Kakva vrsta države je Erdoganova Turska?

(Fond strateške kulture)

Prvog februara 2016. Zeid Rad el Husein, visoki zvaničnik UN za ljudska prava, održao je konferenciju za novinare urgirajući da Turska ispita izveštaje o tome da li je vojska pucala u nenaoružane civile u jugoistočnom gradu Cizri.

Incident je otkriven nakon što je jedan turski novinar aploudovao snimak na Jutjub. Na snimku se vidi grupa civila koji nose belu zastavu u blizini oklopnog vojnog vozila koje otvara vatru bez upozorenja, ubijajući i ranjavajući nepoznat broj ljudi. Incident se dogodio u jugoistočnoj Turskoj, gde je 24-časovni policijski čas uspostavljen od decembra, dok armija i policija sprovode operacije protiv Revolucionarnog patriotskog omladinskog pokreta, omladinskog krila Kurdistanske radničke partije (PKK).

Gospodin Zeid je izrazio zabrinutost nad akcijama turskih bezbednosnih snaga i zbog ozbiljne strogosti kojom se postupa prema medijima. Kada je ukazao na strogost, on je imao na umu doživotne robije za dvojicu dobro poznatih turskih novinara: Kan Dundara, koji je radio kao odgovorni urednik Kumhurijet novina, i Erdema Gulma, šefa biroa novina za Ankaru.

Kan Dundar je radio kao kolumnista za Milijet, važne turske dnevne novine, sve dok nije otpušten 2013. zato što je uznemirio premijera Redžepa Tajipa Erdogana kritikovanjem vladinih akcija u vezi sa protestima u Gezi parku: talasu građanskog nemira koji je izazvan nasilnim premeštanjem mirnih protestanata protiv razvojnih planova za Taksim park u Istanbulu krajem maja 2013. Nedugo zatim, Kan Dundar se pridružio Kumhurijetu, ustanovljenom listu levice, i postao odgovorni urednik u februaru 2015.  

Upravo pre Dundarevog hapšenja njegove novine su primile nagradu za 2015. godinu od "Reportera bez granica" za „nezavisni i hrabri žurnalizam“, hapšenje i nagrada su usledili nakon publikacije Kumhurijetovog izveštaja, koji otkriva isporuke oružja od Turske nacionalne obaveštajne organizacije (MIT) sirijskim antivladinim militantima, tj. teroristima.

Nakon što je kriminalna struktura otkrivena, turski predsednik Erdogan lično je popunio tužbu protiv Dundara, zahtevajući strožu doživotnu robiju i dodatne 42 godine zatvora. Erdogan je kritikovao Dundara zbog reportaže, obećavši da novinar neće proći nekažnjeno, što je prenela televizija. „Pretpostavljam da će osoba koja je napisala ovo kao ekskluzivni izveštaj platiti visoku cenu... Neću ga pustiti olako“, rekao je predsednik.  

Protesti u Gezi parku 2013. uglavnom su cenzurisani u turskim mejnstrim medijima. Socijalne mreže su igrale mnogo važniju ulogu u pokrivanju protesta i vladinih akcija, dok je CNN Turske emitovao dokumentarac o životu pingvina, podsećajući na "Labudovo jezero" Čajkovskog. Takvo neprekidno emitovanje bilo je na nacionalnoj televiziji SSSR-a tokom puča 1991. Da bi svet video njihov manifest, protestanti su morali sami da finansiraju stranu u Njujork tajmsu.

Šta turski mediji nisu prikazali? Bili su to gumeni meci, kanisteri sa suzavcem, vodeni topovi i policijski kordoni. Zvanično je 11 ljudi ubijeno, a preko 8000 povređeno kao rezultat policijske brutalnosti. Uhapšeno je 3000 ljudi.

Medicinari koji su volontirali da bi pomogli povređenima zlostavljani su i kasnije sudski procesuirani. U obližnjim bolnicama usledile su racije, medicinsko osoblje je brutalno napadnuto i zabranjeno im je da obezbede negu civilima, svako ko je nosio beli mantil bio je meta policije tih dana.

Asošijeted pres je izvestio kasnije da su u to vreme turske vlasti aktuelno preduzele korake da zabrane formalno bolničko lečenje povređenih: „Ponavljani zahtevi ministarstvu zdravlja da poveća medicinske resurse, posebno ambulantna vozila u oblastima u kojima se odvijao protest, ignorisani su... Umesto toga, doktori su pristizali u bolnice gradskim prevozom do opština koje su funkcionisale nezavisno... Vladini inspektori su pregledali bezbednosne snimke u bolnicama kako bi odredili da li su doktori i medicinsko osoblje volontirali van smena u prepunim sobama za intenzivnu negu. 

