Корејски зачарани круг

Након завршетка корејског рата 1953. који је однео преко два милиона живота, зависно од извора, тензије између комунистичке Северне Кореје и њеног суседа Јужне Кореје која је битан амерички савезник на далеком истоку никада нису престале, јер рат формално никада није ни окончан. Најновији сукоб у коме су страдала два јужнокорејска војника након што су севернокорејске снаге гранатирале острво Јеонпјонг, које обе стране сматрају својом територијом, представља само најновији инцидент у дугом низу окршаја ниског интензитета између две Кореје.[5] Да подсетимо 26. марта ове године потопљен је јужнокорејски патролни брод при чему је страдало 46 морнара уз обостране оптужбе које су неизоставни чинилац односа између две идеолошки супростављене Кореје.[6] Већина светских државника осудила је напад Северне кореје у коме су погинула и два цивила. Западни лидери су сложни у осуди Пјонгјанга тако да се и бројним осудама придружио и Барак Обама који је изјавио да је “Јужна Кореја наш савезник од Корејског рата. Снажно потврђујемо посвећеност одбрани Јужне Кореје у оквиру тог савезништва”.

Свакако, ни овога пута не можемо да изађемо из зачараног круга међусобних оптужби које се тичу одговорности за напад. Званичници Северне Кореје тврде да је напад испровоцирала Јужна Кореја која је из базе у оквиру војне вежбе прва гранатирала територију Северне Кореје, при томе не наводећи да ли су те хипотетичке гранате пале у море или на копнени део Северне Кореје. У сваком случају тешко би било једнострано судити позивајући се само на западне медије који су сложни у томе да је Северна Кореја изазвала сукоб. С друге стране, руски и кинески медији и званичници су максимално уздржани. Као што потврђује агенција “Глас Русије”, Кинези су имали сасвим добар разлог да хитно издају саопштење у коме се позивају на уздржаност од сукоба јер је Кина неминовно блиско упозната са ситуацијом у Северној Кореји и сасвим је свесна тога да је Корејско полуострво на ивици сукоба који би могао да има несагледиве последице нарочито уколико се узме у обзир нуклеарни потенцијал Пјонгјанга.[7]

Чини се да ипак у овом тренутку сукоб мало одговара Белој Кући, пре свега у политичком смислу иако је америчка глобална политика небројено много пута потврдила да суштински зависи од учешћа својих оружаних снага у локалним ратовима.

Сигурно је да изјаве америчких званичника по којима војни маневри, који су већ раније најављени, не представљају одговор и демонстрацију силе немају много везе са реалним развојем ситуације. Свакако да маневри ипак представљају директну провокацију, али отворено је питање да ли би Јужној Кореји а пре свега САД одговарао нови сукоб са једном од највећих конвенционалних армија света која броји преко два милиона војника. Ово би нарочито требало имати у виду у светлу стратешког ангажовања снага САД у Авганистану. С друге стране, не смемо да заборавимо ни ефекте економске кризе који би такође значајно могли да утичу на додатно ангажовање војно-индустријског комплекса САД. Ипак, упркос маневрима и ратоборним изјавама које стижу из Сеула и Токија, чак је и Пентагон позвао на уздржаност када је у питању ескалација сукоба у Кореји што само по себи представља важну чињеницу упркос Обаминим изјавама да су САД спремне да стану на страну свог савезника. Ипак, постоји могућност да одређеним круговима у Америци сукоб одговара и да би највећи политички губитник у том случају био Барак Обама који не би имао избора осим да заиста и стане на страну Ј. Кореје.

Чини се да ипак у овом тренутку сукоб мало одговара Белој кући, пре свега у политичком смислу иако је америчка глобална политика небројено много пута потврдила да суштински зависи од учешћа својих оружаних снага у локалним ратовима. Међутим, колико је ситуација компликована потврђује и чињеница да упркос уздржаности Пентагона из Америке такође стижу веома ратоборне изјаве што потврђује да би једном делу америчког војно-индустријског комплекса сукоб одговарао јер смо последњих деценија апсолутно свесни у којој мери је за САД значајно учешће у сукобима у земљама “Трећег света”. Међутим, Северна Кореја је нешто сасвим друго. У случају да и дође до отвореног конфликта између импресивних оружаних снага обе Кореје постоји сасвим реална бојазан да сукоб не би остао локалан у том смислу који би одговарао појединим круговима у САД као и њиховим стратезима.

Дакле, чини се такође да би у овом тренутку режиму Северне Кореје можда чак и више одговарао сукоб са јужним суседом нарочито уколико се узму у обзир недавна политичка превирања у Пјонгјангу.

