Savremeni svet | |||
Lisabonska EU je protiv Evrope |
četvrtak, 03. decembar 2009. | |
Lisabonski ugovor, kako se sada zove, u osnovi nepromenjeni, ranije odbačeni “Evropski ustav”, stupio je na snagu. Politička elita Evropske unije (EU) tvrdi da je cilj tog dokumenta lakše funkcionisanje evropske integracije, efikasnije donošenje odluka i snažnija uloga na međunarodnoj sceni. A sve u cilju “evropske demokratije”. U tom svetlu, Lisabonski ugovor nastoji da se predstavi kao “istorijski iskorak” i obećana, demokratska budućnost EU. Da li je, međutim, to “korak u budućnost”?
Nijedan dokument u procesu izgradnje te evropske integracije nije izazvao toliko neslaganja i kontroverzi kao Lisabonski ugovor. Više se niko i ne ustručava da taj ugovor naziva kontroverznim dokumentom. I njegovo formalno usvajanje, uprkos ogromnoj propagandnoj mašineriji i potrošenim milijardama evra (ukupni medijsko-propagandni budžet EU je oko 5 milijardi evra), je pratila uzdržanost, u EU nije bilo veselja. Naprotiv, Lisabonski ugovor je stupio na snagu u primetnoj uzdržanosti i okolnostima koje podsećaju na nelagodu, osećanje krivice i zabrinutost. Zanimljivo je da je povodom Lisabona bilo više “radosti” u zemljama koje nisu članice EU, kao u Srbiji, na primer. Čak je i zvanična proslava, svečanost u Lisabonu, gradu po kome ugovor nosi ime, bila “skromna”, bez velike pompe. Novinski izveštači iz Lisabona nude opravdanje da se ne želi “rasipati”, ali osnovni razlog je, otvoreno govoreći, stid i strah od mogućeg otvaranja novih rasprava o tom zaista kontroverznom dokumentu. U takvim okolnostima, teško je videti gde je taj “iskorak u budućnost”. Generalno, neprestane reforme bude sumnju u valjanost onoga što se radi. Lisabon je treći reformski dokument EU u poslednjih 19 godina. Po direktivi političke elite Uprkos činjenici da je stupio na snagu i da je sada zakon, neizvesno je kakva će biti stvarna sudbina Lisabona. Ugovor je ratifikovan u 27 zemalja članica pod retko viđenim pritiscima političke elite i briselske birokratije i neumesnom trgovinom iza zatvorenih vrata. Vrlo je verovatno da je zaista samo mali broj ljudi od onih koji su u parlamentima glasali za Lisabon uopšte i čitao taj dokument koji u osnovnoj verziji ima 700 strana. Većina je samo sledila direktive partijske elite. Poslanici britanskog parlamenta su, na primer, tih 700 strana dobili samo dan pre glasanja. Vladin izgovor je bio taj da nije bilo vremena da se prevede tekst i ta ordinarna laž je prošla, iako se zna da se svi dokumenti EU izvorno pišu na engleskom i francuskom jeziku. O kakvom je onda prevodu reč? Istovremeno, neki delovi Lisabonskog ugovora još nisu ni završeni u detaljima, kao na primer stvarna funkcija i ovlašćenja novouspostavljenog predsednika Saveta EU popularno nazvanog “Predsednik EU”. O tome se još raspravlja iza zatvorenih vrata u Briselu, a njegovu sudbinu određuju činovnici, birokrate koje nije niko birao niti su odgovorni onima o čijim životima odlučuju. Poučeni iskustvima referenduma u Francuskoj i Holandiji pre četiri godine, politički lideri EU su za Lisabon promenili pravila i, sem Republike Irske koju njen ustav obavezuje, uskratili pravo svojim građanima da se izjasne o svojoj budućnosti u EU. I nisu se ustručavali da javno i priznaju, kao francuski predsednik Nikola Sarkozi, ili bivši britanski premijer Toni Bler, da ne žele referendum jer bi izgubili, propao bi takozvani “Evropski projekat”. Njihove reči su potvrdili građani Republike Irske koji su na referendumu, u junu 2009. godine odbacili Lisabonski ugovor. A Lisabonski dokument, bez obzira na kontroverze, donosi radikalne promene u načinu funkcionisanja