Moćno oružje kao garant mira zemljama „trećeg sveta“

Jake oružane snage su oduvek predstavljale garant mira. Ova tvrdnja nam u svojoj biti može izgledati kao paradoks, ali ukoliko detaljnije posvetimo pažnju savremenom “trendu” na svetskoj političkoj sceni uvidećemo da je ona sasvim na mestu i da paradoks smesta nestaje, naročito nakon što ovaj stav dovedemo u vezu sa tzv. faktorom odvraćanja koji je toliko dobro poznat u vojnoj terminologiji i teoriji. Naime, upravo jake odbrambene snage, koje pre svega za svoj cilj imaju odvraćanje od eventualnih “intervencija“ i agresija, predstavljaju pravi garant mira za one zemlje koje pripadaju tzv. „trećem svetu“, koji još uvek predstavlja aktuelni koncept zapadnih stratega i analitičara. Naravno, pristupanje političkim savezima kao i bliska vojno-ekonomska saradnja može predstavljati bitan preduslov u kontekstu izbegavanja ratnih sukoba. Međutim, istorijski gledano oružane snage su ipak fundamentalni činilac koji jednoj zemlji garantuje bezbednost. Sve ovo je, naravno, vrlo dobro poznato ali su nedavna dešavanja koja se tiču sukoba u Libiji[1] dodatno potkrepila gore navedene stavove.

Venecuela kao tvrd orah

Zemlje trećeg sveta se, i u ovome moramo posebno da istaknemo Venecuelu, pre svega oslanjaju na savremeno rusko naoružanje koje bi im omogućilo odgovarajući faktor odvraćanja kao preventivu protiv eventualnih američkih vojnih intervencija, koje će moramo da konstatujemo biti sve teže izvodive s obzirom da su borbene efektive SAD već angažovane na nekoliko neuralgičnih tačaka u svetu što bi moglo i da objasni povlačenje vazdušnih snaga SAD iz operacija nad Libijom. Naravno, Ruska Federacija odnosno njena industrija naoružanja samo može profitirati od navedene činjenice naročito ukoliko uzmemo u obzir i tesnu vojnu saradnju, pre svega u pogledu razvoja najsavremenijih vazduhoplova, sa Indijom i Kinom. Venecuela raspolaže sa respektabilnim snagama čiji se kvalitet pre svega ispoljava u najsavremenijim aparatima ruske proizvodnje SU-30[2]. Karakas raspolaže sa 24 aparata ovog tipa koji ipak ne mogu značajno da promene situaciju u vazdušnom prostoru u slučaju masovne intervencije snaga SAD[3].      

I upravo zbog toga neophodno je da armija Venecuele raspolaže i sa odgovarajućim raketnim sistemima PVO kako bi SAD dva puta razmislile da li će krenuti u hipotetičku agresiju upravo zbog već unapred proračunatog faktora rizika po sopstvene snage. Ono što je neophodno istaknuti jeste činjenica da u savremenom svetu, u trenutnoj konstelaciji moći, jake oružane snage upravo predstavljaju faktor bezbednosti i odvraćanja, jer se SAD, zajedno sa svojim saveznicima, neće ni upuštati u bilo kakvu vrstu vojne avanture ukoliko procene da ona nosi isuviše veliki rizik što možemo da se uverimo na primeru Irana ili Severne Koreje, koja uprkos zvaničnoj diplomatiji uživa svesrdnu pomoć Pekinga. Iran[4], uprkos ovome, kao i Severna Koreja predstavljaće goruće tačke u 21 veku, naravno uvažavajući jačanje uticaja zemalja BRIK-a koje će svakako odrediti formu budućih odnosa i postaviti limit aktuelnoj intervencionističkoj politici Vašingtona. Ali dok se to ne dogodi zemlje poput Venecuele i Sirije vrlo lako mogu postati potencijalna meta usled čega Čaves vrlo brižljivo razvija stratešku saradnju sa Rusijom[5]. U tom svetlu, u javnosti su se pojavile spekulacije, koje verovatno nisu daleko od istine, da je Venecuela za kupovinu najsavremenijeg naoružanja ruske proizvodnje izdvojila čak 15 milijardi dolara, dok je Indija raspisala tender za kupovinu savremenih vazduhoplova u vrednosti od 10 milijardi dolara. Navodni asortiman koji bi se mogao naći u naoružanju pomenute Latinoameričke zemlje uključuje:

