"Nas i Rusa 300 miliona"

Srbi i Rusi su u neprekidnom, kad jačem kad slabijem dodiru preko pravoslavlja i političkih kombinacija kovanih u Evropi u devetnaestom i dvadesetom veku. Ove veze ojačali su u dvadesetom veku ruski emigranti koji su ublažili posledice stradanja mladih školovanih ljudi i dali doprinos razvoju Beogradskog Univerziteta i drugih srpskih kulturnih institucija. Monumentalna zdanja Generalštaba, Vlade i Ministarstva spoljnih poslova, delo ruskih arhitekata, svedoče o saradnji i prožimanju Srba i Rusa na srpskom tlu. Srbija i Rusija na početku 21. veka ponovo preispituju međusobne odnose, pošto njihove vlade dele nesigurnost prema Zapadu, sklonog nasilju i ucenama. Srpska nomenklatura se dvoumi, priželjkujući društvo otmenog Zapada, mada u dubinama duševnog podzemlja sluti da ne ume da se vlada u društvu zapadnjaka i njihovih sledbenika, te oseća opasnost i pretnju dugoj i stabilnoj vladavini bilo koga na čelu Srbije. Oseća da moć raskalašnog Zapada nema stalnog saveznika, niti milost prema mlitavim sledbenicima. U magnovenju brižnosti i nade, obnavlja slike i sudbinu vođa Srbije koji su isporučeni i skončali u Hagu. Zato se priseća majčice Rusije. Ali na njene umilne pozive, glavu skreće sa čuđenjem, ne skrivajući podozrivost prema ruskim ambicijama, niti izlive nade u brza i spasonosna rešenja koja je ne obavezuju i ne skreću sa utabanog puta divljenja onom što zamišlja kao Zapad. Nesigurnost srpske vlade ima dva izvora. Prvi je zbunjenost zbog nesklada između obećanja Zapada, koja ne jenjavaju i njegovih neposrednih poteza prema Srbiji. Drugi je posledica sveobuhvatnog delovanja Zapada prema Rusiji koje među beogradskim mondenima, pristašama evroatlantizma, izaziva čuđenje. Čemu obdelavanje ruskog problema ako je Rusija drugorazredna i nedemokratska sila – mrmljaju u sebi beogradski sagovornici zapadnih diplomata. I dok srpski političari odmeravaju cenu svojih ugovora sa Rusijom i čvrsto izjavljuju da bratstvo ne obavezuje Srbiju na obzir prema Rusiji, Evropljani radije pripovedaju o saradnji i, ponekad, o prijateljstvu sa Rusijom. Dok misle o svojim interesima u Sibiru i drugim ruskim provincijama kultivisani Evropljani ne ističu svoju bezobzirnost prema Rusiji, premda dobro pamte ciljeve i ishod invazija Napoleona i Hitlera.

Ali, ambivalentan odnos Moskve i Beograda sasvim je drugačiji u odnosima srpskih i ruskih masa. Uoči raspada SFRJ i SSSR-a, pre dvadesetak godina, srpski demonstranti kuražno su uzvikivali parolu: „Nas i Rusa trista miliona“. Ova parola isticala je dve poruke. Prva obnavlja sećanja na viševekovne veze dva naroda i njihovu duhovnu bliskost. Druga se odnosi na snagu zajedništva, premda Rusa i Srba nikada nije bilo 300 miliona. Vremenom, ova parola je ušla u javni život, ali posle propasti RSK i ravnodušnosti Rusije prema balkanskim prilikama, ne sreće se među srpskim demonstrantima već, pre svega, među rusofobima u posprdnom tonu.1 Valja zapaziti da je ikonografija srpsko-ruskog saveza u Srbiji obnovljena pred proglašenje otcepljenja Kosova 2008.