Evropske unije. U osnovi, to je korak ka stvaranju takozvane “evropske super države”. Suštinski se menja način donošenja odluka i za većinu više neće postojati pravo veta zemalja članica. Broj pitanja gde se ukida pravo veta je sa 137 povećan na 181, što dodatno smanjuje suverenitet zemalja članica. Novi sistem glasanja predviđa da broj glasova svake države članice zavisi od njenog broja stanovnika. Tako će velike zemlje imati povlašćen status i moći će da u međusobnoj trgovini izguraju ono šta žele, a ne šta je zajednički interes svih. To je institucionalizacija nejednakosti. Sada će oko 80 odsto ključnih oblasti biti u nadležnosti Brisela, a nacionalni parlamenti se pretvaraju samo u glasačke mašine za ono što je već negde u briselskim koridorima birokratije već odlučeno. Kao zamenu, Lisabon nudi veća ovlašćenja takozvanom Evropskom parlamentu, instituciji sa sumnjivim legitimitetom, jer je odziv glasača za to telo u proseko oko 35 odsto. Istovremeno se uvodi novi identitet EU kao integracije, ona na međunarodnom nivou postaje jedan “pravni subjekt” (legal personality). U Briselu je već najavljeno da će EU zatražiti prijem i u Ujedinjene nacije (UN). Planira da to zatraži po ugledu na članstvo kvazi-država koje već imaju Palestina i Vatikan. Nije još jasno kako će to da funkcioniše, jer Francuska i Velika Britanija ne žele da se odreknu svojih mesta stalnih članica u Savetu bezbednosti, a članice su EU. Malo se pažnje poklanja i jednoj dodatnoj promeni statusa članica EU. Prema prethodnim ugovorima, nastalim još od osnivačkog akta u Rimu 1956. godine, svaka zemlja članica evropske integracije ima pravo, ako tako odluči, da istupi iz EU. To pravo je svojevremeno iskoristio Grenland i istupio iz tadašnje Evropske ekonomske zajednice (EEZ). Lisabonski ugovor, međutim, predviđa “secesionističku proceduru”. Drugim rečima, EU ima pravo da postavi uslove za one koji žele da napuste Uniju, bez obzira šta građani jedne zemlje odluče. To je u osnovi direktan prenos suvereniteta nacionalne države na Brisel. Šta je realnost? Bez obzira na to šta je napisano u Lisabonskom ugovoru i činjenicu da je on sada zakon iz ugla hroničara se, ipak, nameće pitanje da li je sve to moguće u realnosti. Za odgovor na to pitanje su zato najvažnije okolnosti u kojima je Lisabonski ugovor postao zakon. Istorija nas uči da su upravo okolnosti u kojima se nešto desilo često važnije od samog događaja. A te okolnosti u slučaju Lisabona su upravo ono što budi sumnju u “istorijski iskorak”. Okolnosti Lisabonskog ugovor su autentično svedočanstvo savremenog stanja Evrope, koje definiše osamostaljenost političkih elita i nepoštovanje elementarnih demokratskih pravila. Lisabon je pokazao do koje mere se savremena politička elita Evrope plaši mišljenja onih koje navodno predstavljaju, tačnije gadi se svojih građana i onoga šta oni žele i znaju. To je, pojednostavljeno govoreći, veliki korak nazad, a ne “iskorak”. Pored manipulacija u parlamentima zemalja članica, najbolja ilustracija okolnosti Lisabona su refendumi u Republici Irskoj i izbor ključnih ličnosti nove, lisabonske EU. Kada su Irci na referendumu rekli “NE” Lisabonu, onda ih je politička elita EU nazvala “nezahvalnim bednicima” i “pijanim neznalicama” i zatražen je novi referendum. Taj ponižavajući zahtev je politička elita Republike Irske prihvatila. I onda je krenula neviđena propagandna mašinerija Evropske komisije (vlade EU) na koju je potrošeno nekoliko desetina miliona evra. Krenule su i ucene poslovnih Iraca i na ponovljenom referendumu je bilo “DA”. A to što je u mnogim delovima Irske izlaznost bila oko 10 odsto, to nije važno jer je logiku brojeva popunila