„Јужни ток“ није златна кока, али може бити замајац озбиљног економског препорода

„Јужни ток“ и српска политичка сцена

У данашњој подељеној и завађеној Србији тешко је наћи једно питање око кога се безусловно слажу све политичке опције у земљи. Чак ни категорички императив европских интеграција, та велика мантра српских политичара, није на српској политичкој сцени без озбиљних критичара и противника. Међутим, безмало сви српски јавни делатници се слажу око тога да изградња међународног гасовода „Јужни ток“ представља један од најважнијих економских пројеката у Србији, а они малобројни који из идеолошких разлога (или по задатку) то и не мисле, ћуте, будући да нису у стању да смисле било какве озбиљне приговоре мимо папагајског понављања стереотипа о Русима из времена Информбироа и Хладног рата. Највећи политички играчи у земљи се утркују да на себе преузму заслуге за „довођење „Гаспрома“ у Србију“, једни су посао уговорили, други потписали, трећи су му дали статус стратешког националног пројекта, четврти су га пустили у погон, док су пети „гарант његове реализације“. Без сумње, разлози оволико недвосмислене подршке су двојаки. Прво, у условима девастиране привреде у „вечној транзицији“ и завртања славине у кризом погођеним западним земљама, тешко је наћи инвеститора који ће у један пројекат упумпати 1,7 милијарди евра, поготово у пројекат који држави Србији гарантује стабилне приходе наредних 40 година. Друго, сарадња са Русијом и увођење руског капитала у земљу имају скоро плебисцитну подршку грађана, а подршка руским пројектима увек је идеалан начин да неки политичар или странка са себе сперу део одговорности за кротко саучествовање у неоимперијалистичком поробљавању Балкана од стране Вашингтона, Берлина и Брисела.

Али каква је, заправо, корист коју Србија има од „Јужног тока“? Ако је судити по егзалтираним изјавама пословично необавештених српских политичара и подједнако неинформисаних и површних српских новинара, „Јужни ток“ безмало представља цевовод који ће у Србију да довози, не гас, него паре, и то ће преко њега, као преко система кап-по-кап, цела Србија да се наводњава девизама у готовини, па наше власти (баш како оне то највише воле) неће морати ни прстом да мрдну, а у земљу ће сваке године улазити стотине милиона долара. У стварности, ситуација је знатно другачија, а „Јужни ток“ за Србију представља шансу да се покрене из економске летаргије, шансу коју и даље можемо лако да прокоцкамо, баш као што можемо прокоцкати и те очекиване „транзитне милионе“. Погледајмо, дакле, какву конкретну корист „Јужни ток“ може да донесе српској (политичкој) економији.

„Гаспром“ као претходница руских компанија на Балкану

Пре свега, изградња „Јужног тока“ представља велики технолошки и симболички успех „Гаспрома“ и Русије, и знак њеног повратка на Балкан на велика врата. Изградња овог гасовода повлачи за собом друге руске пројекте и компаније. „Гаспром“, као највеће и најмоћније руско предузеће, у свакој земљи у којој се појави представља претходницу руског бизниса у целини. Бусање у груди вишевековним братством и изјаве љубави преко медија су једна ствар, али када се у руској стручној штампи почну појављивати конкретни подаци да „Гаспром“ добро послује у некој земљи, и да се у тој земљи не сусреће са бројним проблемима које су му правиле власти других земаља, та земља у том тренутку постаје привлачна за руске инвеститоре. Управо ову врсту улоге у Србији је одиграла „Гаспром њефт“ са куповином НИС – без обзира на жестоки отпор прозападних медија и маргиналних (али медијски веома солидно покривених) прозападних странака и организација о „руској пљачки“, позитивни резултати пословања НИС и одсуство било каквог конфликта са српским властима (поготово када се упореде са честим и озбиљним невољама „MOL“ у Хрватској, „Сургутњефтегаза“ у Мађарској, „OMV“ у Румунији и „Лукоила“ у Бугарској) примамиле су у Србију већи број руских банака и предузећа, и економски резултати тог јачања сарадње се већ почињу осећати, пре свега ако се погледа значајно повећање српског извоза у Русију.

