Kulturalizam: Kultura kao politička ideologija

Kontroverza oko kulturalizma je izmenila političke frontove. Levica se zalaže za poštovanje kultura manjina, dok desnica motri na nacionalnu kulturu. Ova dva fronta su, međutim, samo dve varijante ideologije kulturalizma, kako tvrde Jens-Martin Eriksen i Frederik Stjernfelt.

Kulturalizam je shvatanje prema kome kultura određuje pojedinca, da je svaka kultura zatvorena, organska celina i da pojedinac ne može napustiti sopstvenu kulturu, već se može ostvariti samo u njenom okrilju. Kulturalizam tvrdi i da kulture moraju imati posebna prava i uživati u posebnoj zaštiti, čak i ukoliko istovremeno ugrožavaju prava pojedinca.

Kulturni diverzitet

Iako decenijske migracije znače da je multikulturalizam dugo bio de facto element savremenog društva, sve je veće podozrenje prema multikulturalizmu kao političkom cilju.

Današnji kulturalizam, u kome kultura postaje politička ideologija, ima uspeha i kod levice i kod desnice. Najpoznatiji je levičarski multikulturalizam, koji ima radikalnu, antidemokratsku verziju, kao i onu koja sugeriše da je moguće uskladiti multikulturalizam i (socijalno)liberalna stanovišta. Međutim, multikulturalizam postoji i u oblicima koji pripadaju krajnjoj desnici, kao što je francuski koncept etnopluralizma, shvatanja prema kome sve kulture imaju pravo na autonomiju ukoliko ostaju na svojoj teritoriji. Rezultat ovakvog pristupa je političko stanovište da imigranti moraju ili da dozvole da budu u potpunosti asimilovani, uključujući sve aspekte od religije do kuhinje, ili da se vrate u zemlje iz kojih potiču (ukoliko takvih zemalja ima).

Kulturalizam ima mnoštvo zajedničkih kategorija sa nacionalizmom. Doduše, nacionalizam zapravo predstavlja podvarijantu kulturalizma, u kome jedna kultura predstavlja osnovu države. Stoga i nije čudno što aktuelna renesansa nacionalizma u evropskoj politici u velikoj meri iskorišćava ideje kulturalizma. Na domaćoj sceni, Danska narodna partija predstavlja očigledan primer time što usvaja ideje danskog nacionalizma iz devetnaestog veka i sa početka dvadesetog, u koje spada i radikalan antiprosvetiteljski stav. Od afere oko Muhamedovih karikatura, ova partija oseća da joj je strateška potreba da se pridruži braniocima slobode govora koji se protive islamističkim mahinacijama. I bez obzira na to kakvi su motivi za ovakav preokret, mora se primetiti da je on proistekao iz tvrdnji ove partije kako je sloboda govora „danska vrednost“, kao da je ona tamo i nastala. Naravno, ovo je kulturalističko falsifikovanje istorije, jer sloboda govora nije danski izum. Njeni su koreni u međunarodnim prosvetiteljskim pokretima. Sloboda govora je visokokvalitetna uvozna roba. Ona predstavlja nešto što su liberalne i demokratski orijentisane snage nametale uz velike napore i po visokoj ceni uprkos danskom apsolutizmu i državnoj crkvi dok pravo na slobodu govora nije ozvaničeno u ustavu koji je donet juna 1849. godine.

Zbog toga je u Danskoj, kao i u njenoj međunarodnoj politici, glavni problem postojanje kulturalizma s obe strane političkog spektra. Od levičara čujemo kulturalističke bojne pokliče kojima se poziva na priznavanje krajnje antimodernističke i neprijatne kulturne prakse. Od desnice čujemo bojne pokliče kojima se veliča danska nacija i koji pozivaju na buđenje krajnje antimodernističkog i najneukusnijeg danskog nacionalizma. Ove dve varijante kulturalizma su prirodni neprijatelji, čak i uprkos tome što se zasnivaju na istom sistemu lažnih ideja. Francuski i nemački nacionalizam su stotinu godina bili jedan drugome glavni protivnici, ali su se često napajali istim intelektualnim nasleđem. Jedan kulturalizam je automatski neprijatelj drugome, jer kulturalizam je po prirodi partikularizam, što znači da se svaki opredeljuje za odabrani narod, a svi ljudi ne mogu biti jednako odabrani. Međutim, ovako suprotstavljeni polovi partikularizma, gde podsticanje kulturalizma levice zastrašuje mnoštvo birača da se okrenu prema kulturalizmu desnice i obratno, ne bi trebalo da nikoga ubedi kako kulturalizmi levice ili desnice sačinjavaju glavnu antitezu u savremenoj politici. Naprotiv, sukob je izbio između prosvećenosti i kulturalizma, između demokratije, političkog liberalizma, prava pojedinca, univerzalizma i prosvećenosti s jedne strane, a s druge, neprosvećenog pridržavanja kulture, tradicije, autentičnosti i konzervativnog shvatanja da je voljom sudbine pojedinac vezan za određenu kulturu.

