Савремени свет | |||
Како ће изгледати наставак Украјинског рата? |
уторак, 06. децембар 2022. | |
Када је украјинска војска пре три недеље поново заузела Херсон, чинило се да рат прелази у завршну фазу која би се могла окончати довољним повлачењем Русије, што би омогућило неку врсту решења путем преговора. Али оваква очекивања су се изјаловила због све већег инсистирања Украјине да поврати све територије које је Русија заузела од 2015, укључујући Крим. То би подразумевало тоталну руску капитулацију, што би навело Владимира Путина да озбиљно запрети ескалацијом сукоба уз претњу употребе оружја за масовно уништење. Због тога се чини мало вероватним да ће преговори ускоро започети – али постоје и други начини ратовања током зиме, а недавни развој догађаја указује на један могући ток оружаног сукоба. Након повлачења Русије из Херсона, претпоставка је била да ће Кремљ учврстити своје одбрамбене положаје, да ће се војска “укопати” током зиме и започети процес припрема за пролећну офанзиву следећег марта. Уместо тога, Руси су започели значајну офанзивну операцију, углавном око града Бахмута у Доњецкој области. Руска војска од маја има значајне снаге распоређене у том подручју, али је остварила ограничене успехе, уз велики број погинулих и рањених војника. Ипак, последњих недеља, посебно од губитка Херсона, послата су значајна појачања, што је довело до неких од најинтензивнијих борби у целом рату. Одлучан и непрекидан напад руских снага суочио се са снажном украјинском одбраном, што је резултирало великом бројем жртава на обе стране. У извештају америчке штампе овако је описана сцена током једног дана борби раније ове недеље: „Скоро сат времена изгледало је да број жртва на украјинској страни у источном граду Бахмуту непрестано расте: возила хитне помоћи, оклопни транспортери и приватна возила непрестано су довозили рањенике до једине градске војне болнице.” Иако руске снаге не постижу значајне успехе и губици им расту, то их није одвратило од даљих напада. Зашто настављају, нејасно је. Институт за проучавање рата истиче: „Руски напори око Бахмута указују на то да њихова војска у основи није успела да извуче поуке из претходних кампања у којима је била концентрисана на циљеве од ограниченог оперативног или стратешког значаја, а имала је велики број жртава.“
Једно од објашњења је да постоји унутрашње ривалство унутар руске војске, са моћном фракцијом која је одлучна да преузме Бахмут што пре, вероватно под великим притиском Путина и његових људи како би се постигао некакав резултат. То може објаснити распоређивање плаћеника из групе Вагнер - руске приватне војне компаније - у ову област, с обзиром да се верује да оснивач групе, Јевгениј Пригожин, има лидерске амбиције. Шта год да је разлог, Путин очигледно намерава да настави са ратом, иако се показало да је он изузетно скуп, што показује не само број људи који су убијени или осакаћени, већ и сама количина употребљене војне опреме. Током лета, на пример, украјинска војска је свакодневно испаљивала до 7.000 артиљеријских граната, док су Руси користили преко 40.000, а сличан однос је вероватно и данас. Украјинска војска има 350 модерних западних артиљеријских оруђа, али их је трећина у сваком тренутку ван употребе, често зато што је цеви потребно заменити.
Проблем за Украјину је што је већина западних армија смањила своје залихе оружја након завршетка Хладног рата, а највећи произвођач, Сједињене Државе, праве само 15.000 артиљеријских граната месечно. Сада се САД и многи савезници у НАТО-у боре да повећају своје залихе, што ће се показати веома профитабилним за компаније које се баве производњом оружја широм Запада. Шведска, на пример, има нову владу десног центра која повећава војну потрошњу за близу 90 одсто у наредних седам година. На самиту НАТО-а у Букурешту ове седмице договорено је повећање залиха оружја и достављање значајне помоћи Украјини како би она, суочена са поновљеним руским ракетним нападима, обновила своју критичну инфраструктуру. Директна војна помоћ НАТО-а Украјини ове године је већ премашила 40 милијарди долара, што је близу целокупне годишње потрошње Француске на војску. То не значи да ће Украјина добити оно наоружање које тражи како би добила рат, поготово зато што њена листа жеља укључује ракете земља-земља (АТАЦМС) – које имају много већи домет од оних које тренутно користи (ХИМАРС). Али Украјина би могла да добије предложену нову ракету коју ће Боинг саставити од постојећих компоненти, а која ће имати већи домет он оних које сада користи, али краћи од АТАЦМС-а. Вероватно ће добити и неопходно противракетно наоружање за употребу против наоружаних дронова и крстарећих ракета. Оно што би заиста преокренуло однос снага између зараћених страна у корист Украјине су ракете много већег домета и крстареће ракете, које имају домет 700 километара или више (чак и АТАЦМС има домет само до 300 километара). Овакве ракете би могле да погоде ваздушне базе унутар Русије, које се користе за нападе бомбардера и за лансирање пројектила. Вашингтон је опрезан у вези са наоружањем које испоручује Кијеву, без обзира на то колико су снажни захтеви, и изгледа да за то постоје три разлога. Један је ризик да модерне технологије дођу у руке руских стручњака и да их ови можда доставе Ирану. Други је страх од подстицања Путина на ескалацију, јер би му НАТО, који би директно омогућио Украјини да нападне Русију, сигурно дао оправдање. Треће је гледиште – непријатно уобичајено у неким десничарским и стратешким аналитичким круговима САД – да је најбоље да се рат настави годинама ако је потребно, што би ослабило Русију као потенцијалну претњу дугорочним интересима САД, посебно ако би то ограничило капацитет будућег кинеско-руског савеза. У претходној колумни писао сам да су разговори у наредна три месеца мало вероватни, осим ако Путин није под озбиљним притиском – а одлучна руска офанзиве око Бахмута је значајна у том контексту. Ова офанзива сугерише да Путин и даље мисли да западна посвећеност Украјини може бити поткопана, због несташице енергије и економских проблема у већем делу Европе. Ако је то тачно, онда би рат могао годинама да траје као сукоб ниског нивоа.
Јачање унутрашња опозиције и промена режима у Москви су и даље могући. У сваком случају, НАТО – под утицајем САД – може кренути ка усвајању политике на два колосека која би укључивала повећање цивилне помоћи Украјини и снажну подршку њеним одбрамбеним способностима. Циљ такве стратегије је максимизирање руских жртава на терену и даље слабљење руске економије, а да при том Украјина не би могла да пренесе рат на саму Русију. Сва убијања би била у Украјини. То би могла бити брутална, али ефикасна стратегија за слабљење Русије као дугорочне претње, али цена коју би платили Украјина и њен народ би била огромна. Талибанима је требало две деценије да исцрпе западне армије и натерају их на повлачење, тако да такав облик ратовања тешко да представља новину. (The future of Russia in Ukraine: a different kind of war? By Paul Rogers https://bit.ly/3Fo1WgL) Текст је објављен 2.12.2022. Аутор је емеритус професор мировних студија на Одсеку за мировне студије и међународне односе на Универзитету Бредфорд Са енглеског за НСПМ превео Мирослав Самарџић |