Uprkos detaljnim analizama slabljenja Rusije, ona više od sto godina opseda zapadnu javnost i neprekidno joj daje podsticaj da otkrije gnezdo gde je skrivena snaga slovenskog Baš Čelika, često zanemarujući da, pored Sibira, ona obitava u beskrajnim stepama i srcima savremenih Karamazova. Danas nije teško ustanoviti da je dugotrajan rad katoličko-protestantskog bloka zemalja na prosvećivanju Srba i rasvetljavanju pogubnosti srpsko-ruskih odnosa dao određene rezultate. Interes domaće publike za ruske teme neusklađen je sa interesom Zapada, kulturno i geografski daljim od Rusije nego Srbija. Ovo bi moglo biti usled slabosti bazičnih instikata srpske spoljne politike, zatupljivane komunizmom i tranzicionim lilihipima i opčinjenošću površne srpske inteligencije kao i političke vrhuške zapadnim ekonomskim modelom društva. Uz to, nije bez osnova sumnja da je srpska politička vrhuška intelektualno nesposobna da promišlja državne probleme u "kontinentima". Naime, na srpskim univerzitetima, ruske studije i geopolitika praktikuju se u ograničenom krugu ljudi koji je brojno manji za 200-300 puta od stručnjaka za demokratiju i evropske integracije. Ako je Balkan svojevrsni izlog geopolitičkog preplitanja između velikih sila kao što su SAD, Nemačka, Britanija, Francuska i Rusija onda izgleda da je geopolitička neupućenost lokalnog stanovništva puki izraz smelosti gubitnika.

Pomaljanje Ruske imperije

Ruska imperija oslanja se na četiri stuba: 1) pravoslavno slovenstvo, 2) evroazijstvo, 3) prostranstvo i 4) zapadnu tehniku. Mnogo pre današnjih zapadnjačkih geopolitičara kao što su Bžežinski, Kisindžer, Grej, Hantigton ili Kenedi, Rusija je bila predmet budne pažnje. Mislioci devetnaestog veka pomno i temeljno su se bavili Rusijom čija je moć, mimo očekivanja, rasla iz godine u godinu i skoro se iznenada pojavila u ekskluzivnim evropskim poslovima. Sada je jasno da je geopolitika nastala u vreme smene prve svetske sile Velike Britanije sa trona i izbijanja SAD u prvi plan. Ne bi bila pogrešna tvrdnja da je ruska kopnena masa i brz demografski rast Rusa, do Prvog svetskog rata, bio podsticajan za mislioce svetske moći. Prvi svestrani znalac evroazijskih prilika i preteča geopolitike bio je Englez Helford Mekinder, posebno uznemiren značajem tadašnjih ruskih poseda. Njegovu analizu i nastojanje da pronikne u tajnu odnosa kopna, mora i moći svetskih imperija kroz istoriju prožima filosofija. Neobičan telenat i pronicljivost Mekindera pokazali su se u čuvenom predavanju pod naslovom „Geografska osa istorije“ održanom u Kraljevskom geografskom društvu 25.1.1904, kasnije odštampanog u Geografskom žurnalu.2 Ovim predavanjem Mekinder nagoveštava dugo traženu formulu odnosa prostora i moći i najavljuje da će brojni Rusi zapretiti Evropi i Britanskom carstvu.

Mekinder smotreno zapaža da je Rusija naslednik Mongolske imperije i da je ona za Evroaziju isto što i Nemačka za Evropu. Ona će, nepogrešivo predviđa, pritiskati Finsku, Skandinaviju, Poljsku, Tursku, Persiju, Indiju i Kinu, umesto stepskih nomada spremna da zadaje i prima udarce iz svih pravaca. I dalekovido proriče da nikakva socijalna revolucija neće promeniti njen odnos prema susedima. Mekinder misli da poremećaj odnosa snaga u korist Rusije njoj omogućava korišćenje nepreglednih kontinentalnih resursa za izgradnju flote i zaključuje da će, zahvaljujući tome, pred našim očima nići svetska imperija. To se može desiti ako Nemačka poželi da se priključi Rusiji. Zato Mekinder izražava bojazan da 40 miliona stanovnika evropske Rusije kroz sto godina mogu prekriti čitavu stepu.3 Ali zahvaljujući ratovima i boljševičkoj pošasti, Makinderova bojazan nije u potpunosti ostvarena. Opskurnu Oktobarsku revoluciju najavio je Dostojevski, skoro parodično, u Zlim dusima, a likom Verhovenskog, prikazao liberala iz četrdesetih godina devetnaestog veka. To zlo revolucije zaustavilo je slovenski vihor u dvadesetom veku. U pismu Majkovu Dostojevski piše da su zli dusi izašli iz ruskog čoveka i ušli u stado svinja u Nečajeve. „Rusija je ispljunula tu gadost, kojom su je previše hranili i, naravno, u tim ispljunutim podlacima nije ostalo ništa rusko. I zapamtite, dragi prijatelju, ko gubi svoj narod i narodnost, taj gubi i veru otaca svojih i Boga.“4 Dostojevski objašnjava (1873) prestolonasledniku Aleksandru Romanovu da nečajevski zločin nije slučajnost već je „direktna posledica viševjekovne odvojenosti čitavog ruskog procesa prosvjećivanja od naših originalnih načela ruskog života. Čak su se i najtalentovaniji predstavnici našeg pseudoevropskog razvitka još odavno ubedili u potpunu nedozvoljenost maštanja nas Rusa o svojoj samobitnosti.“5 A puteve kojima nastaju velike nacije naznačava ovim rečima: „Zaboravili smo da su velike nacije i ispoljavale svoju veliku snagu time što su bile upravo nadmene u samoprocjenjivanju, čime su uspjele da budu od koristi svijetu; one su unijele u njega, svaka pojedinačno, makar jedan zrak svetlosti, zato što su ostajale same, ponosno i istrajno, uvijek i nadmeno samostalne.“6 I ističe zabludelost liberala: “Naši Bjelinski i Granovski ne bi poverovali kada bi im bilo rečeno da su oni direktni Nečajevljevi preci. Upravo ovu bliskost i kontinuitet misli koja se razvila od očeva prema djeci želio sam da predstavim u svom delu.“7 To što je proživela i preživela daleka Rusija u izmenjenom obliku i jačini, sa velikim zakašnjenjem, preživljava Srbija, u stezi preoblikovanih naslednika komunističke pošasti.