Shodno tome, postoje dve verzije kritike islama koje često deluju slično, ali koje ne bi trebalo brkati. Jedna kritikuje islam kao takav jer je to strana religija koja se ne može pomiriti sa danskim vrednostima i tradicijom. Ovo je kritika jednog kulturalizma koju izražava drugi, odnosno Isus protiv Muhameda. S druge strane, druga verzija kritikuje islamizam, ne zato što je ne-danski, već zato što je to totalitarna ideologija srodna raznim oblicima totalitarizma u Evropi u periodu između dva svetska rata. U pitanju je osnovana kritika političkog pokreta koji se protivi otvorenom društvu i osnovnim demokratskim principima. Ona nije usmerena ka islamu kao takvom, već ka ideološkim, političkim i društvenim preprekama koje lišavaju pojedinca njegovih prava. Da li ove prepreke potiču od kulturnih, političkih, verskih ili drugih dogmi u krajnjoj liniji nije ni bitno.

Teško da u savremenoj politici i političkoj filozofiji postoji važniji zadatak od razmatranja razvoja univerzalne prosvećenosti i odlučne akcije protiv preovlađujućih levičarskih i desničarskih oblika kulturalizma i zarobljavanja pojedinca u sopstvenu „kulturu“.

Kratak osvrt na kritike koje levica upućuje kulturalizmu desnice pokazuje nam koliko se levica udaljila od svojih polaznih tačaka iz doba prosvetiteljstva. Isto tako, otkriva nam i koliko malo levica zaista poznaje političke protivnike u borbi koja traje poslednjih nekoliko decenija, tokom koje se pitanje kulture pojavilo na dnevnom redu i postepeno potisnulo prethodnu debatu o divergentnim političkim utopijama.

Hajde da pogledamo kakav se zadatak postavlja pred levičarski kulturalizam i kako su dve verzije kulturalizma slepe za sličnosti koje između njih postoje. Od poraza levice na parlamentarnim izborima 2001. levičarski kulturalizam nije uspeo da analizira svog tobožnjeg protivnika, Dansku narodnu partiju. Čini se da iako je prošlo mnogo godina od ovog poraza, levica ne uspeva da se oporavi. Ideje levice se i dalje zasnivaju na onome za šta smatra jedinim što se može pripisati desnici – da je desnica „rasistička“ i da su glasači koje je desnica mobilisala ili rasisti ili pate od drugih psiholoških nedostataka kao što je „islamofobija“. Čini se da je na neki način političku analizu preuzeo nekakav traljavi sociopsihološki dijagnostičar. Naravno, ovo se ispoljava u stalnim optužbama za rasizam koje se upućuju desničarskom kulturalizmu.

U svojoj knjizi Islams and Modernities („Islam i modernizam“) sirijski filozof Aziz Al Azmeh ukazuje na to da je diferencijalizam, koji je opštiji pojam za rasizam, prošao kroz ono što ovaj autor naziva „derasizacija“. „Rasa“ se više ne koristi kao validan oblik identifikacije, a preostaju jedino argumenti kulturalizma. U danskom kontekstu bi Dansku narodnu partiju trebalo shvatiti kao kulturalističku partiju čiji stavovi izražavaju savremeni diferencijalizam. Nijedan veći politički pokret u Danskoj ili bilo gde drugde u Evropi ne zasniva platformu na rasizmu. Elita više nema ovakvu poziciju i nema svoje predstavnike osim radikalnih gubitnika koji nemaju politički značaj.