U svom izveštaju o Geziju jedan lekar iz organizacije koja se bori za ljudska prava zaključio je da je turska policija „napala nezavisno medicinsko osoblje koje je hrabro obezbeđivalo negu povređenima u skladu sa međunarodnim medicinskim etičkim standardima i turskim zakonom“.

Nekoliko meseci nakon toga turski parlament je prihvatio predlog o zdravstvu, koji je kasnije usvojen kao zakon, da kriminalna hitna medicinska nega i dozvoljena medicinska nega mogu biti pružene „tek po dolasku formalnih zdravstvenih službi“, što je restrikcija bez presedana i kontradikcija sa preko 2000 godina starom Hipokratovom zakletvom.

Ovo su stvari o kojima je Kan Dundar izveštavao i to je ono što je Erdogana učinilo „nezadovoljnim“.

Asošijeted pres je pretpostavio da su vladine akcije tokom protesta u Gezi parku „potkopale reputaciju premijera Redžepa Tajipa Erdogana kao demokratskog reformatora“.

Gardijan je napisao da je Erdogan „izgubio mnogo od svoje nacionalne i međunarodne reputacije“ zbog protesta u Gezi parku. Osim toga, bilo je preko 3,5 miliona protestanata u Turskoj, čija je populacija procenjena na 80 miliona. Tako da se postavlja pitanje kako je Erdogan osvojio predsedničku kancelariju 2014? Ko je glasao za ovog čoveka samo godinu nakon što je naredio policijsku brutalnost na ulicama Istanbula? Ostaje da se pitamo...

Ali nisu samo mirni protestanti, novinari ili lekari pod vatrom u današnjoj Turskoj. Osamnaestog januara svetski poznati naučni magazin sa mesečnom čitalačkom publikom od 5 miliona ljudi objavio je članak o još jednoj grupi pod napadom države. Ovog puta bila je to naučna zajednica. Nakon što je prekid vatre između kurdskih militanata i turske vlade propao prošlog juna, hiljade civila je ubijeno i čak još više povređeno ili ostalo bez domova. Grupa od 1.128 turskih naučnika sa 89 nacionalnih univerziteta, poznata kao „Akademici za mir“, potpisala je peticiju u kojoj se poziva na okončanje „smišljenog masakra i deportacije kurdskog naroda“.

Oštra reakcija usledila je odmah od predsednika Erdogana. Tokom njegovog govora 12. januara, nakon terorističkog napada u Istanbulu, on je optužio one koji su potpisali peticiju da podržavaju i šire terorističku propagandu kurdskih militanata i podrivaju nacionalnu bezbednost. „Pozivam se na sve naše institucije: svako ko ima koristi od ove države, ali je sada njen neprijatelj mora biti kažnjen bez odlaganja“, rekao je on.

Sledeći Erdoganov poziv, 27 akademika je uhapšeno. Još stotinu njih čeka da bude uhapšeno i procesuirano isto kao Kan Dundar i Erdem Gul. Univerziteti su započeli interne istrage sa kaznama koje će najverovatnije uslediti.

Neki od potpisnika su navodno bili subjekti zlostavljanja članova ekstremističkih desničarskih grupa. Erdogan je optužen da je lansirao "lov na veštice" protiv akademika.

Sa hiljadama civila koji su ubijeni i hiljadama uhapšenih sa oružjem koje se šalje terorističkim grupama i uz podršku ISIS-a, postavlja se pitanje koliko je „krvava“ Turska pod Erdoganovom vladavinom? Da li je dovoljno krvava da ga nazovemo diktatorom ili još uvek nismo stigli dotle?

Videli smo veći broj slučajeva ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti uz pomoć globalnih boraca za ljudska prava kao što je Amnesti internešnal i Hjuman rajts voč protiv šefova država proteklih godina. Koliko je potrebno da Erdogan, koji nalikuje Adolfu Hitleru, učini pre nego što se takvi slučajevi pokrenu protiv njega, lidera države članice NATO pakta? „Nije moguće da musliman  izvrši genocid“, rekao je Erdogan 2009. Da li je on na putu da dokaže da se sam prevario?  

Preveo sa engleskog Vladimir Jevtić