Савремени свет | |||
Једна или две звездице мање на застави САД - реалност или пуки сан |
недеља, 23. децембар 2012. | |
Након председничких избора у Сједињеним Државама неколико америчких савезних држава разматра опцију независности и отцепљењa од матице. Незадовољни економском политиком председника Обаме која по многим економским стручњацима наликује социјалистичкој и левичарској и мешањем федералне државе у унутрашње послове бројних држава дошло је до ескалације незадовољства. Неколико америчких савезних држава је почело са процедуром потписивања петиције за независност од Вашингтона. Луизијана је једна од првих држава која се заложила за потписивање петиције. Закључно са 7. децембром прикупљено је 25 000 потписа становника Луизијане који се залажу за мирну сецесију.[1] Површина државе Луизијана износи 135.382 км², док је број становника ове државе према попису из 2008. износио 4.410.796. Главни град ове државе је Батон Руж, а највећи је Њу Орлеанс. [2] Историјат ове државе је веома богат као што је случај и са осталим државама САД. Француска Луизијана је била део односно дистрикт француске колоније Нова Француска. Луизијана је била под француском управом током два периода, од 1682. до 1763. и од 1800. до 1803. год. Именована је у част француског краља Луја XIV. Првобитно Луизијана је обухватала огромну територију односно већину слива реке Мисисипи, тако да се простирала чак од Великих језера на северу до Мексичког залива на југу, а од Апалача, тј. апалачких планина на истоку до Стеновитих планина на западу. Француска владавина Луизијаном је окончана када је Наполеон Бонапарта продао ову територију 1803. год.[3] У Луизијани се можда као нигде другде у САД може осетити дух Европе односно Француске. Томе доприноси и велики број црначког становништва који су се ослободили француског ропства, али су сачували традицију и обичаје Француза. То се може највише осетити у Њу Орлеансу, највећем граду Луизијане који гаји веома специфичан дух чак и данас. Луизијана је заједно са Тексасом испунила законске норме за разматрање сецесије јер се америчка администрација обавезала да ће уважити сваку друштвену иницијативу која сакупи 25 000 потписа за 30 дана.[4] Што се Тексаса тиче он се простире на површини од 696,241 квадратног километра, док број становника ове државе износи 25,674, 681 грађанин. Тексас је такође имао бурну историју и прошлост. Ова држава је позната под надимком “држава усамљене звезде” јер је после отцепљења од Мексика 1836. год. једно време била независна. У рату за независност најпознатија је била битка за Аламо када су снаге генерала Санта Ане 1836. год. освојиле утврду Аламо при чему су побиле све њене бранитеље. Битка за Аламо је толико значајна Американцима да од ње води порекло и борбени поклич “сети се Алама!” Ово је оставило неизбрисив траг тако да је освајање Алама само подстакло жељу Тексашана за осветом која је и убрзо уследила у катастрофалном поразу мексичке војске код Сан Хасинтоа исте године. Ова битка је окончала револуцију. Тексас је све до прикључења САД 1845. године био независтан.[5] Ова држава је била робовласничка све до пораза у америчком грађанском рату. Да подсетимо да се и у Тексасу догодио масакр припадника верске секте у месту Вако 1993. год. при чему су погинула четворица агената и сви чланови секте, укључујући и децу у пожару који је захватио главну зграду на ранчу при другом нападу америчких снага безбедности и националне гарде. Тексас данас је друга по величини савезна америчка држава и друга по броју становника. Тексас својом величином превазилази све америчке копнене савезне државе осим Аљаске. Иако је прва асоцијација на Тексас пустиња он се заправо углавном простире на степи и мочварама на југу. Главни град Тексаса је Остин а највећи град је Хјустон. Тексас је веома богат нафтом али је у овој држави развијена и електронска индустрија као и петрохемијска. Тексас је у самом врху у овим областима али и у пољопривреди, енергетици, авио-индустрији и биомедицини. Тексас од 2002. год. остварује највеће приходе од извоза у САД и на другом месту је по величини бруто друштвеног производа. Наводно незадовољни лево оријентисаном економском политиком председника Обаме и превеликим уплитањем федералне владе у унутрашњу политику грађани Тексаса су почели масовно да изражавају негодовање. Тексас је по питању петиције одмакао далеко више од Луизијане јер је прикупљено више од 120 000 потписа! Истовремено за ову идеју широм САД прикупљено је још 800 000 потписа. Подршку сецесионизму дао је и републикански конгресмен Рон Пол из Тексаса који је један од кандидата за председничку номинацију републиканске странке. Рон Пол је при томе изјавио следеће: ”Нема ничег издајничког или непатриотског у жељи да федерална влада буде одговорнија према људима које представља. Ако грађани и државе нису слободни да напусте САД, као њихов последњи чин који желе, да ли су они стварно слободни"[6] Сада се поставља питање није ли ово само један од политичких потеза републиканске странке или је у питању стварно незадовољство грађана поменутих савезних држава. Сецесионистички покрети у САД никада нису били јаки и тешко је да ће и ови захтеви бити услишени. Представници Беле куће нису могли да кажу америчкој телевизијској станици АБЦ када ће узети у разматрање ову петицију грађана Тексаса, али не би било чудно да из Беле куће стигне одговор да они нису надлежни за ово питање. Наравно, врло је тешко поверовати у то да ће Тексас и Луизијана заиста и добити независност, али битно је поменути да се таква једна идеја ипак појавила. Вашингтон сигурно неће дозволити да се Луизијана, а нарочито Тексас, одвоје од матице јер би то значило велики ударац по САД и Вашингтон који би се након тога могао сусрести са низом сличних петиција иницираних од републиканаца. Не заборавимо и да је царска Русија у бесцење продала Аљаску САД и да се у Русији могу јавити захтеви да се та територија врати Руској Федерацији, што свакако Вашингтон неће допустити. Међутим, веома је интересантно посматрати ове захтеве за независношћу као једну друштвено-социолошку појаву која је захватила читав Запад. Нису само САД суочене са овим питањем. У западној Европи појавио се читав талас сепаратизма који је најочигледнији у Шкотској, Каталонији и на Корзици. Поставља се питање како ће се владе западних земаља носити са овим питањем и како ће покушати да пронађу компромисно решење. Сасвим сигурно је да Лондон као и Мадрид не би желели да им се одвоји део територије, али поставља се питање како усагласити и ускладити жеље за целовитошћу са људским правима на које се Запад толико позива? |