Ukoliko, pak, vazduhoplovstvo Venecuele bude raspolagalo kineskim avionima J-10[6] to će svakako u znatnoj meri povećati borbene i operativne sposobnosti njenog ratnog vazduhoplovstva ali bez obzira na to što vazdušne snage Venecuele raspolažu sa 24 super moderna Ruska borbena aviona “Su-30” koji su na osnovu simulacija u mnogim aspektima znatno kvalitetniji od američkih pandana tipa “F-15”, to svakako nije dovoljan broj borbenih aviona čega je Čaves[7] veliki borac protiv globalne hegemonije SAD i bivši pripadnik padobranskih jedinica svakako svestan, i zato je Venecueli kao faktor odvraćanja prevashodno potreban savremeni i kvalitetni sistem PVO poput ruskog  sistema dugog dometa S-300. Od 2005. Venecuela je od Rusije nabavila oružje u vrednosti od 4 milijarde dolara. Pomenuta nabavka uključuje borbene avione, helikoptere kao i automatke puške “Kalašnjikov”.[8]

Faktor odvraćanja počiva u savremenom ruskom naoružanju

U ovom kontekstu spekuliše se da Čaves navodno nabavlja i najnoviji ruski sistem pvo “S-400 Trijumf”[9] koji predstavlja još savršeniju verziju sistema “S-300”. Modifikacije se odnose na povećanje dometa projektila kao i na primenu daleko sofisticiranije elektronske opreme koja je otpornija na ometanja. “S-300” se nalazii na dva tipa lansera.

Jedno je gusečno a drugo vozilo je točkaš. Lanseri koji su smešteni na guseničnim vozilima primenjuju se na neprohodnom terenu i prilikom praćenja brojnih kolona oklopnih vozila koje bi mogle da predstavljaju metu jurišne avijacije. Lansirno oružje koje je točkaš primenjuju se uglavnom za odbranu stacionarnih ciljeva ali je neophodno da i jedna i druga verzija budu zaštićene pvo kišobranom koga čine sistemi kraćeg dometa usled toga što su baterije projektila “S-300” ugrožene dejstvom precizno navođenih krstarećih projektila. Zaštitu od navedenih nisko letećih ciljeva pružaju upravo ruski sistemi tipa “Pancir” i “Tor”, koji su upravo i namenjeni za odbranu dugometnih raketnih sistema.

Čaves je svakako svestan činjenice da mu je preko potreban jak sistem pvo i to pre svega radi odbrane vazdušnog prostora kako se ne bi ponovila situacija sa Libijom, ali naravno kako bi faktor odvraćanja bio potpun, Venecuela osim sistema “S-300” mora da nabavi i pomenute sisteme kraćeg dometa.

Lansirno oružje koje je točkaš primenjuju se uglavnom za odbranu stacionarnih ciljeva ali je neophodno da i jedna i druga verzija budu zaštićene pvo kišobranom koga čine sistemi kraćeg dometa usled toga što su baterije projektila “S-300” ugrožene dejstvom precizno navođenih krstarećih projektila.

Dakle, jedino jake i dobro poremljene vojne snage predstavljaju efikasan faktor odvraćanja što predstavlja neospornu činjenicu i što je nužno da bi se predupredila svaka agresija “humanitarnog” tipa poput one u Libiji. Dakle, Ugo Čaves svojom politikom nacionalizacije naftnih postrojenja i verbalnom agresivnom retorikom predstavlja velikog protivnika SAD. U ovom svetlu, SAD bi veoma lako mogle da iskoriste i svog velikog saveznika u regionu Kolumbiju čiji su odnosi sa Venecuelom veoma zetegnuti što predstavlja činjenicu koju bi SAD mogle itekako da iskoriste tako da sukobi predstavljaju sasvim realnu mogućnost.

