Moguće proširenje Severnog toka

Sažetak

Usred ekonomske krize Rusija prilazi zemljama severne Evrope, ne bi li povećala svoje energetsko prisustvo na kontinentu. U toku sledećih šest meseci ruski će Gasprom, holandska Gasunija (Gasunie) i britanski Britiš petroleum (BP), svako za sebe, istražiti mogućnost značajnog energetskog proširenja između Rusije i severne Evrope. Gasunija i Gasprom potpisali su 8. aprila ugovor o studiji produžetka Severnog toka do Holandije. Zarad ispitivanja mogućnosti izgradnje četvrtog kraka Severnog toka do Velike Britanije, BP i Gasprom sličan su ugovor potpisali u oktobru 2012. god.

Tokom šest meseci ove će tri kompanije verovatno održati sastanke da prodiskutuju svoje zaključke. Posle toga moguće je da se počne sa radovima. Ako bi se ova proširenja realizovala, velike bi količine ruskog gasa potekle u zapadnu Evropu, i to u vreme stagnacije ove regije, dok neki od ruskih kupaca u srednjoj i istočnoj Evropi menjaju ili nadopunjuju svoje mogućnosti snabdevanja.

Analiza

Gasovod Severni tok najpre su projektovali Rusi da zaobiđu tranzitne države prilikom isporuke ruskog zemnog gasa izravno u Nemačku, svoje najveće evropsko tržište. Od sredine do kraja prve decenije ovog veka Rusija je imala niz sporova, energetskih i političkih, sa državama kroz koje su njena nafta i gas transportovani ka većem delu Evrope. Ovo je znalo da dovede do obustava u snabdevanju energentima i do namernih sabotaža na cevovodima. Zato je Gasprom, u konzorcijumu sa Gasunijom (Gasunie), nemačkim kompanijama E.ON (E.ON) i Vintershal (Wintershall) i francuskim GDF-om (GDF), izgradio dve linije ispod Baltičkog mora, od Viborga na ruskoj obali do Grajfsvalda (Greifswald) na nemačkoj.

Po izlasku na nemačko tlo, prirodni gas iz Severnog toka deli se u dva sistema. Prvi deo ide sistemom gasovoda OPAL koji snabdeva istočni deo Nemačke i nastavlja se u Slovačku i Češku. Drugi ogranak ide sistemom gasovoda NEL i ulazi u sisteme gasovoda Reden-Hamburg (Rehden-Hamburg) i MIDAL (MIDAL) u severnoj i istočnoj Nemačkoj. Sadašnji kombinovani kapacitet prva dva kraka Severnog toka iznosi 55 milijardi kubnih metara godišnje, mada je tokom 2012. godine transportovano samo 28 milijardi kubnih metara jer drugi krak nije bio dovršen. Sem toga, u 2012. godini izvoz je bio namenjen prvenstveno nemačkim potrošačima.

Mada je osnovni razlog Severnog toka bio da se Rusija izravno poveže sa Nemačkom, Moskva je odavno imala i druge planove za ovaj sistem gasovoda. Otkako je zamišljen Severni tok 1 i 2, razmatraju se još dva kraka — Severni tok 3 i 4.

Severni tok 3 bio bi proširenje Severnog toka 1 i 2 ispod Baltičkog mora prema Nemačkoj. Potom bi se, uz nešto dogradnje, omogućio tranzit ruskog prirodnog gasa kroz Nemačku do Holandije. Snabdevanje ruskim gasom išlo bi sistemom gasovoda Bunde-Den Helder (Bunde-Den Helder) kojim se danas transportuje prirodni gas iz Severnog mora preko Holandije u Nemačku, a ne u obrnutom pravcu. Međutim ova linija ne radi punim kapacitetom, a tako će da se nastavi i u budućnosti jer se zalihe ispod Severnog mora brzo smanjuju.

Isprva Rusija nije bila zainteresovana da snabdeva holandsko tržište jer je Holandija posle Norveške drugi najveći evropski proizvođač i izvoznik prirodnog gasa. Holandija je u 2011. godini izvezla (i reeksportovala sa britanskih i norveških nalazišta u Severnom moru) 50 milijardi kubnih metara gasa, a poseduje i dva uvozna terminala za tečni zemni gas ukupnog kapaciteta 16 milijardi kubnih metara. Prema nekim procenama, do 2020. godine norveška eksploatacija gasa na Severnom moru će da se smanji za 11 odsto, britanska za 32 odsto, a holandska za 17 odsto, mada svaka od ovih zemalja nastoji da produži vek trajanja svojih nalazišta.