Posle Prvog, a posebno Drugog svetskog rata, Mekinder je pao u zaborav, pošto su industrijalizacija i razuđen ekonomski razvoj zapadnih zemalja, uprkos demografskoj stagnaciji, dali neočekivane rezultate, posebno u doba Hladnog rata. Rusi više nisu bili tako brojni i demografski plodni, kao na početku dvadesetog veka, te trijumf Zapada dolazi u poslednjoj deceniji dvadesetog veka (zenit je Dejtonski mir) kada se raspada sovjetski hartland, bez vidljivog izgleda da bude obnovljen. Činilo se da su boljševici promenili prirodu ruske imperije. Bitku za istočnu Evropu Rusija je, na kraju dvadesetog veka, izgubila, ali je ni Zapad nije dobio. Istok je izgubio ono što je već davno izgubljeno: Poljake, Ukrajince, Beloruse, a evropski zapad popunio je demografske nedostatke uz pomoć rusofobije, raširene na zapadnoj periferiji slovenstva. Ovim nije sasvim rešen demopolitički problem ispražnjene i raslabljene istočne Evrope koja je od Mekinderovog pojasa razdvajanja Slovena i Germana i zone bezbednosti Angloamerike postala tempirana bomba. Nerealna su očekivanja da zapadnu Evropu mogu usrećiti nezadovoljni zapadni Sloveni, pošto oni danas ištu hleb, a ne novu imperiju. Posle kosovske avanture Zapada, istočna Evropa teško će odoleti pritisku Nemaca i Rusa te će se proces balkanizacije (atomizacije) proširiti i na Ukrajinu, Baltik i Poljsku, a potom i na druge delove evropskog kontinenta. Dok je Rusija molećivo poručivala Zapadu da ne priznaje divlju kvazidržavu Kosovo, atlantski svet je odgovorio prezrivo i bahato. Usledila je ruska intervencija i razbijanje Gruzije u leto 2008. Ovim je započeo protivudar Rusa i izneta njihova namera da prekroje mnoge evroazijske granice. Kosovski račun biće prevelik za istočnoevropsku zonu rusofobije i stari evropski svet sumnjičav prema Nemcima. Budućnost istočne Evrope neće odrediti sami Angloamerikanci bez Rusa i Nemaca, a nade ovih naroda ironija moćnih zalediće na duže vreme.

Teret imperijalne moći

Čak ni najpoznatiji Gruzin, predvodnik boljševika, Staljin, nije mogao da pobegne od usuda moći koja se, zahvaljujući Rusiji, našla u njegovim rukama. Uprkos uništavanja naroda Sovjetskog Saveza, on je broju stanovnika pretpostavio broj aviona i fabrika. Uništio je rusku poljoprivredu, a podigao moćnu sovjetsku armiju i jedva izašao kao pobednik iz Drugog svetskog rata. Unutrašnja politika koju su vodili Lenjin i Staljin i danas je teret Rusiji, te ne čudi što sa dozom pakosti Zbignjev Bžežinski na početku 21. veka opominje Rusiju da rizikuje da postane pustara, pošto je u dubokoj demografskoj krizi.8 I odmah upozorava na dramatičan rast stanovništva Kine, priželjkujući kontrolisan sukob Rusa i Kineza u kome bi SAD i EU bili umešači i arbitri.