Međutim, činjenica je takođe da Rusija veoma brižljivo analizira sve opcije koje uključuju kako pozitivne tako i negativne posledice koje se tiču prodaje oružja određenim zemljama. Npr Rusija je odbila da isporuči pomenuti sistem pvo “S-300” režimu Mohameda Ahmadinedžada ali je gotovo sigurno odlučila da taj tip oružja isporuči Venecueli.,[10] nakon što su dogovori na kratko stopirani. Agencija RIA Novosti je prenela informaciju da su dogovori u toku o prodaji pomenutih sistema Karakasu.[11] Osim toga, Venecuela planira i nabavku tenkova iz Rusije[12] što je potvrdio i premijer Putin koji je izjavio da Venecuela predstavlja “pouzdanog partnera Rusije” 

Sirija kao naredna meta?

Američka državna sekretarka Hilari Klinton izjavila je kako SAD ne planiraju intervenciju u Siriji.  U intervjuu za mrežu Si-Bi-Es Klintonova je rekla da SAD užasnute nasiljem u Siriji, ali da su okolnosti drugačije nego u Libiji, gde je Moamer Gadafi upotrebio avijaciju i teško naoružanje protiv civila.” Svaka pobuna u arapskom svetu je drugačija i priča za sebe. Mi osuđujemo nasilje u Siriji, mi pozivamo ovu, kao i druge vlade, da odgovore na zahteve naroda, da ne pribegavaju nasilju, dozvole mirne proteste i počnu proces ekonomskih i političkih reformi”.[13]

Međutim, izjava Klintonove ni u kom slučaju ne isključuje u potpunosti mogućnost za eventualnu intervenciju u Siriji u kojoj besne politički protesti po već dobro oprobanom scenariju.[14] “Vojska je koristila vatru protiv protestanata u predgrađu Damaska Doumi. Zapadni mediji izveštavaju da je najmanje sedmoro osoba stradalo nakon što su Sirijske trupe napale demonstrante koji su izašli na ulice nakon molitve u petak izjavili su navodno očevici i aktivisti. [15] Čini se da je na delu, dakle, potpuno isti scenario kao i u Libiji i u Iranu. Ugo Čaves je optužio SAD da po istom scenariju postupaju i u slučaju sa Sirijom i da izveštaji o nasilnom gušenju protesta predstavljaju samo uvod u još jednu u nizu “humanitarnih intervencija”. Čaves je pri tome izjavio sledeće: “Sada su u Siriji nastali neki tzv. politički pokreti, uz nekoliko smrtnih slučajeva...A sada oni optužuju predsednika da ubija svoj narod a kasnije će Jenki da dođu i bombarduju narod da bi ga spasili”. [16]

U ovom svetlu, SAD bi veoma lako mogle da iskoriste i svog velikog saveznika u regionu Kolumbiju čiji su odnosi sa Venecuelom veoma zetegnuti što predstavlja činjenicu koju bi SAD mogle itekako da iskoriste tako da sukobi predstavljaju sasvim realnu mogućnost.

Sirija je parlamentarna republika kao i zemlja poznata po verskoj toleranciji jer u njoj živi 11% hrišćana. Kritičari Sirije, pre svega oni sa Zapada, međutim, da je sirijski režim autoritaran koji samo na površini pokazuje demokratsko uređenje. Međutim, smatraju da je Sirija autoritarni režim koji samo na površini prikazuje demokratski sistem iako građani Sirije imaju mogućnost da putem glasanja izaberu predsednika i članove parlamenta.