Насупрот томе, аргументи у коме се истиче да Северној Кореји такође одговара сукоб јесу сасвим су на месту и не би се могло рећи да су далеко од истине. Наиме, веома значајна компонента сваког тоталитарног режима је подстицање напетости и страх од напада “спољног непријатеља“. У том смислу ни режим у Пјонгјангу није никакав изузетак што само могу да потврде непрестане агресивне изјаве и претње “уништењем” јужног суседа које никако не могу допринети смиривању ситуације, напротив. Дакле, чини се такође да би у овом тренутку режиму Северне Кореје можда чак и више одговарао сукоб са Јужним суседом нарочито уколико се узму у обзир недавна политичка превирања у Пјонгјангу. Наиме, Министар одбране Јужне Кореје Ким Тае Јунг је оценио да је напад Северно корејских снага изведен како би се показало да је нови лидер Северне Кореје Ким Џонг Ун, који је најмлађи син досадашњег лидера Ким Џонг Ила, снажан и способан вођа. Дакле, сасвим је могуће да је циљ ватрених провокација била и “консолидација процеса наслеђа у Северној Кореји” у којој је пре два месеца нејвероватније дошло до смене власти када се Ким Џонг Ун јавно појавио на политичкој сцени. Наравно, врло је тешко проценити узрочно последичне везе уз ослањање само на изворе једне стране, али свакако можемо да претпоставимо да је Кина, која је много упућенија у развој ситуације унутар политичких кругова Пјонгјанга, с разлогом позвала на уздржаност.

Међутим, ни у случају Северне Кореје никако не би смели да заборавимо финансијску компоненту која је од изузетног значаја иако и ову вест морамо да узмемо с поприличном дозом резерве јер она долази из западних извора. Наиме, у Северној Кореји је дошло до изненадне промене вредности националне валуте која је изазвала панику међу локалним становништвом. Јужнокорејски аналитичари сматрају да овај потез има за циљ да актуелни режим утврди своје позиције али и да се ”консолидује терен за смену на власти” [8]

Обе стране су доказале да су брзе на обарачу. Остаје нам да страхујемо да ће наредно питање бити ко ће бити бржи. Ким Тае Јоунг, јужнокорејски министар одбране, није искључио могућност да се америчко нуклеарно оружје стационира на тлу Јужне Кореје први пут након двадесет година. Иако је оваква врста одговора на растући нуклеарни потенцијал Северне Кореје мало вероватан, не можемо да искључимо могућност нове трке у наоружању која би додатно подигла тензије између две Кореје.[9] Чињеница је да обе стране имају разлога за почетак отвореног сукоба и да из зачараног круга међусобних оптужби тешко можемо да изађемо, али је исто тако чињеница да је Северна Кореја истурена предстража Кине и да је сасвим могуће да се иза кинеских помирљивих изјава за јавност крије нешто друго.

Без сумње, утицај Кине на Пјонгјанг је од непроцењивог значаја и само можемо да спекулишемо који су истински кинески мотиви у овим ратним играма јер је такође чињеница да би Северној Кореји било јако тешко да опстане без значајне кинеске подршке у свим аспектима. Такође, веома је занимљиво да је шеф Здруженог штаба америчких оружаних снага адмирал Мајк Мален изјавио да “Кина треба да искористи свој утицај како би Северну Кореју навела да промени понашање, па је нејасно зашто Пекинг то досад већ није учинио”.

Дакле, за сада имамо пат позицију, али би мат једне стране истовремено значио и мат миру на измученом корејском полуострву.

Дакле, за сада имамо пат позицију, али би мат једне стране истовремено значио и мат миру на измученом корејском полуострву. САД би се можда повукле и одустале од маневара али то никако не би у овом тренутку могле да учине јер би њихова улога доминанте светске силе била доведена у питање. Можда су Американци увучени у ову игру сасвим нежељено. У том случају питање је који ће бити наредни потез Пекинга који чини се ипак држи под контролом ситуацију на Корејском полуострву. Главни играчи на Корејском полуострву дефинитивно су Пекинг и Вашингтон а Пјонгјанг и Сеул представљају само пионе у још једној игри нерава. Тешко да ће доћи до новог рата на Корејском полуострву, али готово је сигурно да ће се наставити обострано опипавање пулса које би могло да резултира новим инцидентима који би могли да имају велики број жртава на обе стране. Предстојећи маневри сигурно не могу допринети смиривању ситуације у региону, али кључно питање гласи ко ће први попустити.