Kako su SAD slomile EU (II)

Dok su se Evropljani bacali jedni drugima u zagrljaj posle pada Berlinskog zida, igrali na koncertima dok se on krunio pod čekićima, SAD su radile na novoj strategiji za podeljenu Evropu. „Vašington je shvatio da mu klasična diplomatija obzira i kompromisa između različitih država i kultura više nije neophodna", pišu Ulrike Gerot i Hauke Ric u knjizi Evropa: Kraj igre. SAD su napustile međunarodno-pravne principe za razgradnju napetosti, inače glavno evropsko naravoučenije iz dva svetska rata, i zamenile ih instrumentima radikalne podele na prijatelja i neprijatelja, demokratiju i diktaturu, dobro i zlo, ljubimce i siročad. To je pravo jačega - ali to nije ni pola problema. Jačih je uvek bilo. Prava nevolja je da je pax americana planski ispražnjena kako od prava, tako i od privida prava.

SAD su poklonile rat Evropi - prvi put za Uskrs 1999. preko Srbije, drugi put, na poček, za Božić 2013/14. preko Evromajdana. U početku zbunjena, EU u međuvremenu uživa u atlantskoj pažnji. Poklonjenom ratu ne gleda se u zube

SAD su poklonile rat Evropi - prvi put za Uskrs 1999. preko Srbije, drugi put, na poček, za Božić 2013/14. preko Evromajdana. U početku zbunjena, EU u međuvremenu uživa u atlantskoj pažnji. Poklonjenom ratu ne gleda se u zube.

U Kraju igre na momente bljesne duh antičke tragedije. To je legitimno, današnji Evropljani su naslednici kulturnog blaga Antike. Istina, zajedno sa severnom Afrikom i Bliskim istokom, ali tamo se ono uglavnom svodi na turističku ponudu, dok je u Evropi direktno, a u Sjedinjenim Državama kroz predačko sećanje, Antika ostala živo jezgro savremenih političkih formi. No osim što je legitimno, to je istovremeno tužno, kad se pomisli šta je zaista tragično u antičkim tragedijama - to da svi akteri manje više znaju kakvom kraju se kreću u susret, znaju šta bi trebalo da naprave da ga izbegnu, ali to ipak ne čine, već s ponosom propadaju. Amor fati, rekao bi Niče; voli svoju sudbinu.  

Knjiga "Evropa: Kraj igre" (2022) i njeni autori Ulrike Gerot i Hauke Ric

Od svog najsvetlijeg momenta 1989, Evropska unija u stvari više nije imala ozbiljnu šansu. SAD su se nizom poteza pobrinule da se Unija nikad ne emancipuje, kažu autori. Politički, ekonomski i geostrateški ona je morala ostati patuljak na atlantskom ramenu. Što je svojevrsna ironija, kad se pomisli da teritorijalno mala EU, čak i bez zemalja Zapadnog Balkana, ima više stanovnika od SAD i Rusije zajedno.

Fukujamin Kraj istorije iz 1989. je došao do Kraja igre u 2022. Ali Amerika svejedno igra dalje, i to s uspehom, ako je rat uspeh. 

Multipolarna 1989. rodila unipolarnu 2022,

Jedna od mogućnosti koja stoji evropskim kulturama na raspolaganju - i u toj formi živog, kompaktnog znanja podvrgnutog dnevnoj optimizaciji, nikom drugom - jeste sposobnost da se bude u svim tačkama duge istorije u isto vreme. Šta god da se na njih baci, evropske nacije se sećaju da su tako nešto već videle

Upravo tamo gde puštaju američku temu da meandrira kroz poglavlja, autori Ulrike Gerot i Hauke Ric postižu najbolje rezultate. Jedna od mogućnosti koja stoji evropskim kulturama na raspolaganju - i u toj formi živog, kompaktnog znanja podvrgnutog dnevnoj optimizaciji, nikom drugom - jeste sposobnost da se bude u svim tačkama duge istorije u isto vreme. Šta god da se na njih baci, evropske nacije se sećaju da su tako nešto već videle.  

