римокатоличкој цркви постоји изрека:“ Roma locuta est, causa finita est“ (Рим је проговорио, ствар је решена). Током своје шеснаестогодишње владавине Меркелова је постала нека врста бриселског папе. Али њен наследник, ко год то да буде, неће имати толику моћ у европској политици. Талас „протестантизма“ против овакве Уније шири се Европом, а Немачка и њени савезнци, које чине богате северне државе, неће бити  у стању да одржавају статус кво. 

Србија би морала да развије своју државну стратегију засновану на трезвеном сагледавању стања, процеса и односа снага у свету, Европи и нашем окружењу. Чланство у ЕУ више није реална политичка опција већ политичка фантазија. Мали народи могу се ослободити гвозденог загрљаја глобалног капитала и великих сила само уколико су способни да сарађују и стварају савезе, а не да се сукобљавају. „Балкан балканским народима“

(Аутор је политиколог из Зрењанина)