gradska elita u Dablinu. I što je još gore, ponavljanje referenduma su tražili oni koji su svojim građanima zabranili referendumsko pravo. Onda – izbor “predsednika EU” i visokog predstavnika za spoljnu poslove i bezbednosnu politiku. Do same “noći odluke”, izbor ključnih ličnosti je bio u rasulu. I onda, najednom, “sve je u redu”. Kao u vreme centralnih komiteta. Zanimljiva je igra Velike Britanije. Bivši premijer Toni Bler se od početka u štampi pojavio kao kandidat za “predsednika EU”. Krenula je velika medijska kampanja, ali samo medijska jer Bler, u stvari, nikada i nije bio kandidat. Pod pritiskom medija i manipulanata iz Blerovog kruga, sadašnji premijer Gordon Braun je tek pred kraj nevoljno prihvatio da podrži Blera, i to kada je bilo jasno da Bler nema šansi i da i nije kandidat. Briselska birokratija je prihvatila “britansku igru”, jer im je omogućavala da se iza nje krije i u tajnosti donose odluku o stvarnom kandidatu. Pravi cilj Londona je bio da Britanija dobije mesto “šefa diplomatije” EU, po sistemu: ako nećete Blera morate nam nešto dati. Premijer Braun je imao svoj interes u tome jer se želeo osloboditi ministra spoljnih poslova Dejvida Milibanda, pošto mu je on najozbiljniji konkurent za mesto lidera Laburističke partije. Ali, pravi autor cele igre, Piter Mandelson, sada Lord Mandelson, Blerov prijatelj i “Princ tame”, kako ga zovu zbog izuzetnih sposobnosti manipulacije i zakulisnih igara, je dobro znao da će Miliband odbiti da se seli u Brisel, pa pošto Britanija “mora da dobije nešto”, on se ponudio da bude “šef diplomatije EU”. To, međutim, premijer Braun nije prihvatio. U kombinaciji je čak bio i Pedi Ešdaun, bivši visoki predstavnik u Bosni. I onda je, iza debelo zatvorenih vrata, u trgovini ravnoj kvantaškoj pijaci u Leskovcu, čiju obnovu je doduše i finansirala EU, izabran prvi predsednik Saveta EU, “predsednik EU”. Izabran je premijer Belgije Herman van Rompej, čovek za koga u Evropi skoro niko nikada nije čuo. On je, doduše, izabran za poslanika parlamenta Belgije, ali nikada nije bio biran za premijera, postavljen je kraljevskim dekretom. U Belgiji je poznatiji kao pisac japanske haiku poezije, a o njegovom demokratskom instinktu svedoči i to što je zamenio brave na vratima u parlamentu, kako bi sprečio raspravu poslanika o ključnim političkim pitanjima. Hroničarima, međutim, nije promaklo da je Van Rampej nekoliko dana pre imenovanja imao večeru sa istaknutim članovima tajnovite elitističke Bilderberg grupe. Mnogi veruju da taj elitni klub kreira Evropsku uniju i da tom klubu odgovaraju funkcioneri EU, a ne svojim građanima. Nije nevažno i to što je šef diplomatije Švedske, zemlje koja je “izgurala” Rampeja na mesto “predsednika”, Karl Bilt aktuelni generalni sekretar Bilderberg grupe. Još je šokantniji izbor “prvog šefa diplomatije” Katrin Ešton. Tek za nju ama-baš niko nije čuo, a i vrlo mali broj ljudi i u njenoj rodnoj Britaniji. Ona nikada u životu nije bila na bilo kakvim izborima i niko je nikada nije birao na glasanju. Izuzev toga što se udala za novinara Pitera Kelera, koji je blizak prijatelj laburista i Tonija Blera, za nju je teško pronaći političku biografiju. Radila je kao službenik u institucijama bliskim Laburistima, a 1999. godine Bler joj je podario titulu baronese, pa je tako ušla u Gornji dom parlamenta. Njen izbor je utoliko šokantniji, jer njena funkcija je izuzetno važna. Ona je pored mesta “šefa diplomatije” i budžeta od preko 5 milijardi evra i mreže od 160 “ambasada” po svetu i potpredsednik Evropske komisije i generalni sekretar EU. I sve to za ženu koja je u dosadašnjem radnom iskustvu, izvan činovničkih službi, tri godine vodila