Zbog čega, međutim, levica ne uspeva da dijagnostikuje kulturalizam kod svojih političkih protivnika i pokrene ofanzivu protiv stavova koje oni zastupaju? Sasvim logično, razlog za to je u činjenici što levica dozvoljava sebi da je zaslepe isti pogledi na kulturu kakve imaju njeni protivnici. I levičari su kulturalisti. To, naravno, postavlja granice do kojih mogu ići kada analiziraju protivničke stavove.

Zastupnici obe verzije kulturalizma poštuju kulturne razlike i veruju da se kulturni identitet mora zaštititi. I levo i desno orijentisani kulturalisti podržavaju ove zaštitne mere pod različitim izgovorima. Levo orijentisani kulturalisti tvrde da bi različite kulture trebalo da koegzistiraju na istoj teritoriji ili u istoj državi, gde se, bilo formalno, bilo neformalno, prema pojedincima upotrebljavaju različiti zakoni, u skladu sa kulturnom grupom kojoj pripadaju. Desno orijentisani kulturalisti imaju isti stav prema očuvanju kulturnog identiteta, ali pod uslovom da svaka kultura ostane na svojoj teritoriji i u sopstvenoj zemlji.

Bitna posledica sve veće važnosti obe verzije kulturalizma u savremenoj politici koja se često previđa jeste u tome što društvene grupe koje su se prethodno angažovale na osnovu „interesa“ sada sve više počinju da se organizuju na osnovu „kulture“. Naravno, ovo stvara političku podelu među tim grupama.

Britanski filozof Brajan Bari piše:

Proliferacija posebnih interesa koje podstiče multuikulturalizam je (...) pogodna za politiku tipa „zavadi pa vladaj“, koja može koristiti samo onima što najviše profitiraju od statusa kvo. Nema boljeg načina za sprečavanje jedinstvene političke akcije koju bi pokrenuli siromašni, a koja bi mogla nastati kada se postave zajednički zahtevi, od huškanja različitih grupa jednih na druge. Odvraćanje pažnje od zajedničkih problema, kao što su nezaposlenost, siromaštvo, loši stambeni uslovi i neodgovarajuće javne službe je očito dugoročan cilj antiegalitarista. Sve što naglašava posebnost problema svake od grupa na račun zajedničkih problema bi zato trebalo pozdraviti.1

Ukoliko je moguće ubediti zapostavljene grupe da se više bave religijom, kulturom i identitetom, onda će se one i podeliti, a fokus njihovog delovanja će se udaljiti od konkretnih političkih problema. Trenutni odnos snaga u danskoj politici, gde mnogi siromašni Danci podržavaju kulturalističku desnicu, dok imigranti i multikulturalisti podržavaju levicu, predstavlja dobar primer za ovu pojavu. Ovo je verovatno i jedan od glavnih strukturnih razloga za duboku krizu u Socijaldemokratskoj partiji, čiji su primarni glasači sada podeljeni prema kulturnoj pripadnosti, a ne prema sopstvenim interesima. Postavlja se pitanje koliko će još Socijaldemokratska partija i ostatak levice dozvoljavati da ih vodi zabluda kulturalizma.

Levičarsko progresivno bavljenje konzervativnim poimanjem kulture u Danskoj i na međunarodnoj sceni jedan je od najbitnijih i najmanje priznatih političkih razvoja u poslednjih trideset godina. U svojim političkim i levičarskim varijantama kulturalizam uopšte nije novi fenomen. Prvi put se na svetskoj sceni pojavio 1947. godine, kada su američki antropolozi pokušali da ospore Povelju o ljudskim pravima Ujedinjenih nacija. Odbili su da prihvate mogućnost pretpostavke univerzalnih ljudskih prava jer bi to ugušilo pojedinačne kulture. Međutim, zapadna levica, bilo da je oličena u komunizmu, socijaldemokratiji ili socijalnom liberalizmu, u to vreme je imala toliko internacionalne poglede da je kulturalizam ostao u drugom planu. U međuvremenu, tokom osamdesetih i devedesetih godina je sa propašću marksizma i njegove uloge kao referentne tačke za levičarske partije Zapada, nastao vakuum. Duboko konzervativno poimanje kulturalizma se potom potajno uvuklo. Iznenađuje to što se ova transformacija odigrala uglavnom bez potresa, iako se kulturalizam u mnogim pogledima dijametralno razlikuje od marksizma. Dok marksizam tvrdi da je kultura nadgradnja društveno-ekonomskih pravilnosti, kulturalizma, nasuprot tome, kulturalizam smatra da privreda jednog društva zavisi od njegove kulture i sistema vrednosti koji pripadaju toj kulturi, ili bar da je privreda nerazdvojna od ostalih odlika kulture datog društva.

