Kо ће први напустити брод који тоне

Све више земаља Европске уније размишља о напуштању еврозоне. Ту не мислим само на земље европског југа које се налазе у великој дужничкој кризи, већ и на земље богатог севера које покушавају да их спасу.

Према последњим анкетама више од 58 одсто Немаца гласало би за повратак немачке марке. За останак евра гласало би њих 42 одсто, што је скоро двоструко мање у односу на исто истраживање спроведено пре две године. Евроскептицизам расте и у Холандији, земљи која је дуго важила за лидера еврозоне. Партије деснице на челу са Партијом за слободу (ПВВ) предлажу, ништа мање, него спровођење референдума о изласку из еврозоне, и повратак националне монете гулден.Холанђани све мање желе евро због његове растуће инфлације, али и „превеликог ангажмана“ садашње холандске владе у спасавању Грчке. Лидер најутицајније опозиционе странке у Аустрији, Слободарске партије (ФПО), Хајнц-Кристијан Штрахе, затражио је што хитније иступање Аустрије из еврозоне. Он је предложио и формирање нове валутарне уније „јачих привреда“ у којој би се налазиле Немачка, Аустрија и Холандија.

Али вратимо се Немачкој која је током кризе додатно учврстила статус центра одлуцивање у ЕУ. Супротно свим очекивањима, управо догађања у овој земљи могла би да буду окидач за крах еврозоне. Наиме, за 12. септембар заказано је изјашњавање Уставног суда Немачке везано за учешће ове земље у Европском стабилизационом механизму (ЕСМ), сталном фонду Европске уније за помоћ угроженим чланицама који треба да замени досадашњи Привремени Европски фонд за финансијску стабилност (ЕФСФ). Уколико би Уставни суд одлучио да учешће Немачке у ЕСМ крши уставна права парламента и буџетски суверенитет земље, он би могао да наложи председнику ове земље Јоахиму Гауку да не ратификује учешће Немачке у овом фонду. Последице такве одлуке угрозиле би не само даље спасшавање земаља еврозоне које се налазе у кризи, већ и опстанак саме заједничке валуте – евра. Све очи су сада упрте у немачки градић Карлсруе, где се налази седиште Савезног уставног суда, где треба да буде донета историјска одлука која би имплицитно могла да утиче на судбину читавог политичког пројекта ЕУ.

И на крајњем северу еврозоне прекинут је завет ћутања. Прва је иступила министарка финансија Финске Јута Урпилајнен рекавши да је “Финска спремна за сваки сценарио, укључујући и излазак из еура”, као и то да се ова земља “неће држати евра по сваку цену”. Додао бих: Недавно је и фински министар спољних послова Ерки Туомиоја рекао да се еврозона „мора отворено суочити с могућношћу“ пропасти евра и оценио да би ЕУ могла можда боље функционисати без заједничке валуте.

Према сценарију који је предвидео британски аналитичар Метју Лин Финска ће постати прва земља која ће се одрећи евра. Према том сценарију до краја године еврозона треба да прође кроз низ драматичних догађаја. Први од њих ће бити "Спеник" (игра речима – шпанска паника). Ову земљу неће спасити ни кредит од 100 милијарди евра нити спроводјење ригорзнијих мера штедње. Затим следи "Квитали" (неуспех Италије), који ће послужити као окидач за помоћ Мадриду. Италија, већ исцрпљена кризом, биће приморана да прикупља средства не само за себе, већ и за Шпанију. И на крају, трећи део тог сценарија: "Фиксит" – излазак Финске из монетарне уније.

Од самог почетка стварања Европске монетарне уније указивано је на њену слабу тачку – децентрализовану фискалну функцију, као и многе друге недостатке овог система, од којих је можда и највећи огроман контраст између економских уређења на северу и на југу Европе. “Бриселски родоначелници јединствене валуте су наивно рачунали да новчано распоређивање наметнуто ка Немачкој, Аустрији и Холандији, не само да ће приближити друге земље овима по стандарду живота, већ ће и изједначити њихове менталитете” рекао је аустријски економиста Михаел Херл. Ово је у ствари највећи дефект рођења евросистема. Стабилност еврозоне од самог почетка је заснована на прерасподели новчаних средстава од севера ка југу. Али граница стрпљења изгледа да је достигнута, крах еврозоне постао је известан сценарио, једино је неизвесно ко ће први напустити брод који тоне.

(Аутор је председник Економског савета ДСС)