Neliberalne demokratije ili kako objasniti izbor(e) u Istočnoj Evropi

Pravo pitanje je šta povezuje Poljsku, Mađarsku, Srbiju, Rusku Federaciju i delimično Češku? Sistem, koji bi lako mogao da se okarakteriše kao neliberalna demokratija.To sigurno jeste demokratija, ali ne po ukusu Vašingtona i Brisela.

Danas, u jeku migrantske krize i evrozone, imamo porast neliberalnih demokratija u pomenutim zemljama bivšeg istočnog bloka. Sam Orban je izjavio da on lično neguje neliberalnu demokratiju i da je to izbor mađarskog naroda, svidelo se to zvaničnicima Unije ili ne. Često se u zapadnim medijima ta demokratija zove i „putinova“, čime se aludira na navodno nedemokratični oblik vladavine Kremlja. Opet, važno je analizirati tu „putinovu“ ili „orbanovu“ demokratiju i uporediti je sa zapadnim modelom, posle čega se može videti da ne postoje suštinske razlike između ta dva „sistema“ i da su oni odraz jedan drugom u ogledalu.

Koncept neliberalne demokratije prvi je izneo Farid Zakarija 1997. godine. Po njegovom mišljenju, neliberalne demokratije nalikuju u mnogome liberalnim demokratijama, jerimaju slobodne ili barem delimično slobodne izbore, s tom razlikom što u neliberalnim demokratijama nedostaju neki drugi elementi liberalne demokratije a prvenstveno se tu misli na jako civilno društvo. Međutim, neliberalna demokratija, jednako kao liberalna,obuhvatavrednosti slobode okupljanja, raznolikost medija i višepartijski sistem. Ono što u potpunosti izjednačavaliberalnu i neliberalnu demokratiju je slobodno tržište i privatizacija. Sa druge strane, ono što je differentia specificaneliberalnedemorkatije u odnosu na liberalnu su posebne vrednostikoje neguju neliberalni režimi. Te vrednosti mogu biti religijske, (kao što Viktor Orban često ističe da Mađarska brani „hrišćansku Evropu“) ili idejne, tačnije revolucionarne, koje bi se vezivale za poseban oblik vladavine poput teokratije u Iranu ili latinoameričke borbe protiv hegemonije SAD na tom kontinentu.

U Rusiji, Srbiji, Mađarskoj, ali i Češkoj i Poljskoj, postoje jake političke ličnosti oko koje se vezuju vladajuće partije, a birači glasaju upravo za te ličnosti, bez obzira da li su to lokalni izbori u nekom manjem mestu ili izbori za predsednika države. U Sjedinjenim Američkim Državama je primetan sličan trend, kao i u Francuskoj ili Nemačkoj. Iako postoje partije na Zapadu koje imaju daleko dužu istoriju od samih kandidata, pogotovo u SAD, građani svoj glas na izborimadaju lideru stranke, zanemarujući partijski programi druge članove partijske vrhuške.

Neliberalnim demokratijama se zamera i nepostojanje mogućnosti pobede nevladajuće stranke, što je naravno i više nego upitan argument. U Srbiji ili Rusiji, veći problem predstavlja slaba i istrošena opozicija, koja neretko vodi sukobe između sebe, nego nemogućnost pobede nad vladajućom strankom zbog često spominjane diktature. Ne treba smetnuti sa uma da se u Rusiji neretko prenaglašava značaj „zapadne“ opozicije, a tu se pre svega misli na Alekseja Navaljnog, koji teško da bi u realnosti prešao cenzus. Ipak, on zauzima ogroman prostor u zapadnim medijima, sa željom da se pokaže kako Rusija ima „poštenu“ opoziciju, ali da Putinova „diktatura“ onemogućava da se izvrši mirna tranzicija vlasti. Zapadni mediji zanemaruju da je druga po snazi stranka u Rusiji Komunistička partija, a da odmah iza nje ide nacionalistička Liberalno demokratska partija Rusije kao i socijal-demokratska Pravedna Rusija. Drugim rečima, i pored pokušaja promocije Navaljnog u prozapadnim medijima, kako u Rusiji tako i u inostranstvu, njegove „popularnosti“ među građanima Rusije nema ni u tragovima.