No, kineski plan je pronicljiviji i prepredeniji, te bojazan, odnosno pritajena želja Bžežinskog da bi Kina mogla početi da pritiska Rusiju, zasad, ne izgleda verovatna, pošto krah Volstrita i kriza imperijalne moći Amerike podstiču Kineze da se domognu zapadne obale SAD. Odatle bi ojačani, sa energijom koju današnji gospodari u Vašingtonu mogu da priželjkuju, zajedno sa susedima i Japanom mogli, kroz pola veka, da krenu putevima nomada u osvajanje Rusije. Ovo je podjednak izazov za zapadne Evropljane, koliko i za samu Rusiju. Ni jedni ni drugi ne bi opstali ako bi Kinezi do nogu potukli Ruse. Energetska zavisnost Evrope od Rusije samo bi bila zamenjena potčinjenošću Kinezima, kojima ni opijumski, ali ni drugi ratovi nisu naudili.

Mada ruski prostor nije izolovan kao teritorija SAD i nema blagotvornu klimu, njegovo bogatstvo, čije razmere nekada nije lako ni naslutiti, čini Rusiju bogatašem, čije blago privlači i jake i slabe. Karamazovski karakter slovenske države, sklonost prenagljenim reakcijama (neumerena samouverenost, munjevita osionost i potištenost) kao i neobična moralna i intelektualna pregnuća – u temelju su ruske moći. Ove osobine na Zapadu doživljavaju kao slabost, posebno ako se Rusija poredi sa Kinom.9 Današnje prilike ukazuju da je Rusija heterogena zemlja. Ona nije, kao Amerika, satirala lokalno stanovništvo, već je pretežno bila zemlja političke filosofije saživljavanja, prožimanja ruskog i lokalnog sveta rasutog po prostranstvima izvanevropske Rusije. Ova simbioza nastala iz sukoba i stapanja Rusa i neruskih zajednica kroz vekove i ratove, podseća na botaničko zajedništvo gljiva i algi objedinjenih u lišaj i suštinski se razlikuje od stapanja naroda u američkom loncu. Primer je jezik. Na bivšem sovjetskom prostoru skoro svo stanovništvo još uvek govori ruski, dok se jaz između građana engleskog, španskog i kineskog jezika u SAD lagano produbljuje. Ruska i američka geta sasvim su drugačija, prva su uklopljena u beskraj prostranstva i surove prirode, a druga u teskobu velikih gradova i nemilosrdne ekonomije.

Rusija, nasuprot očekivanjima, preživljava čitav dvadeseti vek, mada na ivici ponora. Čak je nije uništila ni nesreća kakva je bila Revolucija. Rusko i nerusko stanovništvo, ne tako brojno i etnički raznoliko, zadržavalo je nužno jedinstvo države i, nasuprot trendova, uzdiglo je u rang prvorazredne sile.

Vreme će pokazati da li Rusija može, u uslovima zaoštrene borbe za retka bogatstva, da razreši odnos između interesa svog stanovništva i naroda zemalja izazivača. Na ishod ove borbe uticaće dalji razvoj u severnoj Americi i Kini, ali i klimatske promene koje neće mimoići rusko priobalje i Sibir. Igrom sudbine i geografije Rusi ne mogu mirno i neometano uživati u blagodetima bogatstva zemlje u kojoj žive, kao stanovnici Saudijske Arabije, već moraju biti spremni da se sami brane i napadaju na svakoj tački, a ako breme sudbine ne budu umeli i mogli da nose, zameniće ih neki drugi narod. Ovo pitanje nije važno samo za Ruse ili za zagubljeno slovenstvo, već za čitav evropski svet koji danas prožima sve kontinente. Ponašanje Rusije odrediće izgled Srbije ma kolko njene vlasti mislile da je Balkan konačno svoju sudbinu vezao za zapadnoevropsku stranu. Čak i trabantima kolonijalnih nomenklatura može biti korisno da razluče i razumeju prostor i duh imperija, bez uticaja starih i novih emocija i malograđanskih nazora. Ako ne zbog ljudstva koje predvode, onda zbog vlastite sudbine. Razdoblje od jedne ili dve decenije, ispunjeno nadama i iluzijama malih evropskih naroda nije ništa spram vekovnih ruskih i američkih interesa ili imperijalnog častoljublja.