Multinacionalne kompanije u službi genocida

Protest, gnev i razočarenje slika je koja prati sramnu presudu koja je u Indiji 07. juna izrečena sedmorici odgovornih za najveću industrijsku katastrofu u istoriji civilizacije. Sedmorica bivših radnika u postrojenju indijske filijale američke kompanije “Junion Karbid” osuđena su na dve godine zatvora dok će američka kompanija morati da plati sumu od čitavih 10 600 dolara![1

Da podsetimo, u zoru 3. decembra 1984. god. oblak toksičnog gasa iscureo je iz postrojenja indijske filijale kompanije “Junion Karbid” po imenu “Junion Karbon Indija Limited” koje se nalazilo u blizini grada Bopala što je dovelo do nezapamćene katastrofe. Tog jutra momentalno i gotovo u snu stradalo je više od 5 000 ljudi. Ogromne količine otrovnih supstanci su se izlile u reke i na taj način dospele u lanac ishrane. Nikada nije saopšten tačan broj žrtava, ali prema nekim procenama, koje inače variraju, broj žrtava bio je veći od 25 000 ljudi, dok je preko 200 000 ljudi povređeno ili pretrpelo trajne zdravstvene posledice.

Katastrofi je prethodio gotovo čitav niz brojnih propusta koji se naprosto graniče sa zdravim razumom jer je uprkos tome što su u nekoliko navrata radnici u postrojenju stradali, rukovodstvo kompanije “Junion Karbid Indija Limited” se uporno, i to u čak više desetina slučajeva, najgrublje oglušilo o sva upozorenja koja su ukazivala na to da su uslovi prerade, čuvanja kao i rukovanja opasnim i otrovnim materijama daleko ispod minimalnih mera bezbednosti, ali ne samo to već su iz razloga navodne “uštede” iz postrojenja uklonjeni sigurnosni kao i alarmni sistemi koji su trebali da obezbede rano upozorenje u slučaju curenja otrovnih materija! [2]

Ali ni ovo nije kraj ove tragične priče. Naime, da sve bude gore opštoj konfuziji su doprineli i predstavnici kompanije “Junion Karbid” u Zapadnoj Virdžiniji jer su 11. septembra inspektori za bezbednost i zdravstvo upozorili na mogućnost nesreće pri čemu su izjavili „da se nekontrolisana reakcija može dogoditi u jednom od tankova koji služe za skladištenje gasa po imenu MIC i da se nesreća ne može sprečiti na vreme kao i da odgovor na ovu pretnju neće biti dovoljno efikasan da spreči katastrofalno propuštanje rezervoara.”

Postavlja se pitanje zašto američki stručnjaci nisu blagovremeno reagovali kako bi se sprečila data katastrofa niti je neko nekada objasnio ko je i po čijem nalogu odobrio tzv. mere uštede koje su direktno doprinele da broj žrtava bude veći.

Svakako, prirodan zaključak koji se nameće glasi da Indija spada u zemlje tzv. “trećeg sveta“ i da američkoj korporaciji, čija je filijala bila „Junion Karbon Indija Limited“, uopšte nikada nije ni stalo do žitelja koji su živeli u gradu Bopalu u da što se njih tiče čitav grad može nestati u otrovnom oblaku. Sve ovo potvrđuje i sramna presuda lokalnog suda od 07. juna jer je očigledno da je u proces umešana i sama korporacija koja je, iako više njena filijala „Junion Karbid India“ ne postoji, još uvek moćna i može uticati na rad suda.

Još jednu sumnju na sve okolnosti koje su dovele do ove zastrašujuće tragedije baca i izjava istražitelja američke kompanije po kojoj je katastrofa navodno posledica namernog čina industrijske sabotaže od strane nezadovoljnog radnika! Istraga je navodno utvrdila da je tokom promene smene koja je počela u 22:45 2. decembra neimenovani radnik priključio crevo s vodom direktno na rezervoar sa otrovnim pesticidom. Dalje se u saopštenju navodi da je rukovodstvo postrojenja namerno zataškalo sabotažu i falsifikovalo dokaze. Sada se postavlja pitanje zašto bi čitavo rukovodstvo postrojenje zataškalo dokaze?

Teško da možemo da poverujemo u ovo neverovatno objašnjenje. Gotovo je sigurno da američka kompanija na ovaj način samo želi da opravda svoj nemar i bahatost. Suvišno je i da pominjemo da pomenuti radnik nikada nije odgovarao. “Junion Karbon” naravno nikada nije obznanio identitet pomenutog “radnika” ali su zvaničnici saopštili da navodno znaju ko je ta osoba i da su tu informaciju predali vladi Indije. U ovu sliku se potpuno uklapa činjenica da se predstavnici kompanije odbili bilo kakvu odgovornost za tragediju.

Čime se zapravo bavi američka kompanija „Junion Karbid“ i kakvi su njeni tehnološki kapaciteti? Pomenuta kompanija jeste jedna od najvećih hemijskih kompanija u Sjedinjenim Državama koja trenutno zapošljava više od 3 800 radnika. Istraživači ove kompanije su 1920. god. razvili ekonomski isplativ način da proizvedu etilen od prirodnih gasova kao što su etan i propan što je predstavljalo začetak savremene petrohemijske industrije kao i masovne proizvodnje pesticida.