zdravstvenu vlast u jednom srezu u Engleskoj. Pre izbora na novu važnu funkciju bila je osam meseci EU komesar za trgovinu. I to imenovanje je izazvalo pravi šok u Britaniji. Interesantno je da lejdi Ešton nije, u stvari, bila britanski izbor. Nju su predložili Nemačka i Francuska, ona je njihov kandidat, a Britaniji su “zapušena usta” jer je formalno dobila važno mesto. To je Lisabonska EU. Lisabonski ugovor ugrožava EU Takva (Lisabonska) EU je suštinski protiv Evrope. Integracija temeljena na takvim osnovama će unazaditi Evropu i svešće je na marginalnog faktora na međunarodnoj sceni. EU nije isto što i Evropa, ne samo po članicama nego i suštinski. EU je takozvani “evropski projekat”, tačnije ideološko-politički koncept, a Evropa je nešto drugo. Evropa je kolektivno iskustvo življeno kroz vekove i na osnovu kojeg je nastala neka vrsta evropske civilizacije. To evropsko iskustvo se temeljilo na “bogatstvu različitosti”, na rivalstvu nekoliko velikih nacija, na sukobu mišljenja, ideja i vizija sveta. U politici je stvoreno ono što obično zovemo demokratijom i osnovnim pravima čoveka, a u ekonomiji slobodno tržište i takmičenje u inovacijama što je bio temelj ukupnog razvoja Evrope. Sve su to vrednosti protiv kojih je EU, oličena u Lisabonskom ugovoru. Nema diskusije, nema različitosti nego samo unifikacija, od školskog sistema, do toga kakva ovca treba da bude i gde na ovci može da bude crna mrlja i koliki joj je rep. Demokratija je u osnovi zabranjena i građani samo treba verno da slede neke ljude za koje nikada nisu čuli, a kamoli da su ih birali na bilo kakvim izborima. U EU čak postoji zakon kojim se zabranjuje javno kritikovanje EU i njenih ličnosti, a donesen je još 1999. godine. Taj zakon je sada primenjen na poslanika britanske Indipendent partije (United Kingdom Independence Party – UKIP) Najdžela Faridža (Nigel Farage) koji je u Evropskom parlamentu javno kritikovao izbor novih funkcionera i Lisabonski ugovor. On je optužio EU da je “autoritarna diktatura” koju vode “birokrate koje niko nije birao”. Poručio je da je “potrošeno osam i po godina pretnji, laži i ignorisanja demokratskih referenduma kako bi se Lisabon progurao”. Primetno je da je elita EU izuzetno osetljiva na bilo kakvu kritiku ili, ne daj Bože, sumnju. Ta preteran osetljivost svedoči o nesigurnosti i odustvu uverenosti i onih koji predvode EU. U takvoj anti-demokratskoj atmosferi ovakva EU će, na duži rok, uništiti Evropu. Lisabonski ugovor je poraz demokratije u EU. Ta evropska integracija je izašla izvan vremena i prostora i rizikuje ne samo da uništi ono što je od Evrope kroz vekove stvoreno nego i da sadašnje generacije Evropljana potpuno marginalizuje u ovim vremenima tektonskih poremećaja u svetu. Ali, niko ne može protiv realnosti, niko, barem do sada, nije pobedio sam život. Kako reče češki predsednik Vaclav Klaus, “Lisabonski ugovor neće biti kraj sveta”. Zato je pred Lisabonskom EU, uprkos svim saopštenjima, neizvesna budućnost. Da bi se kako tako progurao Lisabonski ugovor, briselska birokratija je već “načela” osnovni dokument. Tako je Češka Republika izuzeta iz osnovnih prava, a ustupke su dobile i Poljska, Republika Irska i Velika Britanija kao i Nemačka. Nemačka je usvojila Ugovor tek posle odluke Ustavnog suda da parlament donese zakon po kome je suverenitet Nemačke ispred Lisabona. To je izuzetno važna odluka mada se u propagandi EU uporno potiskuje. Prema tome, Lisabon nije baš željeni Lisabon. Uz to, veće sada je sigurno da će neke zemlje uskoro tražiti dodatne ustupke. I sve se to dešava u vremenu kada je EU iznutra pokazala da nije u stanju da funkcioniše kao “super-država”. To je pokazala