Ko će biti matiran u ukrajinskoj partiji šaha?

„Ukrajinske snage bezbednosti“ započele su krvavi pir na prilazu gradu Slavjansk u pokušaju da ga osvoje. Napadnuti su punktovi proruskih demonstranata, koji su organizovani u pokret samoodbrane. Izveštaji svetskih medija govore da ima šestoro mrtvih pripadnika samoodbrane i da su se oni sa kontrolnih punktova povukli na odbrambene položaje. Navodne ukrajinske snage bezbednosti uglavnom čine pripadnici neofašističke grupe „Desni sektor“, plaćenici, kao i specijalne jedinice, čiji se sastav takođe može staviti pod znak pitanja. Ukrajina više ne veruje sopstvenoj vojsci otkad je čitava padobranska brigada rasformirana, nakon što je odbila da ubija sopstveni narod i ljude koje treba da štiti.

To da takozvani v. d. predsednika Ukrajine Turčinov ima više poverenja u naoružane plaćenike i fašiste mnogo govori o karakteru samih vlasti u Kijevu. Na vlasti su ljudi koji su na tu poziciju došli oružanom pobunom i nemaju nikakav legitimitet.

Situacija u Ukrajini mnogo podseća na situaciju u bivšoj SFRJ početkom 1990. i 1991. Naročito situacija sa tadašnjom Hrvatskom, koja je proglasila nezavisnost na tekovinama ustaške NDH. Srbi u Hrvatskoj su se bojali za sopstvene živote i prava u budućoj nezavisnoj Hrvatskoj i zato je počeo otpor novim hrvatskim vlastima. Slično tome, Rusi koji žive na jugoistoku Rusije boje se za svoja prava nakon što je vlast u Kijevu praktično preuzela hunta na krilima neofašističkog „Desnog sektora“. Etnički Rusi strahuju da će ruski jezik biti ukinut, što je ranije već najavljeno, ali se isto tako plaše prekrajanja istorije i tekovina rata protiv fašizma.

Etnički Rusi koji žive na jugoistoku Ukrajine organizovali su se u narodnu samoodbranu i, naoružani samo puškama i molotovljevim koktelima, iza barikada od automobilskih guma i bodljikave žice očekuju napad tenkova i oklopnih borbenih vozila. Ovo govori o tome da samoodbranu čine obični, porodični ljudi, koji se plaše za svoj život, jezik i kulturu, a ne tamo neki teroristi, kako to pokušavaju da predstave ukrajinske vlasti i portparoli SAD, koji u svojim izjavama neprestano optužuju Rusiju.

Zbog čega? Ni zbog čega. Rusija niti podstiče narodno nezadovoljstvo niti je na bilo koji način vojno umešana u zbivanja na jugoistoku Ukrajine. Međutim, to može uskoro da se promeni ukoliko vlasti u Kijevu nastave sa svojom tzv. antiterorističkom operacijom u Donjeckoj oblasti. Nijedna vlast koja sopstvene građane naziva teroristima ne traje dugo. Indikativno je da je napad na grad Slavjansk počeo odmah nakon posete američkog potpredsednika DŽozefa Bajdena Kijevu. Vlast u Kijevu ima stoprocentnu podršku Vašingtona još od majdanskih događaja.

Amerika i NATO su počeli da Ukrajinu smatraju svojom predstražom prema Rusiji, iako Ukrajina nije postala članica NATO pakta, niti je potpisala bilo kakav sporazum sa severnoatlantskom organizacijom. Ono što vidimo jeste strateško opkoljavanje Rusije i geostrateška pretnja Ruskoj Federaciji. Rusija ne sme ostati pasivna i pustiti da se stvari odvijaju onako kako to hoće Zapad i njegove marionete u Kijevu. Jugoistok Ukrajine može zapaliti varnicu koja može razbuktati ne samo region već i čitav jugoistok Evrope.

