Kako su globalisti napustili univerzalne ekonomske principe, ali su zaboravili da to saopšte

Celokupna ideologija koja podupire međunarodne ekonomske odnose mora biti preispitana. Sada smo u situaciji da nikakva univerzalna pravila više ne postoje. Jedan skup pravila se koristi u jednoj grupi zemalja, dok se u drugoj grupi zemalja koriste druga pravila. Sve se pravda nacionalnim interesom. To nije nelegitimna pozicija, ali treba da bude jasno šta tako nešto podrazumeva. A podrazumeva povratak merkantilističkoj politici u kojoj su interesi pojedinačnih zemalja najvažniji. To takođe znači i napuštanje svake kosmopolitske i internacionalističke perspektive u kojoj bi pravila barem u principu trebalo da budu univerzalna. Međutim, mi više nemamo univerzalna pravila, a glavni krivac za to nije Tramp, već pogled na svet po kome su domaći politički interesi i takozvana bezbednosna briga iznad svega. Ovo nije svet globalizacije, već isparcelisanih regionalizama i nacionalizama.

Nensi i Ronald Regan sa Donaldom Trampom, fotografija sa posvetom

Moj nedavni tekst o izboru Donalda Trampa i njegovom preuzimanju predsedničkih ovlašćenja 20 januara privukao je dosta pažnje, kao što je doneo i kritike od ljudi koji su članak pogrešno protumačili kao hvalospev u korist Donalda Trampa. Veoma sam zadovoljan što je članak privukao pažnju i Martina Volfa iz „Fajnenšel tajmsa“, jednog od najcenjenijih analitičara domaće i međunarodne ekonomske politike. (U odeljku za komentare ispod mog originalnog teksta možete pročitati njegovu kritiku i moj veoma kratak odgovor). Poenta mog teksta je bila da su glavne principe neoliberalne globalizacije mejnstrim ekonomisti već napustili, i to mnogo pre 20. januara kada Tramp preuzima dužnost. Ono što će se desiti samo je simboličan događaj: tog dana će se zaista završiti era neoliberalne globalizacije koja je započela (u ovoj epizodi globalizacije) s padom Berlinskog zida. Ipak, većina njenih elemenata je demontirana mnogo ranije i to od strane ljudi koji to nikada nisu otvoreno priznali.

Znam da mnogi mejnstrim neoliberalni ekonomisti vole da na pojavu Donalda Trampa gledaju kao na Božije delo, kao na zemljotres ili neku iznenadnu oluju čije poreklo niko ne može da shvati. Međutim, smatram (i to držim očiglednim) da je seme njegovog uspona zapravo posejano neoliberalnom politikom koja je postepeno gubila podršku naroda. Nije slučajno što je 77 miliona ljudi glasalo za Trampa niti je slučajno što se trenutno i drugde dešavaju slični pokreti i politički destabilizuju velike zapadne zemlje poput Nemačke i Francuske. Ovaj unutrašnji aspekt neoliberalizma, njegova uloga u povećanju nejednakosti, smanjenju društvene mobilnosti, rastu morbiditeta i mortaliteta među srednjom klasom u SAD i u ostvarivanju drugačijih interesa bogatih u odnosu na ostatak društva, opširno su dokumentovani kako u ekonomskoj literaturi tako i u onoj o političkim naukama. Ne bih ovu temu sada širio.

Debata Tramp-Bajden, 27. juna 2024.

Želeo bih ovde da se fokusiram na napuštanje neoliberalnih principa u međunarodnoj areni. To je od posebne važnosti naročito za „Fajnenšel tajms“, koji takozvana međunarodna razvojna zajednica smatra listom od poverenja. „Fajnenšel tajms“ ima međunarodnu perspektivu koja, na primer, nedostaje „Vol strit džornalu“. Ali „Fajnenšel tajms“ obmanjuje svoje čitaoce izbegavajući činjenicu, ili je ne primećuje, da je većina neoliberalnog establišmenta zapravo napustila principe globalizacije, i to oni isti ljudi koji su ih pre nekih 20 ili više godina branili. „Fajnenšel tajms“, po mom mišljenju, to čini zbog svoje oštre antikineske politike i opsednutosti uspehom Kine. Takva opsesija uspehom Kine, ili bolje rečeno averzija prema njenom uspehu (ili pak želja za njenim neuspehom) ima smisla samo ako se Kina posmatra iz strogo političkog ili strateškog ugla. U tom smislu Kina se može posmatrati kao veliki konkurent, rival ili čak neprijatelj Zapada. Ali to uopšte nema smisla ako se na uspeh Kine gleda sa internacionalističke ili kosmopolitske tačke gledišta, što je, u principu, ono što bi razvojni ekonomisti trebalo da rade. Sa te tačke gledišta uspeh bilo koje zemlje u razvoju, bilo da je u pitanju Kina, Nigerija, Indonezija, Čad, Paragvaj ili Mali, trebalo bi pohvaliti. Dakle, ovo je prva nedoslednost.

