Najluđi snovi o bombardovanju Irana

(The National Interest, 11.8.2010)

"Još jedno pitanje kopka izraelske planere napada: kako će znati da li su njihovi napadi zapravo uništili veliki broj centrifuga i drugih teško nadomestivih komponenata tajnog iranskog programa? Dvojica stručnjaka za strategiju mi je reklo da će Izrael morati da pošalje komandose da bi dovršili posao i doneli dokaz o uništenju. Komandosi – koji bi, prema obaveštajnim izvorima, mogli biti pokrenuti iz autonomne kurdske teritorije na severu Iraka – bili bi suočeni sa neverovatnim izazovom, ali jedan od pomenutih vojnih planera sa kojim sam razgovarao, rekao je da vojska neće imati izbora i da će morati da ih pošalje".

Gornji isečak potiče iz obimnog, informativnog, obaveznog štiva autora DŽefrija Goldberga koji štampa svoje tekstove u magazinu Atlantik (the Atlantic). Goldberg kaže da prati temu već sedam godina. Tekst pruža opšti pregled razloga zbog kojih bi Izrael mogao pokušati da samostalno krene u uništavanje iranskih nuklearnih kapaciteta. Goldberg zatim vešto analizira izraelski mentalitet (Aušvic) i navodi intervjue sa zvaničnicima Obamine administracije koji ističu ’da su sve opcije na stolu’. (A zašto bi rekli nešto drugo?)

Najintrigantniji deo Goldbergovog članka je njegovo razmatranje uticaja Ben-Cion Netanjahua (Ben-Zion Netanyahu), učenika španske inkvizicije, na njegovog sina. Goldberg opisuje proslavu stotog rođendana časne starine, koji, kako nam autor prenosi, tom prilikom obznanjuje sledeće:

„Naša večerašnja proslava me primorava da pomenem nedavne komentare u vezi sa kontinuiranim postojanjem izraelskog naroda i novih pretnji od strane njegovih neprijatelja koji govore o njegovom skorom uništenju," otpočeo je svoje slovo Ben-Cion. "Sa iranske strane čujemo obećanja da će uskoro - u narednim danima, čak - cionističkom pokretu doći kraj i da više neće biti Cionista na svetu. Iz ovoga navodno treba zaključiti da će Jevreji u državi Izrael biti uništeni, dok se Jevrejima u Americi, čiji lideri odbijaju da pritisnu Iran, time nagoveštava da će biti pošteđeni.“

Sve ovo je prilično zlokobna stvar. Iran ne bi imao grižu savesti ako bi mogao da sa karte zbriše jevrejsku državu a da sebe ne dovede u opasnost, što nije moguće. Međutim, Netanjahuova glasna razmišljanja kao da sugerišu, ako se ne varam, da su američki Jevreji u najboljem slučaju kukavice, a u najgorem kvislinzi, jer ne primenjuju dovoljan pritisak na američke lidere da napadnu Iran, zato što su oni sami izopšteni od iranske pretnje. U međuvremenu, Izrael, sam, bez prijatelja, uzdajući se samo u sebe, mora da dejstvuje, bez obzira da li mu ostatak sveta zamera ili ne.

Uvek je pogrešno pretpostaviti da se lideri rukovode isključivo racionalnim kalkulacijama. Goldberg je u pravu kada ističe uticaj Netanjahua-oca na Netanjahua-sina. Ali očigledno je da Obama ne pati od sličnih kompleksa. Za Obamu, koji se muči da se izvuče iz Iraka, Obamu zaglibljenog u Avganistanu, koji gaji namere da skreše budžet za vojsku, trebalo bi da bude prosto ko pasulj da treba izbegavati dalje konflikte. A možda i nije. Goldberg otkriva da je DŽordž Buš otkačio neokonzervativce kao “nedorasle bombaše“ (’bomber boys’). Ali Obama je zaista jedini predsednik koji može odobriti napad na Iran. Čak i ako on to ne bi učinio, Izrael bi u svakom slučaju mogao da proba. Goldberg zaključuje da bi u slučaju uspešnog napada Izrael mogao ’kupiti’ tri do pet godina.

U pitanju je veliko ’u slučaju da’. S obzirom na nedavni fijasko prilikom izraelskog napada na humanitarnu flotilu, čini se da malo razboritosti ne bi bilo naodmet. Slanje komandosa u Iran bi mogla biti samoubilačka misija. Razlozi za nepostupanje nabrajani su iznova i iznova, do iznemoglosti, a glavni među njima je opasnost od jačanja umesto podrivanja grozne vladavine mula u Teheranu. Iz tog razloga Obamina administracija počinje da biva prijemčivija za novu strategiju obuzdavanja Irana, bez obzira na to što Hilari Klinton povremeno koristi grub rečnik.

Najutemeljeniji argument protiv politike obuzdavanja a u prilog vojne akcije nedavno je objavio Bred Stivens u Vol Strit žurnalu. Prema Stivensu problem je u tome da bi posledice napada na Iran zapravo mogle biti gore nego održavati pat poziciju. Kako sada stoje stvari, Iran kao nuklearna sila primorava Saudijsku Arabiju i druge zemlje Bliskog istoka koje se boje mula da se dodvoravaju Americi. Napad na Iran bi nesumnjivo bio pozdravljen od strane Saudijske Arabije. A da li bi takav napad pokrenuo širi rat na Bliskom istoku? Liban je već bure baruta. A ako mislite da je svetska ekonomija sada u vrlo lošem stanju, sačekajte samo da zatvore Hormuski tesnac i da cena nafte skoči na 500 dolara po barelu.

Stiv Klemons razmatra posledice takvog mogućeg raspleta, uz podužu egzegezu Goldbergovih pisanija. Ja to vidim na sledeći način: tekst iz Atlantika zaista može biti deo kampanje zastrašivanja Irana. Svi su nešto upadljivo brbljivi po pitanju rasprave o mogućnosti napada na Iran. Bilo kako bilo, članak iz Atlantika će sigurno preći Atlantik, gde će podići mnogo talasa, kako u glavnim gradovima Evrope tako i na Bliskom istoku.

DŽejkob Hejbrun (Jakob Heilbrunn) je viši urednik u The National Interest.

(Prevod: Vasilije D. Mišković)