Komunisti će nam odrediti i budućnost

Postaje jasno da najvažniji događaj one istorijske 1989. nije bio pad Berlinskog zida nego – Tijananmen: tj. odluka politbiroa kineske komunističke partije, pod Dengovim vođstvom, da odbaci demokratizaciju po zapadnom neoliberalnom modelu i da odbije da prizna – ono što se svima tada činilo neupitnim - da je komunizmu došao kraj. Sećam se da sam u to vreme, pod tim utiskom, pitao Dragoslava Rančića (kolegu iz NIN-a, inače dugogodišnjeg dopisnika „Politike“ iz Pekinga) šta Kinezi misle o zastrašujućoj američkoj moći kad im (posle Sovjetskog Saveza) ostavljaju komunizma kao crvenu krpu pred očima? Zar se ne plaše jedine svetske velesile? Rančić me je pogledao kao majstor kome ste dovezli pokvarena kola a sa laičkim uverenjem kako im popravke nema. Rekao je: Znaš li ti da pola Kineza i ne zna da Amerika postoji? To je posebna civilizacija. Drugi svet.

Posle sam pustio u NIN-u tekst jednog našeg filmadžije koji živi u SAD, a snimao je film u kome dokumentarno prati jednu istu kinesku porodicu u tranziciji, godinama. On je primetio dve stvari: da Kinezi uopšte ne osuđuju Mao Cedunga (razumeju to kao tok istorije) i da oko Dengove odluke da se studenti uklone sa Tijananmena nema nekih kontroverzi.

Kad je prošle nedelje Tijananmenom promarširala danas najveća vojske na svetu (gotovo tri miliona pripadnika) zapadnim medijima uopšte nije bio smešan taj poznati glamur velikih komunističkih parada, iako je Holivud decenijama od toga pravio zabavu miliona. Pre se mogla osetiti i zloba. „Njujork tajms“ je prigovarao da na toj svečanosti niko nije govorio o tamnim stranama komunističkog perioda. A reporter „na licu mesta“, po Mandžuriji je tragao za Čang Kaj Šekovim borcima, sada devedesetogodišnjacima, koji su prigodom 60. godišnjice pobede kineske revolucije pričali kako su to bile surove borbe, a komunisti nemilosrdni. „Tajmsa“ svakako godišnjicu, recimo kraja Drugog svetskog rata, nije obeležio plačnim pričama Nemca koje su kao odbegle životinje pobednici likvidirali od Normandije do Kelna, ni kako su bombarderi razarali Drezden, bacili najstrašnije bombe na Hirošimu i Nagasaki, potom delili zemlju Koreju...

Međutim, strah i zazor Zapada sasvim je opravdan. Ekonomska računica, na primer, pokazuje da će Kina od Japana preuzeti mesto druge ekonomije na svetu već sledeće godine, a ne za pet godina kako su do juče projekcije kazivale. A kapitalizam koji sprovodi „komunistički režim“, a koji usmerava i kontroliše Komunistička partija Kine, odbija da se pretvori u potrošačko društvo. „Da li će Kina razvijati ekonomiju vođenu rezonima potrošačkog društva“, pita se Gordon Čeng, kolumnista „Frobsa“. „Nemojte se kladiti na to. Istorijski, u potrošnju je odlazilo oko 60 odsto bruto društvenog proizvoda Narodne Republike Kine. Taj procenat je do 2007. pao za oko 30 odsto, najniži je u svetu. Nažalost, procenat nastavlja da pada.“ Osim neobuzdane potrošnje pretvorene u sam smisao života na Zapadu, Kina izgleda „odbija“ i da svoje društvo atomizuje po „zapadnom modelu“. „Za Kineze, ključ kulturnog vrednovanja je tendencija da smisao ekonomskog ponašanje nije individualni interes, nego ponašanje koje uključuje i brigu o članovima porodice, pa i stare roditelje“ (američki profesor Danijel A. Bel koji predaje i na univerzitetu u Pekingu).

Takva Kina, neusiljeno i bez poznate zapadnjačke arogantne kompetitivnosti kreće se ka mestu vodeće svetske nacije – projekcije su ukazivale na 2039. godinu, ali pod sadašnjim okolnostima to bi moglo da se desi i 2026. „Već smo prestali da o Kini govorimo kao zemlji koja proizvodi cipele“, kaže C. H. Kvan sa tokijskog Nomura instituta, „jer, Kina je postala zemlja koja će nas sve ostaviti iza sebe na glavnom putu“.