Ове руске компаније земљама региона могу да понуде знатно више од празних обећања и евроинтеграцијских снова који се своде на деградацију тржишта рада и експлоатацију ресурса – оне могу да понуде конкретан новац и озбиљну сарадњу са једним ликвидним финаснијским системом и једним богатим тржиштем у сталном и муњевитом развоју, уколико за то постоји интересовање. За сада је очигледно да постоји интересовање да се та и таква сарадња успори, закочи, или бар максимално обесмисли. Домаћи бриселски јањичари и апологете ЕУ већ се утркују са изјавама које ово јачање сарадње са Русијом називају „привременом мером“ док Србија не уђе у ЕУ, и не буде приморана да укине своју једину компаративну предност у односу на земље региона – Царински споразум са Русијом, а за то заузврат добије бесцарински режим са ЕУ, који већ годинама једнострано примењује на своју сопствену штету. Истовремено, западни медији у земљи и региону форсирају идеолошку причу о „европским енергетским интеграцијама“ и „Јужном гасном коридору“, где се од „Трансјадранског гасовода“ (TAP) прави некаква „алтернатива“ пројекту „Јужни ток“, нешто што он никада не може бити, и што опет, наноси дугорочну штету овом пројекту, који се из сфере економског интереса и развоја енергетике упорно превлачи у домен идеологије и антируске политичке пропаганде.

Русија је у Србији здрава конкуренција, а ЕУ – монополист

На плану развоја српске и регионалне енергетике, „Јужни ток“ представља својеврсни „дашак свежег ваздуха“ и једну реалну економско-енергетску алтернативу слепом „интегрисању у Европску енергетску заједницу“, која опет не представља ништа друго него енергетску колонизацију „периферне Европе“ од стране богатог и индустријализованог „центра“. Европска енергетска политика Балкану до сада није понудила ништа осим могућности да стране компаније у нашем региону производе енергију коју ће јефтино продавати на европском тржишту, а скупо локалном становништву. Уосталом, већ чујемо немачке „либерале“ који, у духу неких „старих-добрих времена“ јадикују како „није  фер“ да јужне и источне европске земље јефтино продају струју својим „лењим и недисциплинованим грађанима“, док их немачке компаније и грађани плаћају скупу струју и бацају толики новац на субвенције  „зелене енергије“.

Истовремено, „Јужни ток“ представља истинску прилику да се та европска центрипетална сила у домену енергетике заиста искористи и стави у функцију енергетског развоја региона. Јер, колико год европске бирократе понављале мантру о „енергетској диверсификацији“ и „очувању енергетске независности“ (подразумева се „енергетске независности Европске уније од Русије“), управо је европски фактор у региону онај који се бави „енергетским поробљавањем“ и разградњом домаћих енергетика у корист крупних енергетских компанија са Запада, док реализација „Јужног тока“ представља могућност да у ове земље уђе капитал који не носи са собом огромни пакет политичких услова европских институција, и не повлачи за собом непрестано губљење контроле над властитом енергетиком у корист Берлина и Брисела. При томе нема сумње да домаће власти, навикле да се покоравају страним господарима уместо да воде самосталну политику, спремно хитају да сопствену енергетику изруче у руке Москви онако како би њу хтео да приграби Брисел, али то више говори о одсуству политичке визије и економске стратегије самих домаћих елита, него о амбицијама Москве, која је небројено пута доказала да у Европи само жели да буде третирана као равноправан партнер, те да је врло озбиљна и поуздана када је у питању испуњавање преузетих уговорних обавеза.