Na sajtu “Junion Karbida”[3] navodi se da je kompanija osnovana davne 1917 god. i da ona danas raspolaže nekim od najsavremenijih sredstava za proizvodnju. Ova kompanija primarno proizvodi hemikalije i polimere koji zapravo predstavlaju sirovine za proizvodnju lekova, pesticida, i mnogih drugih proizvoda.

Posle svega ovoga ostaje pitanje ko će platiti tih 10 600 dolara zbog smrti više od 20 000 ljudi kada „Junion Karbon Indija“ više ne postoji? Naravno, čelnici kompanije smatraju da se ova priča okončala onda kada je „Junion Karbid“ otvorio memorijalnu bolnicu u gradu Bopali kao i istraživački centar iako najmanje što je potrebno stanovnicima Bopala jeste novi istrašivački centar kompanije koja je odgovorna za smrt tolikog broja ljudi. Cinizmu nikada kraja ali je sigurno da će vlada SAD i dalje računati na “usluge“ istraživačkih centara pomenute kao i mnogih drugih kompanija koje svoje ogranke imaju u prenaseljenim “zemljama trećeg sveta”, ali što je još strašnije nikako ne bi smo smeli da odbacimo pretpostavku da je ova tragedija zapravo predstavljala planirani test “novih pesticida”. Sve ove neverovatne koincidencije upravo upućuju na jedan takav zaključak.

Katastrofa u Meksičkom zalivu

Suđenje kao i “presuda“ odgovornim radnicima bivše kompanije “Junion Karbon India Limited“ gotovo da se poklopila sa trenutno aktuelnom katastrofom koja je pogodila upravo Sjedinjene Države. Naime, eksplozija na naftnoj bušotini koja je pripadala kompaniji “Britiš Petroleum” i koja je usmrtila 11 radnika izazvala je najveće izlivanje nafte u istoriji SAD. Ova ekološka katastrofa predstavlja najnovije poglavlje industrijskih katastrofa koja je srećom rezultovala relativno malim brojem žrtava ali su posledice po prirodu i živi svet katastrofalne. Admiral američke obalske straže Tad Alen je izjavio da će “obnavljanje prirodnog okruženja kao i ekoloških niša trajati godinama.”[4]

Dok je predsednik Obama izjavio da je “BP (Britiš Petroleum) potpuno odgovoran za snošenje troškova čišćenja, moja administracija će nastaviti da koristi sva raspoloživa sredstva koja su nam na raspolaganju- uključujući i potencijalno, Ministarstvo Odbrane-kako bi smo se izborili sa krizom.”[5]

S druge strane trenutno najomraženija ličnost u Americi je bez sumnje Toni Hejverd izvržni direktor “Britiš Petroleuma“. Nakon što je Barak Obama lično napao Hejverda, supruga pomenutog direktora izjavila je kako članovi njene porodice primaju preteće telefonske pozive kao i elektronsku poštu slične sadržine.

Dok Amerikanci, na čelu sa Obamom, besne na Tonija Hejvarda kao i na “Britiš Petroleum”, Britanski “BBC” neprestano detaljno izveštava o kompleksnoj operaciji saniranja posledica izlivanja ogromnih količina nafte. Prema analizama stručnjaka i satelitskih snimaka Meksičkog zaliva naftna mrlja ima prečnik od preko 900 km. tako da trenutno preti i zapadnoj obali Floride.[6]

Kakve se paralele mogu povući između ove dve nesreće? Kao prvo vidimo da će u slučaju tragedije u Meksičkom zalivu britanska kompanija koja je i jedan od vodećih svetskih kompanija za eksploataciju nafte, morati da plati daleko veću sumu nego što je to slučaj sa “Junion Karbidom.“ Osim toga, Indija nije primila nikakvu pomoć od strane SAD kada je u pitanju bilo curenje gasa dok je s druge strane u Zalivu angažovano na hiljade pripadnika obalske straže kao i impresivan tehnički potencijal. Osim toga „Britiš Petroleum“ će morati da američkoj saveznoj državi Lujziani, koja je za sada najteže pogođena ogromnom naftnom mrljom, isplati oko 60 miliona dolara[7] na ime troškova saniranja obalskog područija koja je pogođeno ovom katastrofom. Interesantno je sada ovu cifru uporediti sa sumom koju po presudi indijskog suda treba da plati američka kompanija koja je direktno bila odgovorna za smrt više od 20 000 ljudi.

Od ogromne količine nafte koja se izlila u vode Meksičkog zaliva živi svet kao i priroda trpeće decenijama tako da možemo samo da se upitamo gde je granica međunarodnih multinacionalnih kompanija kao i vlada koje tesno sarađuju sa njima. Zanimljivo je da predsednik Obama kao i drugi zvaničnici SAD do sada ni jednom rečju nisu pomenuli britansku vladu što sigurno ne bi bio slučaj da je bila u pitanju kompanija zemlje koja nije tako blizak saveznik sa SAD. U slučaju zapadne hemisfere priroda i životinjski svet će i dalje morati da podnose teror multinacionalnih kompanija, dok je sa “zemljama trećeg sveta“ sasvim jasno, naime, „nesreće“ do kojih će sigurno dolaziti u budućnosti odnosiće ogromne žrtve među stanovnicima tih zemalja kao što je bio slučaj sa građanima nesrećnog Bopala.