Uspostavljanje novog svetskog poretka – koji se odvija tokom velike svetske recesije – neće moći bez, možda i odlučnog, uticaja Kine. A to samo znači da je prilično nerealna želja Zapada da se kroz „oporavak“ – u kome ima više optimizma nego rezultata – sve vrati na vreme kad je njima dobro išlo. Kina ne samo da više nije zemlja kojoj će neko smeti „greškom“ bombardovati ambasadu (u Beogradu) već njena narastajuća moć (i njenih prijatelja iz BRIK-a, takođe) menja svetske odnose. Tako više ni Čavez koji „radi“ naftu s kineskim kompanijama, ni nestašna Severna Koreja koja umesto da ulaže u fabrike koka-kole pravi A-bombu, više nisu glineni golubovu niti učesnici u „Cijinim“ globalnim rijaliti šouima sa opretskim rušenjem neposlušnih režima i uspostavljanje onih „demokratskih“ - po kriterijumima Fridom hausa a u potocima prave krvi i sa zatvorima koji se šire na stadione.

Ili, uzmimo, naš slučaj: u žaru paničnog dokazivanja naše prozapadne ljubavi dosovska i postdosovske vlade su se, blagorečeno, krajnje nemarno odnosile prema činjenici da Kina (s tačke gledišta većine njih tek nazadnjački „Miloševićev prijatelj“) izrasta u zemlju oko koje će se okretati Zemlja. Dok je Srbiju prošlo to besnilo Kina je otišla toliko daleko da bi se Srbije i Srba u Pekingu mogli setiti samo studenti slavistike koji su učili u Beogradu. Međutim NATO-bombardovanje je naš grad upisalo i u kineske knjige sećanja. Zato su nas mogli naći u tefterima kad su se naši „kreatori spoljne politike“ setili da Kini dodele časnu ulogu „četvrtog stuba“. Nikad nije kasno, reći će rođeni gubitnici. Ipak, ideja kako možeš biti veliki prijatelj Kine i Rusije a žuriti u NATO deluje kao dosetka na karnevalu. Jer sve velike sile, kao i SAD, imaju svoje mere lojalnosti i ne vole da izgledaju kao naivčine.

A problemi Zapada s Kinom tek dolaze. Kina nije kao Japan, na primer, američki projekat gde su se samuraji presvukli u kauboje, a onda upriličena demokratija u kojoj – gle čuda! – jedna partija (naravno, proamerička) dobija izbore pola veka bez prekida. Kina je pre 60 godina sama adoptirala komunistički model upravljanja državom – sa rezultatom: eliminacija gladi u zemlji. Onda je pre dve decenije adoptirala efikasni model kapitalističke proizvodnje. Rezultat – od svih posrnulih privreda na svetu, na nju recesija najmanje utiče. Oba ta zapadnoevropska istorijska produkta očigledno su samo nakalemljena na kineske društvene i kulturne kodove.

Komunistička Kina je danas zemlja prema kojoj niko nema jakih emocija, a još manje jasnih predstava kako će izgledati svet u kome će ona biti lider. Kina ne pati od „sindroma nevoljenog deteta“ pa ne traži da je svi na svetu vole, a u svetskim poslovima se ne ponaša kao slon u staklarskoj radnji. Njena moć se izražava – praktičnim primerima i činjenicama. Kineska efikasnost bi vrlo brzo mogla postaviti i pitanje funkcionisanja sadašnjih državnih struktura koje se formiraju kroz okoštalu igru partijskih oligrahija a čije je otuđenje od društva sasvim evidentno. Jedan američki komentator je to pitanje već postavio: koliko je neefikasniji model u kome se odluke donose u „nadmetanju“ dve partije (čije su razlike u predstavljanju društvenih grupa gotovo neznatne, a nad kojim je građanska kontrola sve neznatnija) u odnosu na kineski model koji sve rešava u okviru jedne partije i kroz unutarpartijsko usaglašavanje? Kako će to uticati na modele država u svetu koje su sada po formi uglavnom demokratske (to je bilo poslednjih decenija u modi), ali po suštini kleptokratske i nesaglasne potrebama stanovnika koji žive u njima i uglavnom neprimenjiva na lokalnim kulturnim osnovama? Otvoriće se i razna druga pitanja. Recimo, smisao progresa za milijarde ljudi koji žive sa dva dolara dnevno? Ili: ko je čovekovu slobodu i identitet zamenio za „izazove“ banalnog konformizma – da li je bolja brza hrana iz Mekdonaldsa ili ona iz Burger Kinga? Liberalni kapitalizam, kad je bacio Sovjetski Savez na pleća, nije uspeo da reši ni jedan veliki problem, nego se diveći se svojoj pobedi uvećavao dileme i rascepe u svetu. Socijalizam je mrtav. Kineski komunizam verovatno nije model koji bi funkcionisao van društvenih i kulturnih uslova kojima je prilagođen. Ali on će svakako izuzetno uticati na društvena rešenja koja će nastajati. U to nema sumnje. Onaj marš Kineskinja s belim rukavicama na Tijananmenu prošle nedelje u čast Maove pobede – koji nadmašuje sve zapadne predstave i kreacije o eleganciji uniforme – to potvrđuje. Takvo pakovanje realne moći sile u usponu ne mogu da obezbede varvarska znanja i amaterski krojači. Iza toga stoji čitava jedna civilizacija.