Kulturalizam tako predstavlja neku vrstu kontrarevolucije koja okreće marksizam naglavce. Ukoliko se razmotre argumenti levice iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, videćemo da je u to doba bio iznad ekonomije, klasne borbe, sredstava za proizvodnju, sociologije, političkih sistema i resursa koji su se smatrali ključnim, pa je bila retka i periferna pojava termina „kultura“. Sada se dešava suprotno, pa kultura privlači mnogo više pažnje nego privreda ili društvo, ali nikada nije izbio veči sukob u kome bi se jedan model zamenio drugim, što bi se moglo očekivati u običnoj političkoj debati. Nije bilo oštrih sukoba po pitanju apsolutne važnosti privrede ili kulture. Tranzicija između ovih suprotnih pojmova je postignuta putem mirne transformacije, skoro od danas do sutra, često bez figura koje otelovljuju dva stava prema onome što se dešava. Razlog za to je verovatno činjenica da i marksizam i kulturalizam imaju jednostavniji i dublji zajednički obrazac: potlačenu grupu koja je u nekakvom odnosu prema dominantnoj većini. Tada je moguće podržati potlačene u skladu sa levičarskim sloganom iz sedamdesetih koji glasi da su potlačeni uvek u pravu. Ovo se shvatalo sasvim doslovno uz implikacije koje su daleko nadišle argument da potlačeni imaju pravo da se oslobode tlačenja. Sve njihove kulturne dogme su prihvaćene, bez obzira na to da li su pravedne ili istinite. Bilo je najvažnije da potiču iz kulture potlačenih. U pitanju je čisti argumentum ad hominem. Tako je omogućeno da radničku klasu zameni „potlačena kultura“, čak i ukoliko je implikacija da se emancipacija zamenjuje disciplinovanim kulturalizmom koji je zadržao zastarele i premodernističke norme, to jest, apsolutni preokret u smislu filozofije i vrednosti kakve je podržavala levica.

U knjizi La tentation obscurantiste („Mračnjačko iskušenje“) francuska novinarka Karolin Furest daje zanimljivu hipotezu o napretku onoga što nazivamo levičarskim kulturalizmom. Ona primećuje da su dve velike prototipske tačke identifikacije evropske levice za vreme i posle Drugog svetskog rata bile borba protiv totalitarizma, s jedne strane, i dekolonizacija i antiimperijalizam s druge. Ova dva aspekta su dugo koegzistirala bez sukobljavanja, ali posle znatnog uspona islamizma u muslimanskim zemljama i među muslimanskim grupama imigranata, levica se podelila oko toga koji je od ova dva glavna cilja bitniji. Ukoliko je borba protiv totalitarizma bila bitnija, ljudi su težili da se okrenu protiv islamizma kao još jednog oblika totalitarizma iz međuratnog perioda. Ali, ukoliko se antiimperijalizam smatrao bitnijim, postojala je tendencija da se podrži islamizam kao legitiman izazov zapadnom imperijalizmu, prvo u kolonijalnoj verziji, a zatim u globalističkoj. Naravno, ovaj potonji izbor je otvorio put kulturalizmu među levicom. Ispostavilo se da je to dvostruki problem za konzervativno, multikulturalističko krilo levice – odjednom, kultura je istovremeno dobila i prevelik i premali značaj. S jedne strane je veoma bitna, jer pojedincu obezbeđuje identitet, a time i pravo na političku brigu i zaštitu, što predstavlja konzervativizam ugrađen u kulturalistički pojam kulture. S druge strane, levica je dugo tvrdila kako kultura nema značenja, jer su glavni faktori koji je određuju ekonomski i društveni uslovi. Ipak, istovremeno, ova marksistička doktrina stoji iza multikulturalističkog shvatanja da sve kulture, ma koliko bile antidemokratske i antiliberalne, mogu da apriorno koegzistiraju u istom društvu. Ovaj dualitet je stalan izvor konfuzije u konzervativnom levičarskom multikulturalizmu. Kultura je odjednom postala nepromenljiv izvor dubokog identiteta i istovremeno čisto površinski fenomen zasnovan na ekonomskim determinantama. Naravno, zbog toga je i nemoguće da oba ova stava budu validna.