Sirijska armija i njeni odbrambeni kapaciteti

Sirija je kao i Libija sekularna zemlja koja ne primenjuje radikalne islamske zakone i poštuje prava žena[17]. Međutim, činjenica je da SAD ne odgovaraju sekularni režimi jer bi radikalni islamski režimi u arapskim zemljama samo mogli da posluže kao povod za buduće intervencije. Stoga je Siriji kao i Venecueli neophodna jaka armija koja bi takođe poslužila kao faktor odvraćanja od eventualne agresije u cilju “ zaštite ljudskih prava”.  

Sirijska armija raspolaže sa preko 4 000 tenkova od kojih čak 1000 čine savremeniji ruski tenkovi tipa “T-72”. Sirija takođe poseduje oko 500 ruskih “SS-23” balističkih projektila čiji domet iznosi oko 500 km. Sirijsko vazduhoplovstvo brojo oko 60 000 pripadnika. Sistem PVO uključuje baterije dugometnih projektila SA-5 koje su razmeštene u okolini Damaska i Alepa zajedno sa mobilnim PVO raketnim sistemima koji su razmešteni duž sirijske granice sa Libanom.[18] Vazduhoplovstvo brojo oko 100 000 pripadnika čiji su borbeni kapaciteti procenjeni na oko 650 ratnih aviona koji su ruske proizvodnje u uključuju 50 aviona tipa “mig-25” i gotovo 200 aviona tipa „mig-23“. Rusija je takođe Siriji isporučila i savremenije lovce tipa “mig-29”. Radi poboljšanja sopstvenog komandnog sistema vazduhoplovstvo Sirije poseduje ruski pandan američkom sistemu “AWACS” odnosno Tu-126.[19] Sirijsko vazduhoplovstvo donekle poseduje rspektabilne snage koje ipak ne mogu da se nose sa savremenim američkim borbenim avionima. Usled toga Siriji svakako nedostaje daleko jači sistem PVO koji bi poslužio kao faktor odvraćanja. Pri tome naravno podrazumevamo sistem S-300 kao i sisteme za njegovu blisku zaštitu jer obično u svakom savremenom ratu, što je pokazalo iskustvo sa SRJ i Irakom, vazdušna kampanja počinje napadima na komunikacione centre kao i sisteme V.O.J.I.N. Usled svega ovoga dakle neophodno je da zaključimo da su zemljama “trećeg sveta pre svega kao faktor odvraćanja neophodni savremeni raketni sistemi S-300 i sistemi poput Tor-a ili Pancira koji su neophodni za odbranu od niskoletećih ciljeva.

Činjenica je da SAD ne odgovaraju sekularni režimi jer bi radiklani islamski režimi u arapskim zemljama samo mogli da posluže kao povod za buduće intervencije.

Izrael se sa svoje strane očajnički trudi da Sirija ne nabavi pomenute sisteme i ne ojača svoje odbrambene kapacitete jer bi Izrael samim tim izgubio prednost koju ima zahvaljujući vazdušnim udarima. Svojevremeno se Turska takođe oštro protivila nameri Kipra da na ostrvi instalira sisteme S-300. Umesto toga date sisteme su Kiprani predali Grcima.  

Dakle, po svim stručnim analizama jednoj zemlji poput Venecuele iili Sirije  najpotrebniji su sistemi PVO koji bi predstavljali jedini pravi faktor odvraćanja od eventualnih napada vazdušnih snaga SAD. U svakom slučaju planeri Pentagona znaju da se eventualna intervencija nikako ne bi isplatila ukoliko bi gubici prevazišli planirane i procenjene. Ovo je glavni uzrok zašto Gadafi nije uspeo da izbegne jednu takvu intervenciju iako se ona ne odvija u potpunosti po planu. Naravno, ključnu ulogu u ovome imaju upravo ruski nacionalni interesi koji se sastoje od prodaje naoružanja kao i utvrđivanja svoje pozicije u Venecueli koja je jedan od najvećih svetskih proizvođaća crnog zlata.