Situacija u Ukrajini je blisko povezana i sa situacijom u Gruziji pred izbijanje rata na Kavkazu. Južna Osetija i Abhazija nisu priznavale vladu u Tbilisiju, a stanovništvo ove dve oblasti su takođe činili etnički Rusi. Međutim, Rusija je u Južnu Osetiju i Abhaziju poslala svoje mirovnjake kako bi sprečila konstantne sukobe dveju strana. I onda je došao NATO i CIA, koji su radi ispitivanja ruskog pulsa isporučili ogromne količine oružja predsedniku Gruzije Sakašviliju, koji je pod patronatom NATO krenuo u vojnu avanturu, koja se završila kobno po armiju Gruzije jer je Rusija vojno intervenisala i neutralisala gruzijske specijalne jedinice koje su činile zločine protiv civilnog stanovništva u glavnom gradu Južne Osetije.

Izgleda da Turčinov ništa nije naučio iz tog kratkotrajnog rata. On umesto toga i dalje provocira Rusiju i smatra da će ubijanje etničkih Rusa proći nekažnjeno. Ruski predsednik Vladimir Putin izjavio je da će onaj ko je naredio da se puca u sopstveni narod snositi teške posledice: "To je kaznena operacija", rekao je Putin, koji u Sankt Peterburgu učestvuje u plenarnoj sednici na prvom Medijaforumu nezavisnih lokalnih i regionalnih medija. On je kazao da je vojna akcija protiv pristalica federalizacije Ukrajine "ozbiljan zločin zvaničnog Kijeva protiv sopstvenog naroda" i nazvao je aktuelne ukrajinske vlasti huntom“[1].

Ministar inostranih poslova Ruske Federacije Sergej Lavrov takođe je bio veoma oštar kada je počelo ubijanje proruskih aktivista. „To što se dešava u Slavjansku je rezultat neodgovorne politike Kijeva, koji se uzda u ultranacionalističke pokrete, koje je prema sporazumu potpisanom 21. februara trebalo razoružati", izjavio je ruski ministar spoljnih poslova "Sporazum je odbačen posle državnog udara u Ukrajini", podseća Lavrov i dodaje, „zatim se pojavila očigledna nesposobnost onih koji su preuzeli vlast da uvedu elementarni red u Kijevu i zemlji i da obuzdaju ekstremiste“.

Ministar je takođe izjavio i sledeće: „Malo koji ozbiljni analitičar ne vidi da se ne radi samo o sudbini Ukrajine, već o tome da Ukrajinu jednostavno nastavljaju da koriste kao pijuna u geopolitičkoj igri“.

Rusija je, kao neku vrstu odgovora, počela velike vojne vežbe i manevre oko zapadnih granica u blizini ugroženog regiona. Ali da li je to dovoljno da se spreči ubijanje ruskih aktivista? Svakako da nije. Rusija najverovatnije neće ući u Ukrajinu odmah sa vojnim snagama koje će uništiti one koji ubijaju ruske aktiviste, već će najpre, kao u Gruziji, poslati mirovne snage koje će sprečiti nastavak ubijanja ruskih državljana. Mirovne snage bi poslužile kao tampon zona i one bi zavele mir na jugoistoku Ukrajine. To je najmanje što Rusija kao ozbiljna država mora da učini u zaštiti svojih građana i interesa.

Ukrajinska vojska postepeno postaje element na koji se ne može računati. Ona je podeljena i praktično je u rasulu. Kijev se više i ne oslanja ozbiljno na svoje legitimne vojne snage. Ulogu armije Ukrajine već su preuzele druge formacije koje učestvuju u borbama oko Slavjanska. Najvažnije je da će se ova akcija „ukrajinskih snaga bezbednosti“ nastaviti, kao i da će se nastaviti ubijanje proruskih aktivista. Sukob na jugoistoku Ukrajine već je odneo skoro dvadeset života. Kijev se neće mnogo obazirati na upozorenja Moskve, ali će, uprkos tome, Moskva morati da reaguje. Jedino Rusija ima kapacitet i dovoljno vojnih snaga na terenu da zaustavi konflikt.

Demoralisana ukrajinska vojska služi kao obični pijun u igri koju Kijev igra na sopstveni rizik. Na kraju, ispostaviće se da je ovo bilo još jedno opipavanje ruskog pulsa i u geostrateškoj igri šaha ponovo će biti matirani nedužni civili. Međutim, ako bi došlo do ulaska ruskih vojnih snaga, biće matirani i pokušaji zapada da celu Ukrajinu stavi pod svoje okrilje jer bi u tom slučaju ove jedinice praktično obezbedile federalizaciju zemlje.