Наставак изградње „Северног тока“ – добијен сет за Русију, али има још да се игра

Не, није баш Русија „победила“, нити је Америка „повукла санкције“, али је зато Немачка недвосмислено профитирала.

Ко није пратио, Балтичко море је крајем 2019. године постало простор врло напетог геополитичког натезања конопца између Руске Федерације и Сједињених Америчких Држава. „Конопац“ који се натезао било је трансбалтички гасовод „Северни ток 2“, која је требало да удвостручи директне испоруке руског гаса у Немачку са тренутних 55 млрд. кубика годишње (капацитет „Северног тока 1“) до 110 млрд. кубика. Америка је веома дуго проглашавала овај пројекат неприхватљивим, јер омогућава да се у испорукама руског гаса својој највећој муштерији у Европи потпуно заобиђу територије Украјине и Пољске.

Али док се то раније сводило на оштре изјаве и санкције према руским фирмама и појединцима које немају никакве активе у САД које би могле бити замрзнуте, нови пакет санкција са краја 2019. веома озбиљно је поткачио сваку фирму која има икакве везе са овим гасним пројектом.

То је довело до незапамћене ситуације да је извођач радова на полагању морског цевовода – швајцарска компанија „Ол Сиз“ – смотала каблове и повукла своје бродове у тренутку у коме је било потребно положити још свега 160 од укупних 2460 км цеви (у две „нити“ гасовода). Руси су тако остали са милијардама евра дословно баченим у море.

Американци се нису зауставили на томе. Уценама и претњама су током целе године „завртали вентиле“ на сваком заобилазном путу којим су Руси покушавали да премосте пројекат – а у једном тренутку су чак припретили блокадом средстава свакој луци која прими руске бродове који су дошли да заврше пројекат.

Све је ово праћено агресивним кампањама против руског гаса уопште, и у свим земљама преко чијих територијалних вода пролази гасовод – пре свега у Данској и Немачкој – амерички агенти утицаја громогласно су захтевали да се (већ одобрени) пројекат блокира. Ове кампање су добиле нарочит одјек након инцидента са фамозним „тровањем Алексеја Наваљног“ (који је некако остао „жив трован недотрован“), где је блокирање капиталног гасног пројекта представљано као „ударац Москви тамо где је боли“ и једини начин да се „Путин научи да уважава људска права“.

Наравно, свако ко је помислио да би САД, ЕУ, или Немачка заиста биле спремне да вежу судбину пројекта чија потенцијална вредност износи десетине милијарди евра европским компанијама за здравствено стање једног заточеног опозиционог политичара, није пазио на часу. Чак ни интереси Пољске и Украјине, па чак ни „задржавање Русије“ нису овде били у првом плану. Наиме, амерички гасни лоби био је један од већих спонзора бившег америчког председника Доналда Трампа, за чијега вакта је извоз америчког течног природног гаса (LNG), званично започет у 2016. години, више него учетворостручен.

Трамп је био познат по „завртању руку“ европским партнерима да купују амерички гас, без чега практично није хтео да се састаје са представницима других држава (чак је и Србију Вашингтонским споразумом обавезао на „диверсификацију увоза енергената“). У комбинацији са рекордним падом цена ТПГ почетком пандемије ковида у 2020. години, амерички гас је на многим традиционалним тржиштима истиснуо руски. Блокада „Северног тока 2“ стога није била просто „средњи прст Путину“, колико део дугорочне енергетске стратегије Трампове администрације.

И док је у својој кампањи против гасовода Америка могла да рачуна на безмало унисону подршку европских медија, НВО, и технократских структура у ЕУ, Русија је подршку добила од компанија чији је профит блокадом гасовода био угрожен, као и од регионалних власти у немачким савезним земљама кроз које би гасовод требало да буде настављен.

Ово индустријско лобирање није било толико медијски атрактивно, али је имало ефекта – федералне немачке власти су у више наврата наступале са врло оштрим изјавама против америчке политике санкције, и чак су – додуше веома стидљиво – запретиле узвратним санкцијама трансатланстком партнеру.

Пресудило је, међутим, нешто сасвим треће. Када је Бајденова администрација наследила Трампову, она је наследила и званичну политику против руског гаса у Европи (која је, уосталом, у више наврата добила једногласну подршку Конгреса какве се не би постидела ни Северна Кореја), али гас више није био приоритет.

Пандемија ковида донела је својеврсни „индустријски пуч“ у глобалним корпоративним структурама у коме су традиционалне нафтне и гасне компаније биле губитници, и Америка, Британија, и ЕУ су одлучиле да све жетоне ставе на „зелену транзицију“ и трку ка „нултим емисијама угљеника“ (NetZero), што, између осталог, подразумева и потпуно избацивање фосилних горива из употребе. А гас је, као што знамо, фосилно гориво.

Руска и немачка јавност су тако привремено могле да одахну. Најновији амерички пакет санкција везано за „Северни ток 2“ вратио се старој пракси замрзавања (непостојећих) актива руским компанијама, и уз много крупних речи фактички омогућио Русима да наставе полагање цеви након једноипогодишње паузе, што су ови без оклевања и учинили. „Северни ток 2“ ће бити завршен, и по њему ће потећи гас у Немачку.

Шта ће са тим гасом бити, друго је питање, јер се у ЕУ води очајна борба да се забрани свако финансирање гасних пројеката преко европских фондова и финансијских институција, иако гас недвосмислено представља најбржи и најјефтинији начин да се из употребе избаци неупоредиво штетнији угаљ. У прилог гаса, наравно, још једном лобира Немачка, за рачун својих индустријских гиганата – али све то може брзо да се промени, ако све популарнија странка „Зелених“ заузме значајне позиције у извршној власти након овогодишњих избора.

А шта се све то нас тиче? Пре свега, америчке санкције су у свим својим варијантама „Северном току 2“ придодавале и „Турски ток“, али конкретних потеза против изградње овог гасовода ипак није било, јер је његов економски ефекат на Европу (до Мађарске треба да стигне тек неких 10 млрд. кубика) знатно мањи, а Земље Балкана ионако већ увозе руски гас у истим количинама. Бугарска је, додуше, да би добила дозволу Великог Брата да изгради гасовод морала прво да се обавеже на увоз одређених количина америчког ТПГ – под крајње неповољним условима, јер гасовод-интерконектор са Грчком још увек није у функцији.

Та иста Бугарска је, не треба заборавити, пре седам година блокирала кудикамо озбиљнији пројекат „Јужног тока“, чији је капацитет отприлике одговарао капацитету „Северног тока 2“ за који се Немачка ових година тако очајнички борила. Бугарска је тако, пуцајући себи у ногу, прострелила ногу и Србији, преко чије територије ће ове године потећи пет пута мање гаса него што би већ годинама текло да је завршен „Јужни ток“. Код нас, као и у Немачкој, за сада „иде гас“, али докле ће, и у којим количинама, тек ћемо видети. Русија је добила сет, до краја меча има још много да се игра. И то на туђем терену.