Sad kad je na Evropljane svom silinom bačen atlantski „unipolarni momenat", koji je američki politikolog Čarls Krauthemer formulisao u članku iz jula 1990, Gerot/Ric za referencijalnu tačku ne uzimaju jučerašnje novine, već Vestfalski mir: „Ta od Krauthemera razvijena uloga SAD kao svetskog policajca stajala je u potpunoj suprotnosti sa evropskom tradicijom Vestfalskog mira iz 1648. Od tog vremena je pravo na 'nemešanje u unutrašnje poslove jedne zemlje' postalo kamen temeljac međunarodnog prava. Princip nemešanja je trebalo da spreči izbijanje posredničkih/proxy/false-flag ratova (kakav je bio i sam Tridesetogodišnji rat 1618-1648), jer je postalo jasno da oni imaju tendenciju da se vuku do beskraja, sve zbog interesne strukture aktera koja se neprestano obnavljala na sledećem nivou. Paradigma o 'unipolarnom momentu' je upravo ciljala na to da iz osnova međunarodnog prava izbaci bezbednosni mehanizam nemešanja, sa svim implikacijama koje bi to donelo - uključujući i rat u Ukrajini danas. Otprilike jednu dekadu posle Krauthemerovog teksta, Amerika je nizom precedenata - Jugoslavija 1999, Avganistan 2001, Irak 2003 - abolirala princip nemešanja, te ga redefinisala u 'odgovornost za zaštitu' (responsibility to protect). Povelju UN-a je zamenio precedentni poredak Zapada: Međunarodno pravo u ime Dobra, interpretirano jednostrano od Sjedinjenih Država."   

Vestfalski mir, slika Gerarda Terborha (1648)

Sad su američki necons i neodemocs „nemešanje" zamenili „obavezom mešanja", a kao sigurnosni mehanizam ostavili hegemonske američke interese od slučaja do slučaja. EU politika i mediji se prave zadivljeni navodno potpuno novim principom koji su SAD uvele u međunarodno pravo; kako je to pametno, ratovati za vrednosti, nama u Evropi to nikad nije palo na pamet!  

Treba priznati da se princip „nemešanja u poslove drugih" kao temeljna odrednica koju su Evropljani na osnovu vlastitog iskustva ugradili u međunarodno pravo za sve, ne ističe blistavim moralom. Ali, on nije ni mišljen kao etički princip. Kad se pogleda aktuelni režim mula u Iranu, svakoj dobronamernoj duši s ove strane istorije zasvrbe dlanovi da se umeša. Evropski oci međutim nisu ni uveli „nemešanje" kao dobar princip, već samo kao sigurnosni mehanizam da ne dođe do goreg - a gore bi bili ratovi koji  imaju tendenciju da se nikad ne završavaju.

Sad su američki necons i neodemocs „nemešanje" zamenili „obavezom mešanja", a kao sigurnosni mehanizam ostavili hegemonske američke interese od slučaja do slučaja. EU politika i mediji se prave zadivljeni navodno potpuno novim principom koji su SAD uvele u međunarodno pravo; kako je to pametno, ratovati za vrednosti, nama u Evropi to nikad nije palo na pamet!  

Može li Srbija da izađe iz ne-članstva u EU?

U poslednje tri decenije, EU se eklatantno promenila pod uticajem i pritiskom SAD, za šta autori Kraja igre navode dugu listu prekoatlantskih političkih, akademskih i medijskih faktora preko kojih je taj proces disciplinovanja tekao.

Samit EU-Zapadni Balkan u Tirani, 6. decembra 2022.

SAD neće trpeti samostalnu, emancipovanu EU koja kulturno i ekonomski raste zahvaljujući izbalansiranoj saradnji sa Rusijom i SAD. Zašto neko misli da bi takva atlantski transformisana Unija, sa nametnutim identitetom vojne krajine, dopustila Srbiji da kulturno i ekonomski raste zahvaljujući izbalansiranoj saradnji sa, recimo, svima?

Kad delovi javnosti u Srbiji kažu: „to je EU, to nije čitava Evropa", čine strahovitu grešku. Čitava Evropa jeste EU, bez obzira na članstvo, jer je čitava Evropa snosila, snosi i tek će snositi posledice takve transformacije Evropske unije. Dovoljno je pročitati poglavlje iz knjige Kraj igre naslovljeno „Rat u Jugoslaviji", u potpunosti preneto na kraju ove recenzije kao aneks, da bi se razumelo da zemlje kao Srbija i bez članstva postaju „članice", i to direktno proporcionalno razmerama u kojima EU postaje američka „članica".

Pored eksplicitno izrečenih stvari o Srbiji, sadržaj knjige pogoduje za niz izvedenih logičnih sudova. Zato što nije na vreme podnela zahtev za ulazak u EU, u iznenadnom činu posle Dejtona,  ili odmah posle Miloševića, zato što Beograd tada nije shvatio da glavna tema ulaska nije „koje su dobre strane članstva", „već koje su JOŠ katastrofe ne-članstva" - upravo zato je Srbija aktuelno „članica" EU, kroz gotovo sadistički tretman koji s te strane doživljava. Da li bi Unija samovoljno izrezala teritoriju jedne svoje prave članice, kao što jeste Srbiji, čijim vlastima je do početka druge decenije ovog veka tragično nedostajao geopolitički instinkt? Nikad!    