Druga nedoslednost je da se kineski uspeh delimično tumači kao posledica krađe tehnologije sa Zapada. Nakon što sam više od 20 godina radio u Svetskoj banci, mogu da posvedočim da je stalna pritužba koju sam slušao bila da siromašne zemlje zbog korupcije ili nedostatka obrazovanja „nažalost“ nisu u stanju da uspešno koriste tehnologiju razvijenih zemalja, a ne zato što Zapad nije želeo da svoja znanja podeli sa njima. Ali kada je zemlja poput Kine konačno pokazala da zaista može da kopira zapadnu tehnologiju, da koristi svoju veličinu kao džokera u pregovarima i da poboljša stranu tehnologiju, iz kosmopolitske perspektive, kojoj je „Fajnenšel tajms“ formalno posvećen, taj uspeh je trebalo da bude pozdravljen i dočekan dobrodošlicom. Ali naprotiv, on je bio ismejan i predstavljen kao krađa. Međunarodne organizacije bi, u stvari, trebalo da posavetuju Etiopiju i Tanzaniju kako da repliciraju kinesko kopiranje zapadnih tehnologija, a ne da ga tretiraju kao nezakonit čin. Ovo je druga nedoslednost.

"Fajnenšel tajms" na kiosku u Tajpeju

Treća, na neki način višestruka nedoslednost, odnosi se na činjenicu da su međunarodne principe neoliberalne globalizacije napustili ljudi koji su je do nedavno branili. Objasniću koje, po stavkama.

Carine. Od uspostavljanja Bretonvudskog sistema i osnovnih načela globalizacije, carine su se samo izuzetno smatrale nužnim zlom, ali u principu se na njih gledalo kao na instrument koji treba obeshrabriti i koristiti što je ređe moguće. Takva je bila politika koju su od ranih 1980-ih dosledno sprovodile kako razvijene zemlje tako i zemlje u razvoju. Međutim, nedavna povećanja carinskih stopa u Sjedinjenim Državama i Evropi predstavljaju otklon od jednog od glavnih principa globalizacije. Povećane carine na uvoz kineske robe počele su pod prvom administracijom Donalda Trampa, ali su ih vrlo brzo preuzeli i DŽo Bajden i njegova administracija. Štaviše, oni su i zaoštrili politiku carinske zaštite od kineske robe, pa čak u nekim slučajevima zapretili i potpunom zabranom uvoza, kao što je bilo u slučaju električnih vozila.

Trgovinski blokovi. Zalaganje zastupnika globalizacije protiv trgovinskih blokova takođe nije bio dosledno. Ne treba se vraćati na knjigu „Put ka kmetstvu“ austrijsko-britanskog ekonomiste i filozofa Fridriha Hajeka da bismo razumeli kako su trgovinski blokovi generalno povezani sa militarističkim ili autarkičnim režimima koji pokušavaju da stvore zone ekonomskog uticaja. Međutim, nedavno se među neoliberalnim establišmentom pojavila naklonost prema takvoj politici, uključujući i urednicu „Fajnenšel tajmsa“ Ranu Faruhar koja je objavila uticajnu i često recenziranu knjigu, zasnovanu na nizu njenih ranijih tekstova i govora. U njoj se ona zalaže za vraćanje iz Kine u Sjedinjene Države poslova koji su očigledno prethodno bili izgubljeni, kao i za takozvano „prijateljsko udruživanje“ (o čemu sam pisao ovde). Prijateljsko udruživanje je zapravo druga reč za stvaranje politički motivisanih trgovinskih blokova. Reč je o politici koja se izbegava nazvati pravim imenom, pošto je to ista ona politika kakvu su 1930-ih vodili Velika Britanija sa preferencijama Komonvelta, nacistička Nemačka sa velikonemačkom (Grosse Deutschland) centralnoevropskom zonom ili Japan sa tzv. zonom zajedničkog prosperiteta. Ta politika je suprotna svakoj uobičajenoj ideji šta bi globalizacija trebalo da znači.

