Ko god da pobedi na predsedničkim izborima, politika SAD će biti izolacionističkija

Posle hiljadu i više napada protiv stvarnih i navodnih neprijatelja Amerike, Donald Tramp i Ted Kruz su odabrali savetničke ekipe za spoljnu politiku, i njihovi programi su konačno uobličeni. Isto se dešava i u demokratskom taboru, gde su ideje koje se tiču međunarodne sfere već bile mnogo eksplicitnije. Za Hilari Klinton, docnije, one su bile sprovedene u praksi, kada je bila državni sekretar od 2009. do 2012. godine.

Ako se stavovi kandidata levice i desnice inače razlikuju, oko jedne stvari izgleda da se svi slažu – više izolacionizma. Sjedinjene Države odstupaju. Sada je već to jedna tendencija koja bila uočljiva od 2008. godine, i skoro da je nepovratna. Više od političke volje ili ideologije, u pitanju je trend kojeg diktira ekonomska kriza i dug izlazak iz nje. Spor oporavak posle recesije, trenutno određuje agendu u javnom mnenju, pomerajući pažnju više na unutrašnju politiku nego na probleme ostatka sveta. Prema planovima Pentagona, do kraja 2017. godine, kopnene snage SAD biće najmanje od 1941. godine. To jest od onda kada su Sjedinjene Države bile primorane da izađu iz vlastite postvilsonovske duge izolacije, usled japanskog napada na Perl Harbur. Mornarica, koju Heritidž fondacija već smatra za previše redukovanu u odnosu na njene potencijalne misije, biće podvrgnuta rezovima od 7 milijardi dolara. Za 2017. godinu, predviđeno je takođe osetno smanjenje (oko 700 miliona dolara) za ponos američke vojne tehnologije – protivraketnu odbranu. I sve to uprkos stalno rastućoj opasnosti širenja raketnog (nuklearnog) oružja. Neizbežno, oskudica vojnog „hardvera“ uslovljava takođe i „meku moć“ – diplomatsku sferu i uticaj na odluke prijatelja i neprijatelja. Za ovih osam godina Obame, prisustvovali smo, u stvari, jednom vrlo brzom povlačenju Sjedinjenih Država iz svih regiona sveta. Nema nijednog američkog saveznika koji nije uočio jedno veliko odstupanje (ponekad viđeno i kao prava pravcata izdaja, kao u slučaju Poljske i Izraela), kao što nema ni jednog zakletog neprijatelja Sjedinjenih Država sa kojim nije pokušana neka forma pomirenja, ponekad plodonosnog (Iran i Kuba), a ponekad kontraproduktivnog (Rusija). Ono čemu prisustvujemo jeste dakle jedna vrsta velikog usaglašenog povlačenja SAD iz sveta. I ono je predodređeno da se nastavi.

Ne treba da se zavaravamo oko razlika u tonovima i obećanjima demokratskih i republikanskih kandidata. Suština je uvek ista.  Donald Tramp kaže, da oružane snage moraju da budu ponovo velike, dakle predviđa povećanje vojnog budžeta. Ali, za odbrambene ciljeve.  Kao i njegov predsednik-uzor Teodor Ruzvelt, Donald Tramp bi takođe želeo da „podvikne i maše velikim štapom“, da zaplaši, ali ne i interveniše, da obeshrabri agresora, ali ne i da zapodene bitku sa njim. Nalazimo se pred antipodima politike izvoza demokratije koju su sledili Regan, Klinton i Buš mlađi. Kao što se nalazimo i daleko od izvornog vilsonizma – „sigurnog sveta za demokratiju“. Ted Kruz pokazuje izvesnu sklonost ka intervencionizmu i veću privrženost tradicionalnim saveznicima Amerike (pre svega Izraelu). Ali, takođe, ni ovde ne treba preterano da se zavaravamo, jer je njegov intervencionizam okrenut, pre svega, protiv direktnih pretnji bezbednosti Amerikanaca. Takođe, i njegovom programu nedostaje jedna strateška vizija za svet na duži rok. Postoji jedna defanzivna strategija, koju možda dele i saveznici. Saveznici, kojih bi se, pak, Tramp ratosiljao, i koje bi voleo da vidi sposobnim da se sami brane, ili da doprinose iz vlastitog džepa zajedničkoj bezbednosti.

U demokratskom taboru, Hilari Klinton je direktni potomak Obamine politike, a delom je bila i njen autor u prvom licu. Dakle, sa tog aspekta, period od četiri godine predsednikovanja Klintonove ne bi bio ništa drugo do treći Obamin mandat. Trend usaglašenog napuštanja ostatka sveta bio bi više nego predvidljiv sa njom u Beloj Kući. Ali, šta ako trijumfuje Berni Sanders?  Ili ako nastavi da potkopava Klintonovu sve dok je ne bi primorao da potraži zajednički jezik sa njegovom političkom linijom? Pa...imali bi jedno vrlo brzo sažimanje američkog prisustva u svetu. Socijalistički kandidat obećava, u stvari, da bi smanjio nuklerani arsenal na jednu trećinu, prepolovio flotu (eliminišući skoro sve nosače aviona) i zatvorio američke baze u savezničkim zemljama, zadržavajući u zemlji mali profesionalni sastav, podesan za, u najboljem slučaju, akciju samoodbrane. Novi kurs koji je započeo Obama, bio bi doveden do svojih ekstremnih konsekvenci. Bilo bi teško realizovati plan poput ovog Sandersovog, ali tendencija je jasna – što on više osvoji država na ovim primarnim izborima, Klintonova će više da bude navedena da reže vojni budžet. Sanders ne bi smanjivao vojne snage u ime izolacionizma, već jednog internacionalizma, skoro mirovnjačkog. Mašta o velikim nadnacionalnim organima koji donose kolektivne odluke, u kojima mogu učestvovati, sa jednakim pravima, SAD, Rusija i bliskoistočne zemlje. Dobio bi, međutim, jedan faktički izolacionizam, lišavajući SAD njihovog odvraćajućeg oružja, kao i njihovog kapaciteta da projektuju moć.

Ova izborna kampanja, zbog mogućnosti koje širom otvara, ne bi trebalo da nas ostavi ravnodušnima. Ovde je u igri takođe budućnost Evrope i Mediterana, što nas se direktno tiče. Ne možemo više da očekujemo da našu odbranu plaća američki poreski obveznik. Isto kao što ne možemo više sebi dozvoliti da iščekujemo inicijative Vašingtona za rešavanje našeg regionalnog problema. I sada je već evidentno da Sjedinjene Države, ko god pobedi 2016. godine, žele saveznike koji u potpunosti stoje na vlastitim nogama.

Preveo sa italijanskog: Nebojša Vuković

Izvor: http://www.opinione.it/esteri/2016/04/02/magni_esteri-02-04.aspx