SAD neće trpeti samostalnu, emancipovanu EU koja kulturno i ekonomski raste zahvaljujući izbalansiranoj saradnji sa Rusijom i SAD. Zašto neko misli da bi takva atlantski transformisana Unija, sa nametnutim identitetom vojne krajine, dopustila Srbiji da kulturno i ekonomski raste zahvaljujući izbalansiranoj saradnji sa, recimo, svima?

Samit EU-Zapadni Balkan u Tirani, 6. decembra 2022.

Multipolarna 1989. je rodila unipolarnu 2022. Hoće li joj to ostati jedino zločesto dete?  

Novac, sila, ideologija

Kad su poražene u Avganistanu, mnogi su se smejali Sjedinjenim Državama. Neko slabije samosvesti bi se povukao u sebe i rasformirao državu, kao što su Rusi uradili sa Sovjetskim Savezom.

Kako su Sjedinjene Države u protekle tri decenije stekle takvu moć nad Evropljanima, da je EU zapravo odahnula kad je 2022. konačno smela i mogla da preseče teritorijalne, kulturne, političke i ekonomske veze s Rusijom, koje je teško gradila vekovima?

Knjiga Kraj igre nudi dugu listu aktera koji su u sinergiji delovali ka jednom jedinom cilju: make America great again. Teško je upreti prst i pokazati jednu uticajnu osobu u Americi koja je najzaslužnija za to da se EU iz mirovnog projekta transformisala u ratnu mašinu. Ono što je presudilo bio je sistematski, konstantni pritisak i odbijanje svake predstave o prihvatanju poraza.

Kad su poražene u Avganistanu, mnogi su se smejali Sjedinjenim Državama. Neko slabije samosvesti bi se povukao u sebe i rasformirao državu, kao što su Rusi uradili sa Sovjetskim Savezom.

Poslednji američki vojnik napušta Avganistan, Kabul, 31. avgusta 2022.

Ne znam kako za druge, meni to ne liči na „propast" Amerike, više na njen napredak - s prašnjavog Hindukuša gde su bili dočekani kao osvajači, Amerikanci su se prebacili u razvijenu Evropu koja će ih voleti do smrti. Svoje, naravno

Šta su uradili Amerikanci na isti poticaj, poraz u Avganistanu, uz to još garniran haotičnim krajem globalnog rata protiv terorizma posle Jedanaestog septembra? Prešli su na zamenski cilj i okupirali EU konačno i potpuno, pretvarajući je unutar nekoliko meseci u udarnu pesnicu false-flag rata sa Rusijom. Ne znam kako za druge, meni to ne liči na „propast" Amerike, više na njen napredak - s prašnjavog Hindukuša gde su bili dočekani kao osvajači, Amerikanci su se prebacili u razvijenu Evropu koja će ih voleti do smrti. Svoje, naravno.  

Pad EU pred američkim interesima Gerot i Ric opisuju kao rezultat vrednog mravljeg rada niza američkih aktera, najpre državnih - Klintonovi, Buš Junior, Obama, Tramp, sada Bajden i Nuland, zatim njihovih savetnika kao Dik Čejni, Donald Ramsfeld, Pol Volfovic, Medlin Olbrajt; ispred i iza njih gusta mreža autora, komentatora i akademika organizovanih po think-tank principu, kao Zbignjev Bžežinski (CSIS, Centar za strateške i internacionalne studije), Frensis Fukujama, Robert Kejgan i Vilijam Kristol (PNAC/Projekat za Novi američki vek i naslednik FPI/Inicijativa za spoljnu politiku). Stabilitet je ta platforma crpila iz medija, čiji su komentatori, mimo toga ozbiljni ljudi, davali savete kako promovisati američku vodeću ulogu, kako slomiti svakog ko se suprotstavi „benevolentnoj američkoj hegemoniji" i kako privatno - ovo je sad bizarno, ali istinito: „ostati prijatelj sa antiratnom ludakom" („How to be friend with an antiwar nut").

Projekat za Novi američki vek

Prekoatlantskim snagama je pomagala „peta kolona" u samoj EU, one snage koje je Buš Junior zvao „Novom Evropom". Taj trend je započet takozvanim „pismom osmorice", objavljenim 30. januara 2003. u Vol strit džornalu, londonskom Tajmsu i prenetom u nizu drugih medija. U tekstu pod naslovom „Evropa i Amerika moraju da budu jedinstvene" potpisnici pisma - Hoze-Marija Aznar, Žoze Manuel Barozo, Silvio Berluskoni, Toni Bler, Vaclav Havel, mađarski premijer Peter Međeši, poljski Lešek Miler i danski, potom sekretar NATO-a, Anders Fog Rasmusen - savetovali su Vašingtonu da Amerika ima svako moralno pravo da jurne na Irak. Razlog: oružje za masovno uništenje u posedu Sadamovog režima.     

