Jedna ili dve zvezdice manje na zastavi SAD - realnost ili puki san

 Nakon predsedničkih izbora u Sjedinjenim Državama nekoliko američkih saveznih država razmatra opciju nezavisnosti i otcepljenja od matice. Nezadovoljni ekonomskom politikom predsednika Obame koja po mnogim ekonomskim stručnjacima nalikuje socijalističkoj i levičarskoj i mešanjem federalne države u unutrašnje poslove brojnih država došlo je do eskalacije nezadovoljstva.

Nekoliko američkih saveznih država je počelo sa procedurom potpisivanja peticije za nezavisnost od Vašingtona. Luizijana je jedna od prvih država koja se založila za potpisivanje peticije. Zaključno sa 7. decembrom prikupljeno je 25 000 potpisa stanovnika Luizijane koji se zalažu za mirnu secesiju.[1] Površina države Luizijana iznosi 135.382 km², dok je broj stanovnika ove države prema popisu iz 2008. iznosio 4.410.796. Glavni grad ove države je Baton Ruž, a najveći je Nju Orleans. [2] Istorijat ove države je veoma bogat kao što je slučaj i sa ostalim državama SAD.

Francuska Luizijana je bila deo odnosno distrikt francuske kolonije Nova Francuska. Luizijana je bila pod francuskom upravom tokom dva perioda, od 1682. do 1763. i od 1800. do 1803. god. Imenovana je u čast francuskog kralja Luja XIV. Prvobitno Luizijana je obuhvatala ogromnu teritoriju odnosno većinu sliva reke Misisipi, tako da se prostirala čak od Velikih jezera na severu do Meksičkog zaliva na jugu, a od Apalača, tj. apalačkih planina na istoku do Stenovitih planina na zapadu. Francuska vladavina Luizijanom je okončana kada je Napoleon Bonaparta prodao ovu teritoriju 1803. god.[3]

U Luizijani se možda kao nigde drugde u SAD može osetiti duh Evrope odnosno Francuske. Tome doprinosi i veliki broj crnačkog stanovništva koji su se oslobodili francuskog ropstva, ali su sačuvali tradiciju i običaje Francuza. To se može najviše osetiti u Nju Orleansu, najvećem gradu Luizijane koji gaji veoma specifičan duh čak i danas.

Luizijana je zajedno sa Teksasom ispunila zakonske norme za razmatranje secesije jer se američka administracija obavezala da će uvažiti svaku društvenu inicijativu koja sakupi 25 000 potpisa za 30 dana.[4]

Što se Teksasa tiče on se prostire na površini od 696,241 kvadratnog kilometra, dok broj stanovnika ove države iznosi 25,674, 681 građanin. Teksas je takođe imao burnu istoriju i prošlost. Ova država je poznata pod nadimkom “država usamljene zvezde” jer je posle otcepljenja od Meksika 1836. god. jedno vreme bila nezavisna. U ratu za nezavisnost najpoznatija je bila bitka za Alamo kada su snage generala Santa Ane 1836. god. osvojile utvrdu Alamo pri čemu su pobile sve njene branitelje. Bitka za Alamo je toliko značajna Amerikancima da od nje vodi poreklo i borbeni poklič “seti se Alama!”

Ovo je ostavilo neizbrisiv trag tako da je osvajanje Alama samo podstaklo želju Teksašana za osvetom koja je i ubrzo usledila u katastrofalnom porazu meksičke vojske kod San Hasintoa iste godine. Ova bitka je okončala revoluciju. Teksas je sve do priključenja SAD 1845. godine bio nezavistan.[5] Ova država je bila robovlasnička sve do poraza u američkom građanskom ratu. Da podsetimo da se i u Teksasu dogodio masakr pripadnika verske sekte u mestu Vako 1993. god. pri čemu su poginula četvorica agenata i svi članovi sekte, uključujući i decu u požaru koji je zahvatio glavnu zgradu na ranču pri drugom napadu američkih snaga bezbednosti i nacionalne garde.

Teksas danas je druga po veličini savezna američka država i druga po broju stanovnika. Teksas svojom veličinom prevazilazi sve američke kopnene savezne države osim Aljaske. Iako je prva asocijacija na Teksas pustinja on se zapravo uglavnom prostire na stepi i močvarama na jugu. Glavni grad Teksasa je Ostin a najveći grad je Hjuston. Teksas je veoma bogat naftom ali je u ovoj državi razvijena i elektronska industrija kao i petrohemijska. Teksas je u samom vrhu u ovim oblastima ali i u poljoprivredi, energetici, avio-industriji i biomedicini. Teksas od 2002. god. ostvaruje najveće prihode od izvoza u SAD i na drugom mestu je po veličini bruto društvenog proizvoda.

Navodno nezadovoljni levo orijentisanom ekonomskom politikom predsednika Obame i prevelikim uplitanjem federalne vlade u unutrašnju politiku građani Teksasa su počeli masovno da izražavaju negodovanje. Teksas je po pitanju peticije odmakao daleko više od Luizijane jer je prikupljeno više od 120 000 potpisa! Istovremeno za ovu ideju širom SAD prikupljeno je još 800 000 potpisa.

Podršku secesionizmu dao je i republikanski kongresmen Ron Pol iz Teksasa koji je jedan od kandidata za predsedničku nominaciju republikanske stranke. Ron Pol je pri tome izjavio sledeće: ”Nema ničeg izdajničkog ili nepatriotskog u želji da federalna vlada bude odgovornija prema ljudima koje predstavlja. Ako građani i države nisu slobodni da napuste SAD, kao njihov poslednji čin koji žele, da li su oni stvarno slobodni"[6]

Sada se postavlja pitanje nije li ovo samo jedan od političkih poteza republikanske stranke ili je u pitanju stvarno nezadovoljstvo građana pomenutih saveznih država. Secesionistički pokreti u SAD nikada nisu bili jaki i teško je da će i ovi zahtevi biti uslišeni. Predstavnici Bele kuće nisu mogli da kažu američkoj televizijskoj stanici ABC kada će uzeti u razmatranje ovu peticiju građana Teksasa, ali ne bi bilo čudno da iz Bele kuće stigne odgovor da oni nisu nadležni za ovo pitanje.

Naravno, vrlo je teško poverovati u to da će Teksas i Luizijana zaista i dobiti nezavisnost, ali bitno je pomenuti da se takva jedna ideja ipak pojavila. Vašington sigurno neće dozvoliti da se Luizijana, a naročito Teksas, odvoje od matice jer bi to značilo veliki udarac po SAD i Vašington koji bi se nakon toga mogao susresti sa nizom sličnih peticija iniciranih od republikanaca. Ne zaboravimo i da je carska Rusija u bescenje prodala Aljasku SAD i da se u Rusiji mogu javiti zahtevi da se ta teritorija vrati Ruskoj Federaciji, što svakako Vašington neće dopustiti.

Međutim, veoma je interesantno posmatrati ove zahteve za nezavisnošću kao jednu društveno-sociološku pojavu koja je zahvatila čitav Zapad. Nisu samo SAD suočene sa ovim pitanjem. U zapadnoj Evropi pojavio se čitav talas separatizma koji je najočigledniji u Škotskoj, Kataloniji i na Korzici. Postavlja se pitanje kako će se vlade zapadnih zemalja nositi sa ovim pitanjem i kako će pokušati da pronađu kompromisno rešenje. Sasvim sigurno je da London kao i Madrid ne bi želeli da im se odvoji deo teritorije, ali postavlja se pitanje kako usaglasiti i uskladiti želje za celovitošću sa ljudskim pravima na koje se Zapad toliko poziva?