Ferdinand Porše i Adolf Hitler sa modelom "Folcvagenovog automobila"

Industrijske politike poput carina smatraju se prihvatljivim samo u ekstremnim okolnostima. Zagovornici globalizacije nikada ih nisu odobravali jer dovode do nepravednog subvencionisanja domaće proizvodnje i umanjuju podsticaje principima konkurentnosti. Ali i takva politika je takođe nedavno stekla naklonost mejnstrim neoliberalnih ekonomista, pa čak i „Fajnenšel tajmsa“. Diskusija je sada usredsređena na to ne da li, već kako takvu politiku treba voditi – postojalo je, čini se, opšte odobravanje kada je Bajden Zakonom protiv inflacije načinio veliki korak napred u njenom institucionalizovanju. Problem ove politike ponovo je u tome što je ona nespojiva sa idejom globalizacije i depolitizacije ekonomskog odlučivanja. To ostavlja razvojnu zajednicu u neredu, jer ako je industrijska politika dobra za Sjedinjene Države ili Evropu, postavlja se pitanje zašto bi se onda Egiptu ili Nigeriji preporučivalo da budu protiv nje?

Ekonomska prinuda je neprihvatljiva za liberalne ekonomiste. Međutim, Sjedinjene Države i Evropa sve više je koriste. Tramp ju je prilično koristio, povećavajući broj sankcija uvedenim političkim režimima koji mu se nisu dopadali, kao što su Kuba i Venecuela. Režimi sankcija su nastavljeni i pod Bajdenom: SAD trenutno imaju uvedenih 38 različitih režima sankcija koji na ovaj ili onaj način pogađaju više od pedeset zemalja. Ova praksa je znatno proširena s ratovima u Ukrajini i Palestini, zaplenom ruske imovine i prilično neshvatljivom kaznom izrečenom ruskim oligarsima zato što nisu bili dovoljno politički moćni da zaustave Putinov rat. U svakom slučaju, upotreba ekonomske prinude je takođe suprotna ideji neoliberalne globalizacije.

Žena se porađa u čamcu s migrantima, 6. januara 2025.

Slobodno kretanje radne snage je u principu cilj globalizacije. To nikada nije postignuto iz političkih razloga, ali je barem ostalo na dnevnom redu i bilo je cilj kome se teži. Sa čisto globalne tačke gledišta, nema razloga da tržište rada ne bude internacionalizovano i da ne obuhvati ceo svet na isti način kao što to čini tržište kapitala. Ali svestan sam da politički razlozi nalažu da stvari po ovom pitanju budu drugačije. Međutim, nedavno je odbačena čak i težnja cilju slobodnog kretanja radne snage. Nije samo Tramp taj koji je izgradio ogradu prema Meksiku, ograda je nastavljena da se gradi i pod Bajdenom. Isto tako, deportacije stranaca bez dokumenata nastavljene su i pod Bajdenom, kao što se radilo i pod Obamom. To nije nešto što je Tramp sam izmislio: antiimigraciona politika u SAD u poslednjih 10 do 15 godina postepeno se zaoštrava. Isto se dešava, čak i dramatičnije, u Evropskoj uniji. EU se zvanično ponosi multikulturalnošću i multietničnošću, dok u isto vreme podiže fizičke granice u graničnim regionima i povećava antiimigrantske patrole na Mediteranu. U njenom interesu je da se broj poginulih zbog ovakvih ograda i patrola nikada ne otkrije, o njemu se može samo nagađati. Ali reč je svakako o nekoliko hiljada mrtvih godišnje.