Јер Москва је на Балкану управо супротно од онога што о њој говоре пропагандисти ЕУ – у нашем региону она не наступа као „монополист“, већ управо као „здрава конкуренција“. Да, „Гаспром“ контролише гасно тржиште Балкана, али из простог разлога што је његов гас на „Балкану“ најповољнији, и што је спреман да изгради инфраструктуру која је потребна да би се овај сиромашни део Европе снабдевао још повољније и поузданије. Србија, као и било која друга земља Балкана може да се снабдева и течним природним гасом (ТПГ) из Алжира, Норвешке, Алжира или Катара, али је такав облик снабдевања једноставно прескуп, па ове земље свој гас продају онима који себи могу да га приуште. Доминантан положај „Гаспрома“ на овом тржишту стога представља управо резултат оне „слободне тржишне утакмице“ о којој Западњаци толико воле да причају, али само када су услови „слободне утакмице“ унапред намештени за њихове крупне корпорације, као што је то случај са интеграцијом неке земље-кандидата у ЕУ. Неразвијене земље европске периферије тако се приморавају да своје осиромашене грађане и финансијски уништене компаније оставе на милост и немилост „слободног тржишта“, али када те саме државе желе да изађу на слободно тржиште и купују најповољнији руски гас, углас се диже галама о „руском енергетском поробљавању Европе“. И док „Гаспром“ и руске компаније на Балкану, управо у духу идеологије коју номинално заступа ЕУ, само „хоће да послују“, Европска унија је та која својим члановима и претендентима на чланство отима енергетику, као носиоца економског развоја, из руку, и намеће им своја правила за која они нити су гласали, нити их је ко питао да ли их као „грађани Европе“ подржавају. ЕУ стога представља јединог правог (политичког) монополисту на Балкану, који, номинално либерализујући „слободно европско тржиште“ исто потчињава својим потпуно нетранспарентним и олигархијски диктираним правилима и директивама, и гушећи (или приватизујући) сваки облик локалне конкуренције у колонизованим периферним државама.

Закључак

Учешће Србије у „Јужном току“ представља озбиљан геостратешки успех наше земље, утолико већи што главни магистрални правац овог гасовода сада у потпуности пролази преко наше територије. Не треба заборавити, да је првобитни предлог „Јужног тока“ подразумевао да ће главна цев преко Бугарске и Грчке ићи за југ Италије, при чему би Србија у најбољем случају добила неки споредни крак, или би завршила као земља-увозник попут Хрватске, или би чак била потпуно заобиђена. Срећом по нас, економска криза у Европи, а поготово у Италији и Грчкој, учинила је централноевропско тржиште далеко примамљивијим за Русе, па је Србија, не само добила статус транзитера за пуни капацитет гасовода, него и прилику да се претвори у истинско гасно чвориште на Балкану, преко кога ће се руским гасом снабдевати Хрватска и БиХ, а у перспективи Македонија и чак Црна Гора. Развијајући ову магистралну гасну мрежу, Србија може да створи идеалне услове за повољну гасификацију својих градова и, што је неупоредиво важније, своје индустрије, којој је преко потребна свака, и најмања предност у односу на конкуренцију, коју може да добије. Дакако, уколико Србија не буде у стању да подигне стандард својих грађана како би могли да купују гас, односно да очува своју индустрију од пропасти и свеопштег стечаја, онда њено тржиште неће бити занимљиво за руску компанију, и од гасовода заиста неће имати никакве друге вајде од транзитних такси. С тим што и њих може да изгуби, уколико сарадњу са Русијом не буде користила за развој своје привреде, већ искључиво за попуњавање све већег и све опаснијег државног дуга.

Још важније од свега реченог, уколико Србија не буде спремна и способна да искористи овај економски замајац који јој је понудила Русија, и отвори простор за озбиљну, партнерску сарадњу са руским компанијама, већ одлучи да се као тиква низ воду пусти низ матицу европских интеграција и своју земљу преда на управљање мудрим и благонаклоним европским господарима, веома брзо и веома лако може да изгуби ту озбиљну компаративну предност коју јој је дао „Јужни ток“, или Царински споразум са Русијом. Бахата, бирократизована и бескрупулозна европска елита показала је већ небројено пута да цели Балкан третира као свој феудални посед, где њихови вазали уживају у привилегијама и просперитету, док се становништво и привреда третирају као потрошна роба. Русија је, са друге стране, пре свега на примеру Украјине показала да више нема стрпљења за такве „феудалне елите“, и упорно инсистира на билатералним и узајамно корисним партнерским односима са земљама Балкана и Источне Европе. Уколико су те земље способне и спремне да воде самосталну економску политику и воде рачуна о својим сопственим економским интересима, сарадња са Русијом идеалан је начин да се извуку из кризе и стагнације која је захватила цели континент. Уколико то нису способни, нема тог „Јужног тока“ и руског кредита који и може спасти од пропасти.