Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > Nemac koji je lansirao evro poziva da se ta “katastrofalna“ valuta rasturi
Savremeni svet

Nemac koji je lansirao evro poziva da se ta “katastrofalna“ valuta rasturi

PDF Štampa El. pošta
Telegraf   
sreda, 08. maj 2013.

Amroz Evans Pričard

Oskar Lafonten, nekadašnji nemački ministar finansija koji je lansirao evro, sada je, kako bi se južnoj Evropi omogućilo da se oporavi, pozvao da se ta zajednička valuta rasturi, i upozorio da održavanje sadašnjeg pravca “vodi u katastrofu“

Lafonten kaže: „Ekonomska situacija se iz meseca u mesec pogoršava, a nezaposlednost je dostigla nivo koji dovodi do toga da se sve više sumnja u demokratske strukture“.

Bacajući najveću krivicu na nemačku politiku niskih nadnica kojom se želi povećati izvoz, on je dodao: „Nemci još uvek nisu shvatili da će južna Evropa, uključujući i Francusku, ranije ili kasnije biti prisiljena da se zbog svoje sadašnje mizerije odupre hegemoniji Nemačke“.

Gospodin Lafonten je na parlamentarnom sajtu nemačke Partije levice rekao da će se kancelar Angela Merkel “probuditi iz svog samozadovoljnog dremeža“ tek onda kada se zemlje koje su u nevolji ujedine kako bi je primorale na promene u kriznoj politici – i to na račun Nemačke.

Ispada da se njegova prognoza obistinila, jer je ministar finansija Francuske Pjer Moskovici (Pierre Moscovici) proglasio kraj stroge štednje i trijumf politike Francuske, rizikujući tako da još više ošteti ionako traljave odnose Pariza sa Berlinom.

On je gostujući na francuskoj televiziji izjavio: „Gotovo je sa strogom štednjom. To je, još od vremena kada je uveden evro, odlučujući obrt u istoriji EU projekta. Suočavamo se sa završetkom dogme o strogoj štednji. To je pobeda francuske tačke gledišta“.

Njegove izjave su usledile posle nagodbe sa Briselom da se Francuskoj, Portugaliji i Španiji odobre još dve godine kako bi dostigle snižavanje deficita od 3% BNP-a. Taj njegov trijumfalistički ton bi mogao razbesneti tvrdokorne Berlince i pojačati njihovu bojazan da će popuštanja u politici stroge štednje odvesti na klizavu nizbrdicu u smeru prema fiskalnom haosu.

Nemački vicekancelar Filip Resler je tokom vikenda oštro kritikovao Evropsku komisiju i nazvao je “neodgovornom“ zbog toga što je potkopala planove stezanja kaiša.

Nakon što je Socijalistička partija Francuske oštro kritikovala “sebičnu nepopustljivost“ gospođe Merkel, optužujući je da misli jedino na “nemačke štediše, svoj trgovinski bilans i budućnost na predstojećim izborima“, savez Francuske i Nemačke, koji je tokom pola veka bio pogonski motor EU, urušava se.

Nije sasvim jasno da li je odstupanje EU od politike stroge štednje nešto više od retorike. Gospodin Moskovici je prošle nedelje priznao da produžavanje perioda za dostizanje nivoa štednje budžeta samo omogućava izbegavanje još većih kresanja izdataka koji bi bili neophodni da se zapuše rupe uzrokovane smanjenjem priliva sredstava iz poreza, što je prouzrokovano recesijom.

Ova nova politika dozvoljava automatsku fiskalnu stabilizaciju, ali Francuska ipak ostaje na kursu prethodno planirane stroge štednje. Moskovici je kazao: „Ne radi se tu o labavljenju napora da se smanjuju troškovi, ali neće biti novih pritisaka i podešavanja samo zarad toga da bi se zadovoljila neka brojka“.

Gospodin Lafonten je kazao da je podržavao Ekonomsku i monetarnu uniju (EMU), ali da više ne veruje da je ona i dalje održiva. „Nadanja da će stvaranje evra nametnuti svim stranama razumno ekonomsko ponašanje su bila uzaludna“, rekao je on, dodajući da je politika prisiljavanja Španije, Portugalije i Grčke da izvrše unutrašnju devalvaciju[1] bila “katastrofa“.

Britanski tabloid San je još 199. godine žigosao gospodina Lafontena kao “najopasnijeg čoveka Evrope“, jer je on tada pozvao na “ujedinjenje Evrope i ukidanje nacionalnih država“. Tako je evro lansiran 1. januara 1999. godine, a novčanice tri godine kasnije, a Lafonten je posle toga izašao iz Socijaldemokratske partije i oformio Partiju levice.

Sa engleskog posrbio Vasilije Kleftakis


[1] (prim. VK): Ne posedujući sopstvene valute i nemajući mogućnost da njenom devalvacijom, sa ciljem povećanja sopstvene izvozne konkurencije i smanjivanja uvoza nađu izlaz iz krize, te zemlje su prinuđene da izvrše “unutrašnju devalvaciju“ (drastično kresanje budžeta i povećanje poreza uz posledični veliki rast nezaposlenosti i upadanja u recesiju), što je daleko bolnije i teže u poređenju sa devalvacijom sopstvene valute.