Danas se sve češće može naići na pojam „islamofobija“, koji se koristi za stigmatizaciju bilo kakve kritike islamizma i aspekata islama koji se kose sa demokratijom, ljudskim pravima i ustavnom državom. Konzervativno kulturalističko shvatanje kulture rasvetljava probleme koje stvara ova reč koju je prva upotrebila organizacija islamskog sveta OIC u borbi protiv ljudskih prava, konkretno, protiv slobode govora. Primeri za to su kampanja protiv karikatura objavljenih u danskim novinama Jyllands-Posten i kriza koja je iz toga nastala. Islamske organizacije i konzervativni multikulturalisti sve više koriste reč „islamofobija“ u pokušajima da ograniče kritike islamskih pokreta. I osnovane i neosnovane kritike raznih oblika islama se odbacuju argumentom da predstavljaju „islamofobiju“ i svrstavaju se uz rasizam, antisemitizam, homofobiju i slično. Tako je pojam islamofobije uspeo da se infiltrira i među levicu gde se koristi zajedno sa „ksenofobijom“ i ostalim navedenim terminima. Čak i semantički gledano, ova reč, zajedno sa kliničkim sufiksom – fobija izražava negativnu osobinu i spaja kritičku analizu sa implikacijom mentalne bolesti. Međutim, najveći problem sa rečju „islamofobija“ jeste u tome što se za razliku od ostalih reči stvorenih na ovaj način, ona odnosi na više mišljenja. Rasizam, homofobija i slične reči se odnose na disproporcionalnu reakciju na urođene osobine pojedinca – na boju kože, seksualnu orijentaciju itd. Islam, međutim, nije rasa. Islam je skup uverenja poput ostalih, kao što su hrišćanstvo, komunizam, liberalizam, konzervativizam, nacizam, hinduizam, i mnoge druge široko divergentne intelektualne doktrine verske, političke ili filozofske prirode. Ovo se ne menja zbog činjenice da su izvesni muslimani, uključujući i islamiste, nepokolebljivi u ubeđenju da njihova verovanja ne podležu debati, razvoju i revizijama. Kao što je već rečeno, demokratija se zasniva na principu „zauzimanja strana na osnovu mišljenja“ i „zastupanju jednog stanovišta dok se ne usvoji drugo“, kako kažu dva danska demokratska slogana.

Svaka filozofija je stalno podložna otvorenoj kritici i reviziji, a ukoliko ste potpuno sigurni u svoj stav, svakako da ga treba zadržati u neizmenjenom obliku. Međutim, ne možete se naterati druge da učestvuju u tome tražeći od njih da se uzdržavaju kritika. A „islamofobija“ upravo to i pokušava. Levica je razvila koristan stav prema islamizmu nekritičkim usvajanjem ovog termina, koji je namerno skovan da ima manipulativno i disciplinsko dejstvo. Ovakav pristup je i paralisao sposobnost levice da razmatra stvari. Svaka kritika kulturalizma se odbija i osuđuje se kao islamofobija. A takva kritika se politički isključuje.

Prihvatanje termina „islamofobija“ se upravo i postiže pozivanjem na konzervativno shvatanje kulture, kao da postoji nešto kao što je homo islamicus. Ovo se sprovodi u sprezi sa raznim praksama islama koje pokušavaju da ovu religiju okarakterišu kao sudbinu, gde se zahteva da se u svim prilikama muški supružnici u mešovitim brakovima preobrate u islam, dok se podaci o ostalim mogućnostima kriju, a što je i najvažnije, podržava se zabrana apostaze. (Apostaza je uvek kažnjiva, bilo novčano, „prevaspitavanjem“, oduzimanjem imovine i prinudnim razvodom, takozvanom građanskom smrću, ili čak pravom smrću.) Zbog ovoga „islamofobija“ ostavlja veoma čudan ukus u ustima. Ova reč preobražava religiju u rasu.

Razlog zbog koga je intelektualni islamizam uspeo da se infiltrira u međunarodne forume, političku levicu i liberalne grupe jeste u tome što je uspeo da ostvari opštu prihvaćenost kulturnog argumenta. Ovo je postignuto putem popularnog antropološkog koncepta kulture, odnosno kulturalizma. Islamizam je utoliko štetniji za demokratski dijalog, jer teži depolitizaciji dogmi koje su suštinski političke, pa su stoga podložne kritici, ali i uvredama.