aktuelna finansijska kriza. Kada je prošle godine izbila ta kriza ključne zemlje članice EU se nisu mogle dogovoriti o merama za prevazilaženje krize, čak ni zemlje koje su u sistemu jedinstvene valute. Svako je radio po svome i prema svojim nacionalnim interesima. Tada je suštinski EU prestala da postoji u onoj formi kojom je predstavljaju i o kojoj čitamo u novinama. I uprkos tome, u takvoj realnosti je prošao Lisabonski ugovor. Sve liči na onu narodnu “zlo rađanje, gotovo suđenje”. Lisabon i Srbija I na kraju, po onom starom jevrejskom principu “da li je to dobro ili loše za Jevreje”, nameće se pitanje šta Lisabonska EU znači za Srbiju. Aktuelna politička elita Srbije je sa gotovo religijskom odanošću opredeljena “za Evropu” što znači za EU, pa zato i Lisabon nameće jasnije određenje te opredeljenosti. U skorije vreme za Srbiju ne bi trebalo da bude bilo kakvih promena. I to ne samo zbog toga što novi-stari ljudi koji vode EU nemaju nikakvih novih ideja, svi su deo starog stava prema Srbiji, nego i zbog odlaganja promena koje bi mogle biti u korist “evropskog puta” Srbije. Na primer, sistem većinskog odlučivanja o proširenju EU neće biti uveden sve do 2014. godine, a i tada, prema Lisabonu, ako neka zemlja ne želi promenu, taj rok će biti pomeren na 2017. godinu. Odatle i potiče licitiranje članstva Srbije u EU. U prevodu, do tada bilo koja zemlja može da blokira “evropski put” Srbije, a tek posle tih godina Srbija bi se mogla osloniti na velike zemlje i njihovu podršku jer su njihovi glasovi presudni. Kada god to bude, biće to politička odluka. To je ono čega bi elita Srbije trebalo da bude svesna. Sve te liste uslova su samo paravan kojim se skrivaju stvarni stavovi, o svemu je politička odluka kao što su to pokazali prijemi Bugarske, Rumunije i ostalih zemalja “istočnog bloka”. Otežavajuća okolnost za Srbiju je što EU nema jasnu politiku prema Srbiji i što birokratija u Briselu ne uzima za ozbiljno elitu u Beogradu. Primer Kosova je, kako je to napisao britanski analitičar DŽonatan Ajl, pokazao Briselu da se politika prema Beogradu može voditi i “obmanama” i “praznim obećanjima”. Ukidanje šengenskih viza je najviše što je sadašnja EU mogla da ponudi. Srbija, međutim, ne bi trebalo da gubi vreme čekajući na tu političku odluku nego da se okrene sebi. Jer, i kada dođe taj istorijski čas, EU nije ono što je nekada bila i kakvom je žele predstaviti – univerzalni lek svih problema. EU je, u stvari, skup posao i za evropsku elitu unosan “biznis”. Na primer, benefit od jedinstvenog tržišta EU je ukupno godišnje oko 180 milijardi evra, a cena sprovođenja odluka i usklađivanja sa pravilima EU košta zemlje članice čak 600 milijardi evra koje se slivaju u Brisel. Lisabonska EU više uzima nego što daje. Kada je reč o Srbiji i EU, ima tu jedna retko spominjana zanimljivost. Evropska integracija danas poznata kao EU je nastala iz Evropskog pokreta koji je odmah posle Drugog svetskog rata osnovao poljski socijalista dr Jozef Hironim Retinger (Joseph Hieronim Retinger), čovek koji je (zanimljivo) osnovao, prethodno pomenutu, Bilderberg grupu. Tada je njegov prvi saradnik na mestu generalnog sekretara Evropskog pokreta bio jedan Srbin, Duško Popov (rođen u Titelu 1912. godine, umro 1981. u Francuskoj), legendarni britanski ratni obaveštajac prema kome je, tvrde poznavaoci, Ijen Fleming kreirao svog junaka DŽemsa Bonda. Fleming je kao britanski mornarički obaveštajni oficir upoznao Popova i bio mu je zaštita (“back-up”). To druženje koje je i inspirisalo Fleminga je bilo u Lisabonu. Tako je i jedan Srbin u temeljima evropske integracije, a Srbija je i posle toliko vremena još daleko od “Lisabona”. |