Kako dakle objasniti da su Sjedinjene Države u protekle tri decenije tako slomile EU, da su je bez velikih napora mobilizovale u idući rat po istom anti-vestfalskom principu: pravno upitno, moralno ispravno?

Nosioci benevolentne američke hegemonije nikad nisu prihvatili odgovornost za bespovratno uništavanje mirovnog kapitala iz 1989. godine. Robert Kejgan (usput, Čejni, Ramsfeld i Volfovic takođe dolaze iz PNAC-a) u maju 2008. objavio je tekst u kome otprilike kaže: da, premise po kojima se išlo na Sadama Huseina su bile netačne, ali je rat moralno bio ispravan. Isti izgovor se koristi i za operacije u Srbiji i Avganistanu - pravno upitne, moralno ispravne.     

Not fade away

Kako dakle objasniti da su Sjedinjene Države u protekle tri decenije tako slomile EU, da su je bez velikih napora mobilizovale u idući rat po istom anti-vestfalskom principu: pravno upitno, moralno ispravno?

Autori Kraja igre obavili su veliki faktički posao, poređali činjenice i hronologije, jedino zaboravili da na kraju kažu na šta to frapantno liči: na Galbrajtovu „anatomiju moći" (Anatomy of Power, 1983). Uz veliki doprinos Poljske i Baltika, američki vredan mravlji rad uspeo je da disciplinuje Evropljane kombinacijom tri vrste moći: kompenzacijske (novac), kaznene (gruba sila) i kondicionisane (ideologija).   

Kod Ševčenkova u Ukrajini, 15. septembra 2022.

Uslov za to je bio „transfer Nemačke u politički Zapad", kako je Krauthemer pisao u spomenutom članku iz 1990. Pred tim transferom bledi svaki drugi. Obavljen je postepeno, pažljivo, u fazama, da bi od NATO operacije 1999. počeo da daje opipljive rezultate.

Zbog svojih istorijskih veza sa Rusijom, Nemačka je bila ključ, pivot, „šarka" za američku dominaciju nad EU, pišu Gerot i Ric. Daleko od toga da su Rusi i Nemci uvek bili prijatelji, nisu. Ali je, mimo ratova, uvek delovala mreža kulturnih, političkih i ekonomskih veza među njima. Lapidarno rečeno, za Nemce je uvek bilo normalno i da sarađuju i da ratuju sa Rusima.

Sad je ostalo samo ovo drugo. Hor nemačkih medijskih komentatora nekoliko poslednjih godina kao mantru ponavlja „mi ne poznajemo Ruse", „mi pojma nemamo šta oni hoće", „ruski motivi su neprozirni", „ruske akcije nepredvidive", „u ruskom ruletu nema pravila", čime je kod javnosti veštački proizvedena amnezija u odnosu na istorijsko iskustvo.  

Rusija je za Nemce odjednom postala neprozirna zemlja nepoznate kulture. Kad je Nemačka promenila tim, to je bio znak da su Sjedinjene Države pobedile.

Bivši američki predsednik Bil Klinton govori pored kovčega Helmuta Kola u Evropskom parlamentu u Strazburu, 1. jula 2017.

Zbog ovakvih i sličnih misaonih konstrukcija, kritičari zameraju autorima Kraja igre da su upali u zamku teorija zavere. Kao antiratna luđakinja, lično ne vidim „zaveru" u toj knjizi, samo minuciozni opis jednog istorijskog procesa koji se polako odvija i formira dok ne dobije konačno lice. Kao kad se, na primer, kaže da su uslovi Versajskog mira porodili nacističku Nemačku - da li je to bila „zavera", ili proces s nekoliko kontingentnih varijabli? Ili kod društvenih fenomena, kad posramljivanje unutar belih kultura počne kao preispitivanje grehova kolonijalizma, a završi kao brisanje bioloških polova. Da li je to „zavera", ili naprotiv društveni proces otvorenog kraja?

Kraj igre je esej, ne naučno-teorijska knjiga. On ne komunicira sa teorijskim delima o atlantsko-evropsko-ruskim odnosima, već do svojih istraživačkih objekata i pitanja dolazi citirajući javne medije, državne i pravne dokumente, ugovore, političke govore i programe. Otvoreni proces koji se opisuje na bazi takvog empirijskog materijala pokazuje Sjedinjene Države kao vrednu imperijalnu silu koja nikad neće posustati, nikad se umoriti, nikad priznati poraz, jer nikad neće ni prepoznati poraz.  

Da li je takav zaključak komična teorija zavere, ili proces otvorenog kraja? The jury is still out. 

Videti još: Vesna Knežević: Evropska unija i „Pax Americana“, ili o jednom savremenom lovu na veštice

(RTS)