Савремени свет | |||
Кинеско-руски посао века |
понедељак, 26. мај 2014. | |
Пре само неколико недеља председник Руске Федерације је, у скоро четворочасовном директном ТВ програму „Директна линија са Владимиром Путином“, најавио да ће односи између Русије и Кине, који се „налазе се на нивоу без преседана“ представљати главни фактор међународних односа 21.века. Кину је назвао руским „природним суседом и партнером“, а потом се огласила и кинеска страна која је преко Министарства иностраних послова оценила да су ове две земље „ушле у нову фазу од стратешког значаја“. Све ово је била увертира у кинеско-руски енергетски споразум, кога су председници двеју земаља, након десетогодишњих преговора, потписали у Шангају 21. маја, другог дана посете Владимира Путина Кини. „Посао века“, вредан 400 милијарди америчких долара, предвиђа да руски Гаспром од 2018. године снабдева Кину са почетних 38 милијарди кубних метара природног гаса годишње. Кинески експерти сматрају да је споразум тек најава сарадње и предвиђају да је могуће да ће Кина у наредним деценијама увозити 2/3 укупног руског гаса. Импликације кинеско-руског загрљаја, кога је украјинска криза само убрзала, јесу многобројне. Русија у Кини, као својеврсном политичком и војном савезнику, види огромно и сигурно тржиште на далеке стазе (све оно што је сада неизвесно са европским партнерима), а Кина, која је највећи светски потрошач енергената набављаће руски гас по, како се нагађа, повољнијој цени од „европске“. Географска близина и стабилна стратешка сарадња са Русијом су још два битна фактора за Кину, као и чињеница да ће природни гас смањити домаћу потрошњу угља, а тиме и алармантну загађеност природне средине, која је узрок озбиљног нарушавања јавног здравља и разлог учесталих социјалних немира. Кина енергенте углавном увози из Саудијске Арабије и централне Азије, али и од партнерских „земаља у развоју“, попут појединих афричких земаља (Нигерија, Јужни Судан) и Латинске Америке. Како би се процес снабдевања олакшао, упоредо се ради на јачању билатералних односа са овим земљама. Доток гаса и нафте из централне Азије одвија се преко бившег „пута свиле“, данашњег немирног кинеског Аутономног региона Синђианг, на чијој територији делују бројне екстремне исламске организације, одговорне за терористичке нападе (последњи напад у коме је убијено 39 и рањено 90 људи десио се 22. маја). Сарадња са централноазијским партнерима јача се управо преко заједничких војних и антитерористичких вежби у оквиру Шангајске организације (проблем милитантног ислама је заједнички за све ове земље), али и преко великог броја економских и културних пројеката. Сведоци смо и јачања афричко-кинеских односа преко потписивања низа билатераних споразума који подразумевају кинеска директна улагања у инфраструктурне пројекте у Африци, који Кини знатно олакшавају увоз енергентата из ових земаља. С обзиром на то да је енергетска сарадња Кине са овим земаљама оптерећена бројним факторима (географска удаљеност, нестабилна политичка ситуација), сарадња са Русијом је за Кину више него пожељна. „Посао века“ није први знак енергетске сарадње ове две велике земље - кинески Синопек и руски Роснефт су прошле године потписали уговор вредан 85 милијарди долара о продаји сирове руске нафте Кини за наредних 10 година. Наглашене везе „кинеског змаја“ и „руског медведа“ у последњим деценијама, које нису искључиво економске природе, од великог су значаја за расподелу моћи у новом, мултиполараном светском поретку. Кинеско-руски енергетски загрљај запечатио је већ јако савезништво, оличено у успешним политичким и војно-економским партнерствима, попут БРИКС-а и већ поменуте Шангајске организације, у којима су Кина и Русија кључне државе, као и у мање познатој Конференцији о интеракцији и мерама изградње поверења у Азији (CICA). Конференцијом у наредне две године председава Кина, а четвртом самиту у Шангају је током своје прошлонедељне посете Кини присуствовао и руски председник. Кинеска страна конференцију доживљава као „највећи мултилатерални безбедоносни форум, који покрива различите (државне) системе, религије, културе и развојне стратегије“. Прошлонедељни самит конференције одржан је непосредно пред овогодишњи самит Г8, који је због тренутног суспендовања Русије прерастао у Г7 и из Сочија премештен у Брисел, па се присуство Владимира Путина на самиту у Шангају види као још један од снажних наговештаја окретања светских послова ка Азији. И кинеска и руска страна своју вишеструку сарадњу карактеришу као партнерску, а не као блоковску, за коју се сматра да је, у савременој архитектури међународних односа – застарела. Иако се Шангајска организација на Западу често доживљава као азијски пандан НАТО, водеће државе организације, Кина и Русија, демантују овакве дефиниције. Кина је и даље снажно фокусирана на одржање стабилност економског раста, који је гарант њене унутрашње политичке стабилности и међународне репутације, те избегава да се истиче као нова светска суперсила, а енергетски споразум са Русијом има за циљ да одржи њен несметан развој. Ипак, иако посвећена мирном успону, Кина је за текућу годину повећала војни буџет на 132 милијарде долара, што је за 12,2 одсто више него у претходној години. Тиме је она, након САД, друга држава света по издвајањима за војни буџет. Издизање Кине, друге светске економије у јаку војно-политичку силу и њено стратешко партнерство са Русијом уједно представља изазов за САД и директну претњу нарушавању америчке доминације у Азији, који тренутно представља најдинамичнији светски регион, који је приоритет Обамине администрације. Нови, мултиполарни свет је окренут ка Азији, у којој Кина по територији, људству, економији и све више по политичком и војном утицају заузима централно место. У том смислу, можда ће ојачани односи између Русије и Кине заиста представљати један од главних фактора стабилности међународних односа 21.века. |