Možda je vreme da se kaže zbogom Iraku

Više nije pitanje da li će se dogoditi ili kada će se dogoditi kraj Iraka – on se već desio. Zemlja je bila predugo na aparatima i, bez obzira na to koliko se spoljni igrači trudili da ga spasu, Irak ne može da spasi sam sebe.

Jedna od osnovnih osobina svake nacionalne države jeste osećaj nacionalne samosvesti, osećaj pripadnosti; zajedničkih vrednosti bez obzira na to koliko one mogu biti apstraktne, i što je najvažnije, kolektivna posvećenost održavanju samog naroda, koji se smatra organski povezanim sa državom. Bez ovih sastojaka, nikada ne može postojati stabilna nacionalna država.

Naravno, moglo bi se reći da Irak možda nikada nije imao kohezivnu nacionalnu svest. Na kraju krajeva, Irak je uspostavljen skoro samo iz hira kolonijalnih gospodara iz prošlog veka. Čak i na vrhuncu „stabilnosti“ pod Sadamom Huseinom, Irak je bio država bez nacije.

Vrlo malo truda je uloženo u stvaranje iračke nacije i prepreke su uvek bile ogromne. Kurdi, koji su činili oko 17-20 % stanovništva, teško su prihvatali irački identitet, a šiitska većina osećala se duboko marginalizovanom od političke elite koju su činili uglavnom suniti.

Ali ono što se danas dešava u Iraku razlikuje se od realnosti klasičnog multietničkog ili multireligijskog društva na Bliskom istoku. Slične situacije i razlozi nezadovoljstva postoje u većem delu regiona, ali ono što situaciju u Iraku čini beznadežnom jeste nepostojanje jake države i, što je još važnije, nema ni izgleda za nastanak takve u skorije vreme.

Izvan boce

Do 2003. godine, represivna država Sadama Huseina barem je držala poklopac preko haosa, ali su invazija, katastrofalna posleratna politika i oportunističko mešanje regionalnih država i subdržavnih aktera, konačno pustili duha iz boce.

Snage koje su se oslobodile, sada su izvan kontrole, a stari animoziteti između etnosektaških grupa se usmeravaju ka oružanim sukobima. Ovaj ciklus nasilja je efikasno spalio sve bazične mostove između podeljenih grupa koje su trebale da budu deo jedne nacije, i ovi problemi će ostati čak i ako se Irak očisti od transnacionalnog džihadizma.

Ništa toliko ne ukazuje na istoriju lošeg konstruisanja nacije kao uspon "Islamske države". Međunarodna koalicija protiv "Islamske države" je do sada bila neefikasna, ali u svakom slučaju, slamanje "Islamske države" bez čupanja njenih korena ne bi bilo ništa više od estetske hirurgije. "Islamska država" nije toliko pretnja iračkoj nacionalnosti, koliko znak njenog neuspeha. Trenutni hipersektaški sukob nije uzrok, nego simptom propalog modela nacionalne države.

Zemlja je podeljena na tri dela, od kojih je svaki centar jakih identiteta – kurdskog, sunitskog i šiitskog – koji su prethodili modernim granicama. Za svaku od ovih grupa, vlastiti interes je na prvom mestu.

Za Kurde je prvo i osnovno lojalnost prema Kurdistanu i oni vide priliku u tekućem haosu da realizuju svoj dugoročni san o kurdskoj državi. U mnogim aspektima kurdski region je već nezavistan, a s obzirom na to kroz šta su prošli tokom godina provedenih u otporu prema Islamskoj državi, bilo bi teško zamisliti da prihvate stari sistem.

Za to vreme, Južni Irak je praktično država za sebe. Većina šiita živi na jugu sa vrlo jakim šiitskim identitetom. Šiitska politička elita je dominirala onim što je ostalo od iračke države i pokazala je malo volje za priznavanje interesa drugih etničkih i verskih grupa – što bi bio jedini način da se spasi Irak. Ipak, nakon svega, u ovoj usijanoj sektaškoj klimi, voditi računa o drugim manjinama moglo bi imati negativne implikacije za „državu“, čiji opstanak praktično zavisi od šiitske milicije.

Mnoga sunitska plemena su, s druge strane, zaglavljena između naklonosti prema Islamskoj državi i vlade sa šiitskom većinom, koja ima dugu istoriju diskriminacije protiv njih. U istoj nedelji, u kojoj je održana konferencija koalicije protiv Islamske države u Parizu, u pokušaju da spase Irak, više od 50 sunitskih plemena pokazalo je svoju odanost Abu Bakr al Bagdadiju, zbog straha od šiitske milicije povezane sa Iranom.

Suočavanje sa činjenicama

Dakle, šta bi mogao da bude odgovor? Demokratija? Federalizam? Iračka hipersektaška politika nikad ne bi dozvolila procvat demokratskog sistema, bez obzira da li je u pitanju federalni ili centralistički sistem. Sektaštvo uništava korene građanske kulture i potkopava razvoj bilo kakvog funkcionalnog građanskog društva koji je okosnica svakog demokratskog sistema.

Kao što se uvek iznova potvrđuje u Iraku, ljudi glasaju da osnaže svoju sektu, što znači da će sunitska manjina stalno biti u nepovoljnom položaju. Ovo neminovno hrani politiku stvaranja žrtvi i zauzvrat dovodi do beskrajne bitke za raspodelu moći između onih koji je imaju i onih koji je namaju.

Iako rezultat ovog bolnog dezintegrativnog procesa nije siguran, postoje vrlo male šanse da iračka nacionalna država, onakva kakvu je znamo pre 2003. godine, ponovo oživi.

I vreme je da se suočimo sa činjenicama – Irak je mrtav.

Afšin Šahi je direktor Centra za proučavanje političkog islama i predavač međunarodnih odnosa i bliskoistočne politike na Univerzitetu u Bredfordu.

Preveo sa engleskog: Nebojša Vuković

Izvor: http://www.asianews.it/news-en/Maybe-it's-time-to-say-

goodbye-to-an-Iraqi-nation-State-34825.html