Rusija nastoji da popuni ovu prazninu u golemoj izvoznoj mreži Holandije. Gasunija poseduje jednu od najvećih razvodnih mreža zemnog gasa u Evropi, kapaciteta 125 milijardi kubnih metara godišnje, uz 15.000 kilometara gasovoda prema Nemačkoj, Belgiji, Francuskoj, Velikoj Britaniji i ostatku severne i srednje Evrope. Od svih Gasunijinih mreža, Rusiju najviše interesuje britansko tržište. Ovde Severni tok 3 pruža mogućnost da se pokrene Severni tok 4, povezujući tako ruske zalihe gasa kroz holandsku izvoznu mrežu sa Velikom Britanijom. Holandija izvozi prirodni gas u Veliku Britaniju kroz podmorski vezni gasovod Balgzand-Bekton (Balgzand-Bacton) — kapaciteta 16 milijardi kubnih metara — i preko Belgije kroz belgijsko-britanski vezni gasovod (kapaciteta 25.5 milijardi kubnih metara).

Gasprom je naveo da bi za početak želeo da izvozi u Veliku Britaniju dodatnih 40 milijardi kubnih metara preko Severnog toka 3 i 4, a BP tvrdi da je zainteresovan da o ovom diskutuje. Dva vezna gasovoda mogla bi tehnički da savladaju ovu količinu gasa, ali ne bi preostalo dovoljno kapaciteta ni za kojeg konkurenta. U pripremama za ovakav posao, Gasprom ima mogućnost da dobije 9 odsto udela u veznom gasovodu Balgzand-Bekton izeđu Velike Britanije i Holandije, a to je dogovoreno sa Gasunijom kada je građen Severni tok 1.

Strateška viđenja Severnog toka 3 i 4

Proširenje koje bi obuhvatilo Holandiju, pa i šire, čini se da je tehnički izvedivo prostim produženjem baltičkih krakova Severnog toka, uz nešto modernizovanja sadašnje severnoevropske infrastrukture i uz preusmerenje jednog od gasovoda. Međutim, političke implikacije bi ipak mogle da budu prepreka. Moskva ima niz razloga da obnovi plan izgradnje Severnog toka 3 i 4 prema Holandiji i Velikoj Britaniji.

Ranije je Rusija bila prvenstveno zainteresovana za Severni tok 3 i 4 radi zadovoljenja britanskih potreba za prirodnim gasom. Danas Rusiju interesuje i buduće snabdevanje holandskog tržišta — ili bar onih tržišta kojima Holandija isporučuje gas. Rusiju takođe interesuju i političke veze koje bi ovakvo snabdevanje moglo da podstiče. Sve se ovo dešava u vreme u kom je uporište Rusije u srednjoj i istočnoj Evropi još uvek neizvesno.

Iz holandskog ugla

Holandija je otvorena prema Severnom toku 3 i 4 prvenstveno iz trgovinskih razloga. Proširenje bi ojačalo tranzitnu poziciju Holandije u severnoj Evropi. No sada ima i drugih razloga za interesovanje Holanđana. Budući da su u naglom opadanju količine prirodnog gasa koje Holandija proizvodi ili transportuje iz država poput Norveške i Velike Britanije, tranzitni sistem ove zemlje počinje da se prazni u nedostatku drugog izvora snabdevanja.

Mada će holandska proizvodnja moći da zadovolji domaću potrošnju, Holandiji je potrebno više izvora prirodnog gasa da zadovolji svoje potreba eksporta i re-eksporta širom severne Evrope. Povećanje uvoza tečnog prirodnog gasa pomoći će da se zadovolje potrebe kroz podizanje kapaciteta za 16 miljardi kubnih metara. No i pored toga ostaje dovoljno prostora za druge izvore iz kojih Holandija može da vrši re-eksport.

Iz britanskog ugla

Prema većini procena, glavnina britanske eksploatacije u Severnom moru će da prestane do kraja ove decenije. Velika Britanija je već počela da povećava svoje kapacitete uvoza tečnog prirodnog gasa na koji sada otpada 50 odsto celokupnog britanskog uvoza prirodnog gasa. U zadnje dve godine uvozni kapacitet za tečni prirodni gas udvostručen je na 50 milijardi kubnih metara godišnje. Međutim, britanski uvoz tečnog prirodnog gasa veoma je nepostojan. Budući da cene tečnog prirodnog gasa rastu sa potrebama u istočnoj Aziji, one su u 2012. godini skočile na blizu 600 dolara za 1000 kubnih metara (preko 30 odsto više od prosečne cene prirodnog gasa transportovanog gasovodima u Evropskoj uniji).

Zbog ovog rasta cena London je tokom protekle decenije stao da razmišlja o uvozu ruskog prirodnog gasa. Ako dođe do završetka Severnog toka 3 i 4, Rusija bi mogla Velikoj Britaniji da isporučuje 40 milijardi kubnih metara gasa. Bilo bi, međutim, političkih posledica ako bi još jedna velika evropska sila ovisila o isporukama ruskog prirodnog gasa — naročito takva, koja je tradicionalno neprijateljski raspložena prema Moskvi. To je jedan od glavnih razloga što je London odbijao i prosto razmatranje ovakvog aranžmana.

Ovo svaki dogovor o Severnom toku 3 i 4 stavlja u domenu politike. Dva politička pomaka između Velike Britanije i Rusije čine ovakva razmatranja prihvatljivijima i za London i za Moskvu.