Neliberalnim demokratijama se zamera i nužnost na kooperativnost malih stranaka sa vladajućom partijom, kako bi opstali na vrhu vlasti. To zaista jeste slučaj, pogotovo sa Republikom Srbijom, ali svim apologetama liberalne demokratije često ne pada na pamet da kritikuje nekadašnju Demokratsku opoziciju Srbije, koja je prilikom rušenja Miloševića u sebi imala 18 partija različitog ideološkog spektra, da bi istu tu politiku okupljanja sa „koca i konopca“ nastavili gotovo sve stranke nakon raspada DOS-a, a među prvima Demokratska stranka. I u ovom slučaju bi lako mogla da se uporedi SAD sa Srbijom ili Rusijom. Da li možete da zamislite da neka mala partija napravi bilo kakav dobar rezultat u SAD, a da nema neku vrstu saradnje na lokalu sa republikancima ili demokratama? Da li je realno da neki nezavisni kandidat dobije i delić prostora i vremena u američkim medijima (mahom kontrolisanih) a da nisu predstavnici demokrata ili republikanaca? Drugim rečima, u zapadnim demokratijama kao i u onim implementiranim na istoku Evrope, ne postoji mogućnost da se pojavi nezavisna partija koja bi mogla da uzdrma postojeći sistem. Bez jake inostrane podrške kakvu je imao DOS i miliona uloženih u medijski prostor i stvaranje nekog novog „Otpora“, teško je zamisliti rušenje diktature ili demokratskog poretka, bilo da je to neliberalna ili liberalna demokratija.

Često se na pomenuti argument gotovo sigurne pobede vladajuće stranke na izborima bez velikih šansi opozicijedodaje i toda su mediji pod strogom državnom kontrolom, gde ne postoji mogućnost alternativnog informisanja.Na primeru Rusije, Poljske, Mađarske, Češke i Srbije to nije u potpunosti slučaj. Primera radi, jedna od najpopularnijih novina u Rusiji jeste Kosmolskaja pravda, izrazito anti-putinovska, a pritom postoje i brojni sajtovi i drugi mediji koji otvoreno staju na stranu opozicije i više su nego čitani u Rusiji. U Srbiji, postoji opoziciona televizija N1, koja je dostupna kod svih kablovskih operatera, a tu su još i časopisi NIN i Vreme, kao i novine Danas. Najzad, teško je govoriti o bitnoj cenzuri opozicije kada živimo u doba interneta, gde svako ko ima malo IT znanja može da pronađe sebi alternativni, „nedržavni“ izvor informisanja, bilo na Fejsbuku, ili Tviteru, na brojnim forumima i alternativnim medijima.I ovaj argument protiv neliberalne demokratije jednako može da se primeni i na liberalnu. Poređenje sa liberalnom demokratijom bi podrazumevalo da zapadne države takođe kontrolišu sadržaj koji mediji izbacuju sa ciljem jasne manipulacije javnog mnjenja. Nije slučajno što je aktuelni predsednik SAD Donald Tramp nazvao brojne medije u SAD „fakenews“ fabrikama laži, sa namerom da ukaže na postojanje „duboke države“ koja kontroliše većinu medija u SAD i koja putem tih istih medija otvoreno propagira i agituje protiv trenutnog američkog predsednika. 

„Ukrajinski“ iz 2014. ili „srpski“ scenario iz 2000. godine se navodno nameće kao rešenje za rušenje neliberalnih demokratija, jednako kao i diktatura. Međutim, da bi tako nešto bilo izvodljivo neophodno je da u Rusiji, Poljskoj, Srbiji ili Mađarskoj (Češka ovde već ispada iz igre) postoji haotično stanje u zemlji i da  vladajuća struktura tesno pobedi opoziciju. To dalje podrazumeva da u narodu postoji realan bunt protiv vlasti, spreman da se iskaže na ulici (uz pomenuto „sufliranje“ iz inostranstva). Trenutno, tako nešto nije realno, jer u svim pomenutim zemljama narod ubedljivo bira i glasa za vladajuće partije, svidelo se to nekome ili ne. Izvesno je da iza njih stoje rezultati i dovoljno je pogledati Rusiju danas i onu pre 10 ili 20 godina, ili Mađarsku pre i posle Orbana.

Shvatanje demokratije ne može da bude jednako i uniformno svuda, jer svaki narod i svaka zemlja ima svoje posebnosti, istorijsko nasleđe i vrednosti koje menjaju sam oblik demokratije. Međutim, sličnosti liberalne i neliberalne demokratije su i više nego očigledne. Ono što je za očekivati je horsko pisanje briselskih i američkih medija protiv Putina i Orbana, ali bez realnog uticaja na rezultat u tim zemljama. Ono što je Zapad želeo na istoku Evrope je i dobio – višepartijski sistem i demokratsko odlučivanje. Zato, tražili ste – gledajte.