Можда је време да се каже збогом Ираку

Више није питање да ли ће се догодити или када ће се догодити крај Ирака – он се већ десио. Земља је била предуго на апаратима и, без обзира на то колико се спољни играчи трудили да га спасу, Ирак не може да спаси сам себе.

Једна од основних особина сваке националне државе јесте осећај националне самосвести, осећај припадности; заједничких вредности без обзира на то колико оне могу бити апстрактне, и што је најважније, колективна посвећеност одржавању самог народа, који се сматра органски повезаним са државом. Без ових састојака, никада не може постојати стабилна национална држава.

Наравно, могло би се рећи да Ирак можда никада није имао кохезивну националну свест. На крају крајева, Ирак је успостављен скоро само из хира колонијалних господара из прошлог века. Чак и на врхунцу „стабилности“ под Садамом Хусеином, Ирак је био држава без нације.

Врло мало труда је уложено у стварање ирачке нације и препреке су увек биле огромне. Курди, који су чинили око 17-20 % становништва, тешко су прихватали ирачки идентитет, а шиитска већина осећала се дубоко маргинализованом од политичке елите коју су чинили углавном сунити.

Али оно што се данас дешава у Ираку разликује се од реалности класичног мултиетничког или мултирелигијског друштва на Блиском истоку. Сличне ситуације и разлози незадовољства постоје у већем делу региона, али оно што ситуацију у Ираку чини безнадежном јесте непостојање јаке државе и, што је још важније, нема ни изгледа за настанак такве у скорије време.

Изван боце

До 2003. године, репресивна држава Садама Хусеина барем је држала поклопац преко хаоса, али су инвазија, катастрофална послератна политика и опортунистичко мешање регионалних држава и субдржавних актера, коначно пустили духа из боце.

Снаге које су се ослободиле, сада су изван контроле, а стари анимозитети између етносекташких група се усмеравају ка оружаним сукобима. Овај циклус насиља је ефикасно спалио све базичне мостове између подељених група које су требале да буду део једне нације, и ови проблеми ће остати чак и ако се Ирак очисти од транснационалног џихадизма.

Ништа толико не указује на историју лошег конструисања нације као успон "Исламске државе". Међународна коалиција против "Исламске државе" је до сада била неефикасна, али у сваком случају, сламање "Исламске државе" без чупања њених корена не би било ништа више од естетске хирургије. "Исламска држава" није толико претња ирачкој националности, колико знак њеног неуспеха. Тренутни хиперсекташки сукоб није узрок, него симптом пропалог модела националне државе.

Земља је подељена на три дела, од којих је сваки центар јаких идентитета – курдског, сунитског и шиитског – који су претходили модерним границама. За сваку од ових група, властити интерес је на првом месту.

За Курде је прво и основно лојалност према Курдистану и они виде прилику у текућем хаосу да реализују свој дугорочни сан о курдској држави. У многим аспектима курдски регион је већ независтан, а с обзиром на то кроз шта су прошли током година проведених у отпору према Исламској држави, било би тешко замислити да прихвате стари систем.

За то време, Јужни Ирак је практично држава за себе. Већина шиита живи на југу са врло јаким шиитским идентитетом. Шиитска политичка елита је доминирала оним што је остало од ирачке државе и показала је мало воље за признавање интереса других етничких и верских група – што би био једини начин да се спаси Ирак. Ипак, након свега, у овој усијаној секташкој клими, водити рачуна о другим мањинама могло би имати негативне импликације за „државу“, чији опстанак практично зависи од шиитске милиције.

Многа сунитска племена су, с друге стране, заглављена између наклоности према Исламској држави и владе са шиитском већином, која има дугу историју дискриминације против њих. У истој недељи, у којој је одржана конференција коалиције против Исламске државе у Паризу, у покушају да спасе Ирак, више од 50 сунитских племена показало је своју оданост Абу Бакр ал Багдадију, због страха од шиитске милиције повезане са Ираном.

Суочавање са чињеницама

Дакле, шта би могао да буде одговор? Демократија? Федерализам? Ирачка хиперсекташка политика никад не би дозволила процват демократског система, без обзира да ли је у питању федерални или централистички систем. Секташтво уништава корене грађанске културе и поткопава развој било каквог функционалног грађанског друштва који је окосница сваког демократског система.

Као што се увек изнова потврђује у Ираку, људи гласају да оснаже своју секту, што значи да ће сунитска мањина стално бити у неповољном положају. Ово неминовно храни политику стварања жртви и заузврат доводи до бескрајне битке за расподелу моћи између оних који је имају и оних који је намају.

Иако резултат овог болног дезинтегративног процеса није сигуран, постоје врло мале шансе да ирачка национална држава, онаква какву је знамо пре 2003. године, поново оживи.

И време је да се суочимо са чињеницама – Ирак је мртав.

Афшин Шахи је директор Центра за проучавање политичког ислама и предавач међународних односа и блискоисточне политике на Универзитету у Бредфорду.

Превео са енглеског: Небојша Вуковић

Извор: http://www.asianews.it/news-en/Maybe-it's-time-to-say-

goodbye-to-an-Iraqi-nation-State-34825.html