Kao prvo, sklapajući ugovore sa drugim evropskim akterima, Rusija je davala i daje velike popuste na cene energenata, obezbeđujući time mogućnost da zadrži svoj sadašnji udeo na evropskom tržištu a i da se proširi na zapadnu Evropu. Potrošaču ruskog prirodnog gasa ovo daje stepen upliva kakav nije imao ranije, jer je Rusija bila maltene jedina opcija u Evropi. Sada se međtim, javlja konkurencija kroz proširenje mogućnosti snabdevanja sa Kavkaza ili iz severne Afrike, a i u vidu alternativnih izvora energije poput naftonosnih škriljaca i tečnog prirodnog gasa. Stoga Velika Britanija može da se oseća lagodnije, znajući da može da prekine svoje energetske veze s Rusijom, ako bi to bilo potrebno iz političkih razloga (sve i da je to finansijsku košta). Mogla bi Velika Britanija da se sa manje rezervisanosti postavi prema Ruskim političkim planovima i onda ako bi cene tečnog prirodnog gasa padale u budućnosti, pošto se veće količine ovog proizvoda pojave na tržištu.

Kao drugo, Rusija i Velika Britanija oživele su svoje energetske veze tokom prošle godine. Delatnosti Britiš Petroleuma u Rusiji bile su u prošlosti opterećene problemima: ranijom upletenošću u zajedički poduhvat sa ruskim olgarhom (TNK-BP) i gubitkom dozvolâ i poslovnih mogućnosti ranih dvehiljaditih, u isto vreme kad je to zadesilo većinu zapadnih energetskih kompanija. Došlo je do preplitanja ovakvih odnosa sa opštom napetošću na relaciji Moskva-London oko problema sa Sjedinjenim Državama, špijunskih skandala i drugog. Međutim, prošle je godine Rusija postala ozbiljnija po pitanju uključenja inostranih kompanija u svoje nove energetske projekte — najviše zarad pristupa zapadnoj tehnologiji. I tako je Britiš petroleum razrešio spor oko svojih energetskih poslova sa oligarhom, dobio dozvolu da se uključi u velike arktičke projekte, razmenio nešto svog vlasništva za deo ruske državne energetske kompanije Rosnjeft, a ima čak i svoje ljude — ozloglašene po anti-ruskim stavovima — među članovima direkcije Rosnjefta.

Iz ruskog ugla

Složeniji su ruski motivi forsiranja Severnog toka 3 i 4. Rusija nailazi na otpor među mnogim državama na svom tradicionaln potrošačkom tržištu srednje i istočne Evrope. Izvoz ruskog prirodnog gasa u Evropu u 2012. godini opao je za skoro 8 odsto u poređenju sa 2011. godinom. Ovo je potaklo Moskvu da menja strategiju sklapanja dugoročnih energetskih ugovora po nižoj fiksiranoj ceni sa mnogim svojim kupcima.

Sada se Rusija orijentiše prema drugim potrošačkim tržištima na koja bi mogla da izvozi prirodni gas zadržavajući svoj sadašnji obim izvoza, kao što je istočna Azija u budućnosti i ostala severnoevropska tržišta sada, poput Velike Britanije i Holandije.

Ekonomsko povezivanje sa Holandijom i Velikom Britanijom ima za Moskvu i dodatni politički potencijal. Holandija je blizak saveznik Nemačke, glavnog ruskog trgovinskog partnera. Berlin po tradiciji uvažava Holanđane, baš kao i Francuska, još jedna evropska sila sa kojom se Rusija povremeno zbližavala. Sem toga, Holandija je među evropskim državama jedan od glavnih pokretača strategije da se evropski kontinent izvuče iz finansijske krize — a to je na Rusiju imalo velik upliv. Rusija već ima čvrste odnose sa prvom i četvrtom najjačom ekonomijom Evropske unije, Nemačkom i Italijom. Ako bi Moskva produbila veze sa trećom i sedmom najrazvijenijom zemljom Evrope, Holandijom i Velikom Britanijom, tada bi politička težina Moskve u Evropi mogla da poraste u vremenu u kojem je Evropa podložna uplivima spolja.

Sada, dok se evropska dinamika menja, Rusija se trudi da obezbedi postojanu bliskost sa Nemačkom, svojim glavnim evropskim partnerom. Moskva je, po tradiciji, prilazila drugim evropskim silama kako bi ostvarila mogućnost da utiče na dinamiku evropskih procesa ili da, u najmanju ruku, zaštiti ruske interese u regionu. U interesu je Moskve da se Rusija i Velika Britanija dodatno povežu preko velikog ekonomskog temelja — mada će London i dalje da sa podozrenjem gleda na ovakve veze. Dakle, mada će Moskva hteti da se politički okoristi proširenjem veza sa sevrnom Evropom, i dalje će nailaziti na prepreke u regionu koji Rusiju ne posmatra sa poverenjem.

Posrbio: dr Joran Velikonja