Politička mišljenja su po prirodi jednostrana – liberalizam, konzervativizam, socijal-liberalizam, socijaldemokratija i ostali se nadmeću jedni s drugima, iako su po pravilu ujedinjeni na osnovnijem nivou, jer se svaki od njih suprotstavlja fašizmu, komunizmu, islamizmu i ostalim totalitarnim „izmima“. Ali, ukoliko se skup dogmi ili politički pokret definišu kao „kultura“, postoji tendencija da se odmah ostavi na miru i da se na to više ne gleda kao na pojedinačno partijsko stanovište o kome se može diskutovati. Prema ovom shvatanju, kulture su same po sebi organski i nesvodljivi totaliteti. Odatle sledi da kulture ne samo da imaju pravo na postojanje i da budu poštovane, kao i na privilegije, već i mogu tražiti da im se zaštiti pravo da nastave da bivstvuju u neizmenjenom obliku. Ovo je postalo aktuelno u slučaju novina Jyllands-Posten, koje su optužene za vređanje jedne kulture.

U knjizi The Politics of Segregation („Politika segregacije“)2 upitali smo islamiste u multikulturalnoj Maleziji zbog čega veruju da je neumesno kritikovati, ismevati ili povređivati ljude koji imaju različita mišljenja i kako se treba ponašati kada se radi o temi kakvu je Jyllands-Posten hteo da pomene. Direktor studija na jednom islamskom univerzitetu je objasnio kako je neophodno prvo stupiti u dijalog sa onim koga kritikujete pre nego što se išta objavi. U ovom konkretnom slučaju trebalo je da se Jyllands-Posten obrati, na primer, Islamskoj verskoj zajednici, danskom ogranku Islamskog bratstva (Islamisk Trossamfund) i da od njih zatraži dozvolu. Prihvatanje ovakvog stanovišta bi imalo ogromne posledica na demokratski dijalog – kada bi se sistematski koristio ovakav pristup, u javnoj sferi ne bi bilo nikakve razmene mišljenja, već bi ona bila ograničena na zatvoreni forum kako bi se prioritet dao posredovanju između sukobljenih strana. Rezultat ovakve zaštite kultura bi bio prestanak javnih diskusija i ukidanje slobodne rasprave između građana.

Kada bismo se povinovali ovakvoj logici svakako da bi bilo drastičnih posledica na funkcionisanje demokratije. Jyllands-Posten je ismejao nepristojne ideje o upotrebi religije u službi politike, kao što je slučaj sa čuvenom karikaturom Kurta Vestgora na kojoj je predstavljen prorok sa bombom na turbanu. Islamisti su, međutim, pokušali da delegitimišu Jyllands-Posten optužujući ga za islamofobiju.

U svakom slučaju, bilo da je u reformističkom, revolucionarnom ili terorističkom obliku, islamizam se slaže da bi društvo trebalo organizovati u skladu sa šerijatskim principima. Kada se islamizam kategorizuje kao „kultura“, moguće je odbaciti bilo kakvu spoljnu kritiku kao „islamofobiju“ ili „rasizam“, jer kritičari „ne poštuju kulturu“. Nacizam je pokušao nešto slično kada se prikazao kao nastavak drevne germanske kulture. Međutim, u to doba, kritičari su bili oštriji nego levica danas i uspeli su da prozru njegovu retoriku. Danas smo svedoci toga kako se islamistički pokreti kao što su deobandizam, vehabizam, salafizam i Muslimansko bratstvo (na koje su direktno uticali italijanski fašizam i francuski fašista Aleksis Karel) štite tvrdeći da su „kulture“ – oni zapravo i nisu politički programi, već „kulture“ koje se eo ipso ne mogu kritikovati. Međutim, čim kultura uđe u političku arenu, ona mora, po definiciji, biti podložna preispitivanju i kritici kao i sva ostala udruženja, grupe, partije i pokreti koji imaju političke zahteve. U ovom pogledu ni sveštenici, ni imami, niti klerici bilo koje religije nemaju ni trunku više prava na poštovanje od bilo kog pojedinca samo zato što koriste božansku retoriku u političkim zahtevima.

(Izvor: http://www.eurozine.com/articles/2009-01-09-eriksenstjernfelt-en.html)