Kinesko-ruski posao veka

Pre samo nekoliko nedelja predsednik Ruske Federacije je, u skoro četvoročasovnom direktnom TV programu „Direktna linija sa Vladimirom Putinom“, najavio da će odnosi između Rusije i Kine, koji se „nalaze se na nivou bez presedana“ predstavljati glavni faktor međunarodnih odnosa 21.veka. Kinu je nazvao ruskim „prirodnim susedom i partnerom“, a potom se oglasila i kineska strana koja je preko Ministarstva inostranih poslova ocenila da su ove dve zemlje „ušle u novu fazu od strateškog značaja“.

Sve ovo je bila uvertira u kinesko-ruski energetski sporazum, koga su predsednici dveju zemalja, nakon desetogodišnjih pregovora, potpisali u Šangaju 21. maja, drugog dana posete Vladimira Putina Kini. „Posao veka“, vredan 400 milijardi američkih dolara, predviđa da ruski Gasprom od 2018. godine snabdeva Kinu sa početnih 38 milijardi kubnih metara prirodnog gasa godišnje. Kineski eksperti smatraju da je sporazum tek najava saradnje i predviđaju da je moguće da će Kina u narednim decenijama uvoziti 2/3 ukupnog ruskog gasa.

Implikacije kinesko-ruskog zagrljaja, koga je ukrajinska kriza samo ubrzala, jesu mnogobrojne. Rusija u Kini, kao svojevrsnom političkom i vojnom savezniku, vidi ogromno i sigurno tržište na daleke staze (sve ono što je sada neizvesno sa evropskim partnerima), a Kina, koja je najveći svetski potrošač energenata nabavljaće ruski gas po, kako se nagađa, povoljnijoj ceni od „evropske“.

Geografska blizina i stabilna strateška saradnja sa Rusijom su još dva bitna faktora za Kinu, kao i činjenica da će prirodni gas smanjiti domaću potrošnju uglja, a time i alarmantnu zagađenost prirodne sredine, koja je uzrok ozbiljnog narušavanja javnog zdravlja i razlog učestalih socijalnih nemira. Kina energente uglavnom uvozi iz Saudijske Arabije i centralne Azije, ali i od partnerskih „zemalja u razvoju“, poput pojedinih afričkih zemalja (Nigerija, Južni Sudan) i Latinske Amerike.

Kako bi se proces snabdevanja olakšao, uporedo se radi na jačanju bilateralnih odnosa sa ovim zemljama. Dotok gasa i nafte iz centralne Azije odvija se preko bivšeg „puta svile“, današnjeg nemirnog kineskog Autonomnog regiona Sinđiang, na čijoj teritoriji deluju brojne ekstremne islamske organizacije, odgovorne za terorističke napade (poslednji napad u kome je ubijeno 39 i ranjeno 90 ljudi desio se 22. maja).

Saradnja sa centralnoazijskim partnerima jača se upravo preko zajedničkih vojnih i antiterorističkih vežbi u okviru Šangajske organizacije (problem militantnog islama je zajednički za sve ove zemlje), ali i preko velikog broja ekonomskih i kulturnih projekata. Svedoci smo i jačanja afričko-kineskih odnosa preko potpisivanja niza bilateranih sporazuma koji podrazumevaju kineska direktna ulaganja u infrastrukturne projekte u Africi, koji Kini znatno olakšavaju uvoz energentata iz ovih zemalja.

S obzirom na to da je energetska saradnja Kine sa ovim zemaljama opterećena brojnim faktorima (geografska udaljenost, nestabilna politička situacija), saradnja sa Rusijom je za Kinu više nego poželjna. „Posao veka“ nije prvi znak energetske saradnje ove dve velike zemlje - kineski Sinopek i ruski Rosneft su prošle godine potpisali ugovor vredan 85 milijardi dolara o prodaji sirove ruske nafte Kini za narednih 10 godina.

Naglašene veze „kineskog zmaja“ i „ruskog medveda“ u poslednjim decenijama, koje nisu isključivo ekonomske prirode, od velikog su značaja za raspodelu moći u novom, multipolaranom svetskom poretku. Kinesko-ruski energetski zagrljaj zapečatio je već jako savezništvo, oličeno u uspešnim političkim i vojno-ekonomskim partnerstvima, poput BRIKS-a i već pomenute Šangajske organizacije, u kojima su Kina i Rusija ključne države, kao i u manje poznatoj Konferenciji o interakciji i merama izgradnje poverenja u Aziji (CICA). Konferencijom  u naredne dve godine predsedava Kina, a četvrtom samitu u Šangaju je tokom svoje prošlonedeljne posete Kini prisustvovao i ruski predsednik.

Kineska strana konferenciju doživljava kao „najveći multilateralni bezbedonosni forum, koji pokriva različite (državne) sisteme, religije, kulture i razvojne strategije“. Prošlonedeljni samit konferencije održan je neposredno pred ovogodišnji samit G8, koji je zbog trenutnog suspendovanja Rusije prerastao u G7 i iz Sočija premešten u Brisel, pa se prisustvo Vladimira Putina na samitu u Šangaju vidi kao još jedan od snažnih nagoveštaja okretanja svetskih poslova ka Aziji.

I kineska i ruska strana svoju višestruku saradnju karakterišu kao partnersku, a ne kao blokovsku, za koju se smatra da je, u savremenoj arhitekturi međunarodnih odnosa – zastarela. Iako se Šangajska organizacija na Zapadu često doživljava kao azijski pandan NATO, vodeće države organizacije, Kina i Rusija, demantuju ovakve definicije. Kina je i dalje snažno fokusirana na održanje stabilnost ekonomskog rasta, koji je garant njene unutrašnje političke stabilnosti i međunarodne reputacije, te izbegava da se ističe kao nova svetska supersila, a energetski sporazum sa Rusijom ima za cilj da održi njen nesmetan razvoj.

Ipak, iako posvećena mirnom usponu, Kina je za tekuću godinu povećala vojni budžet na 132 milijarde dolara, što je za 12,2 odsto više nego u prethodnoj godini. Time je ona, nakon SAD, druga država sveta po izdvajanjima za vojni budžet. Izdizanje Kine, druge svetske ekonomije u jaku vojno-političku silu i njeno strateško partnerstvo sa Rusijom ujedno predstavlja izazov za SAD i direktnu pretnju narušavanju američke dominacije u Aziji, koji trenutno predstavlja najdinamičniji svetski region, koji je prioritet Obamine administracije.

Novi, multipolarni svet je okrenut ka Aziji, u kojoj Kina po teritoriji, ljudstvu, ekonomiji i sve više po političkom i vojnom uticaju zauzima centralno mesto. U tom smislu, možda će ojačani odnosi između Rusije i Kine zaista predstavljati jedan od glavnih faktora stabilnosti međunarodnih odnosa 21.veka.