Dakle, šta možemo da zaključimo kada sagledamo ovu opštu sliku? Zaključujemo da su glavni ekonomisti kao i demokratska administracija u SAD napustili sve bitne elemente neoliberalne globalizacije, kao što će to nadalje činiti i Tramp. U tom smislu Trampovo preuzimanje vlasti 20. januara predstavlja simboličan datum za konačno odbacivanje ovih principa. Cilj više nije slobodno kretanje robe jer ih carine zaustavljaju; kretanje tehnologije je ograničeno zbog takozvanih bezbednosnih razloga; kretanje kapitala je limitirano jer Kinezima (i nedavno Japancima, kao u slučaju US Steel-a) često nije dozvoljeno da kupuju američke kompanije; kretanje radne snage je ozbiljno ograničeno. Dakle, koji su suštinski elementi neoliberalne globalizacije ostali netaknuti?

DŽozef Malord Vilijam Tarner: Dolazak teretnog broda uveče u Keln (1826)

Moja poenta ovde nije da raspravljam o tome da li je napuštanje ovih principa dobro ili nije za Sjedinjene Države ili Evropu ili Kinu ili svet, nego samo ukazujem na činjenicu da Tramp nije bio jedini akter promene, odnosno da se principi neoliberalne globalizacije ukidaju najmanje deceniju ili deceniju i po. „Fajnenšel tajms“ je obmanuo svoje čitaoce ne navodeći jasno da njegova promocija trgovinskih blokova i revizija drugih ključnih principa u stvarnosti znači napuštanje neoliberalne globalizacije kao projekta. Ovo se dešava zbog: (1) geostrateške konkurencije sa Kinom, ali i zato što je: (2) takva neoliberalna politika na Zapadu bila štetna za zapadnu srednju klasu.

Važan problem koji se retko primećuje (a „Fajnenšel tajms“ je trebalo da ga primeti) jeste to što odustajanje od ovih principa ostavlja Bretonvudski sistem u ruševinama. Kao što sam napomenuo u jednom od svojih ranijih tekstova, generalni okvir za međunarodni sistem je uspostavljen u dva navrata: prvi put u Breton Vudu 1944. godine, a zatim, iako ne tako formalno, 1980-ih, uvođenjem Vašingtonskog konsenzusa na globalnom nivou, uključujući komunističke zemlje kao i Indiju, Afriku i Latinsku Ameriku. Ali dok je Vašingtonski konsenzus bio i kritikovan, što je bilo legitimno, on je imao barem izvesnu doslednost. Sadašnje napuštanje principa neoliberalne globalizacije ostavlja čitavo polje međunarodnih odnosa u haosu, jer uopšte nije jasno koju vrstu ekonomskih politika treba sugerisati ili nametati ostatku sveta. Nemoguće je zamisliti kako bi misija Svetske banke u Egiptu mogla da se zalaže za smanjenje carinskih stopa ili niže subvencije dok istovremeno SAD, najvažnija zemlja sveta, ne samo ekonomski već i u smislu predložene ili nametnute ekonomske ideologije, podiže svoje carine i uvodi subvencije.

Ruske babuške sa likovima Vladimira Putina, Donalda Trampa i Si Đinpinga

Celokupna ideologija koja podupire međunarodne ekonomske odnose mora biti preispitana. Možda moramo da stvorimo novi sistem koji bi omogućio trgovinske blokove i carinske stope, bez migracije radne snage i transfera tehnologije, ali to onda mora biti kodifikovano i objašnjeno ostatku sveta. Ipak, niko do sada nije ni pomenuo da mi (svet) treba da stvorimo takav novi sistem. Zbog toga smo trenutno u situaciji da pravila više ne postoje. Na njih se poziva tek ad hoc: određeni skup pravila se koristi u jednoj zemlji ili u jednoj grupi zemalja, dok se u drugoj grupi zemalja koriste druga pravila. Sve se pravda nacionalnim interesom. To nije nelegitimna pozicija, ali treba da bude jasno šta tako nešto podrazumeva. A podrazumeva povratak merkantilističkoj politici u kojoj su interesi pojedinačnih zemalja najvažniji. To takođe znači i napuštanje svake kosmopolitske i internacionalističke perspektive u kojoj bi pravila barem u principu trebalo da budu univerzalna. Međutim, mi više nemamo univerzalna pravila, a glavni krivac za to nije Tramp, već pogled na svet po kome su domaći politički interesi i takozvana bezbednosna briga iznad svega. Ovo nije svet globalizacije, već isparcelisanih regionalizama i nacionalizama.

(RTS)