Moskovska i Vaseljenska patrijaršija treba da obustave crkveni rat u Ukrajini

Situacija u pogledu moguće pojave u Ukrajini jedinstvene pomesne pravoslavne crkve (JPPC), zadobija nove pojedinosti i nijanse. Nakon što je ukrajinski predsednik Petro Porošenko izjavio da namerava da uputi pismo konstantinopoljskom patrijarhu Vartolomeju, sa molbom da se daruje tomos o autokefalnosti JPPC, svoj korak je učinila i Vrhovna Rada. Njeni deputati su većinom od 268 glasova podržali tu inicijativu. Pri tome, glasali su „za“ ne samo zakonodavci pravoslavne veroispovesti, već i grko-katolici, muslimani i ateisti. To je nesumnjivo govorilo o izričito političkoj komponenti tog delovanja.

To nije krio ni sam Porošenko. Po njegovim rečima, „to pitanje nadilazi crkvene okvire. Radi se o našem definitivnom učvršćivanju nezavisnosti od Moskve. To je ne samo religija, to je geopolitika. I za mene, taj posao učvršćivanja nezavisne pomesne Crkve, ima istu takvu težinu kao i sticanje bezviznog režima, sporazum o pridruživanju EU, kao naša opšta borba za članstvo u EU i u NATO, koji su još pred nama“. To što se dešava u Ukrajini, analogno su ocenili i strani mediji, stavivši naglasak na to, da Kijev „ide na raskol crkve iz Rusije sa približavanjem izbora“. Sa svoje strane, ukrajinski list „Zerkalo nedeli“ zapaža: „ima razloga da se misli da je crkvena situacija dospela u fokus pažnje Vašingtona, koji ima znatan uticaj na Vaseljenskog patrijarha, i svu grčku crkvu… Pojava ukrajinske „kanonske teritorije“ jeste šteta koju je Vašington kadar naneti Moskvi tuđim rukama i bez vidljivih posledica za sebe“.

Takva interpretacija znači da se Ukrajina pojavljuje kao bojište za novi religiozni „posrednički rat“, i nikako samo između „Vašingtona i Moskve“. U čvor protivrečnosti namotava se Turska, na čijoj se teritoriji nalazi Konstantinopoljski patrijarhat, Grčka, koja pažljivo posmatra dejstva Ankare, mnoge druge zemlje sa pravoslavnom većinom, posebno one u kojima se Fanar ističe ili pokušava da se istakne u svojstvu igrača. Konačno, debata oko Porošenkove inicijative označila je raskol u samoj ukrajinskoj političkoj eliti. Predsednikovi oponenti su otvoreno stavili do znanja da mu neće tek tako prepustiti da razigrava crkvenu tematiku zarad vlastitih interesa. To je s jedne strane. Ali s druge strane, ako perspektiva pojave u Ukrajini jedinstvene pomesne pravoslavne crkve zavisi izričito od političke konjunkture, da li će protivnicima ove ideje biti dovoljno da preduzmu tek nekakve napore kako bi Porošenku i njegovim saveznicima oslabili želju da cimaju Fanar za ruku? Po našem mišljenju, ne. Za to ima istorijskih primera.

Brestska unija, koja je rascepila pravoslavce iz državne zajednice Poljske i Litvanije, takođe je u mnogome nosila politički karakter. Poljski kralj i rimska kurija hteli su da konsoliduju hrišćane u kontekstu stvaranja antiturske koalicije čemu je smetao konflikt između pravoslavaca i katolika. Takođe su hteli da pravoslavce otrgnu od Konstantinopoljskog patrijarhata koji je bio potčinjen vlastima Osmanske imperije. Ali, kao rezultat se pojavila grko-katolička crkva koja je postala dugi niz godina kamen spoticanja između Varšave i Moskve, Katoličke crkve i Ruske imperije/Sovjetskog Saveza, poljskih katolika i ukrajinskih unijata. I taj problem se ne rešava administrativnim merama – grko-katolička crkva je dva puta bila ukidana i dva puta se obnavljala. Zato je neophodno da se pitanje o autokefalnosti jednom zauvek zatvori na religioznom nivou, sporazumom između Moskovskog i Konstantinopoljskog patrijarhata.

Pre svega, od Fanara očekujemo zvaničnu reviziju pozicije koju je u julu 2016. godine, u intervjuu religiozno-informativnoj službi Ukrajine, obelodanio specijalni emisar patrijarha Vartolomeja arhiepiskop telmijski Jov, izjavivši da „Konstantinopolj oduvek smatra, da je teritorija Ukrajine kanonska teritorija Konstantinopoljske crkve“. Drugo, sporazum treba da ima institucionalni karakter. Danas, na žalost, u crkvenoj sredini sve počiva na konkretnim ličnostima. Evo, i predsednik odeljenja spoljnih crkvenih veza Moskovskog patrijarhata mitropolit Ilarion govori – ,,slušali smo tokom više godina, vrlo tvrdu poziciju konstantinopoljskog patrijarha, koji je uvek govorio o tome, da on priznaje kao jedinog poglavara kanonske Ukrajinske pravoslavne crkve mitropolita Onufrija (Ukrajinska pravoslavna crkva Moskovskog patrijarhata, prim. S.S.) A kanonska UPC nema nameru da raskida odnose sa Ruskom pravoslavnom crkvom“.

Ali, sutra mogu da se pojave, i novi patrijarh na Fanaru, i novi mitropoliti u Kijevu, koji će drugačije da razmišljaju. I, šta tada? Tim više što već sada u UPC MK ima pomeranja. Ako Onufrija primi Porošenko sa ciljem da se razmene „mišljenja oko aktivizacije međukonfesionalnog dijaloga u Ukrajini“, onda će zaporoški mitropolit Luka javno da zatraži podršku za obraćanje Zaporoške eparhije patrijarhu Vartolomeju „zbog mešanja vlasti u unutrašnji život naše crkve“. Zašto ta izjava nije učinjena u ime cele UPC MK? U situaciji koja se stvara, opravdano je očekivanje od Ruske i Ukrajinske pravoslavne crkve da deluju zajedno i koordinisano.

Preveo sa ruskog: Nebojša Vuković

Izvor: https://regnum.ru/news/polit/2407220.html