Izveštaj iz Gaze

Trenutna konfrontacija u Gazi počela je 12. juna nakon što su trojica izraelskih tinejdžera nestala na Zapadnoj obali. Izrael je objavio njihov nestanak 13. juna i ubrzo nakon toga svalio je krivicu na Hamas zbog kidnapovanja. Hamas je 14. juna ispalio tri rakete na region Hof aškelon. Na ovo je usledio izraelski napad na Palestince u regionu Jerusalima. Izrael je 8. jula objavio početak operacije "Zaštitna ivica" i započeo je mobilizaciju rezervista. Hamas je izveo napad raketama dugog dometa na Tel Aviv. Izrael je zatim intenzivirao vazdušne udare protiv ciljeva u Gazi.  

U ovom trenutku čini se da je Izrael dopremio dovoljno snaga da sprovede upad u Gazu. Međutim, Izrael to još uvek nije učinio.[1] Konflikt se sastoji od vazdušnih udara i određenih operacija specijalnih jedinica Izraela i Hamasovog raketiranja meta u Izraelu.

Iz čisto vojne tačke gledišta Hamas traži odvraćanje od izraelskih operacija u Gazi. Operacija "Nametanje sile" krajem 2008. i početkom 2009. duboko je poremetila Gazu, i Hamas se našao u poziciji da nema drugih opcija osim pokušaja da izazove visoke žrtve u izraelskim snagama. Ali obim žrtava u operaciji "Nametanje sile" nije se pokazao kao sredstvo odvraćanja.

Hamas je unapredio svoj arsenal raketa kratkog dometa sa raketama mnogo većeg dometa. Poslednja generacija raketa koju je Hamas uvrstio u svoj arsenal može dostići najnaseljeniji centar Izraela: trougao Jerusalim, Tel Aviv i Haifa. Ipak, to su rakete, a ne projektili. Što znači da nemaju sistem za navođenje i mesto gde će one udariti nakon lansiranja je pitanje slučajnosti. S obzirom na ova ograničenja, Hamas se nada da pošto ima veliki broj raketa različitog dometa da će time stvoriti rizik za značajne izraelske civilne žrtve i da će taj rizik odvratiti Izrael od preduzimanja akcija protiv Gaze.

Pretnja koju predstavljaju rakete je u stvari suštinska. Sudeći na osnovu izjava viših oficira izraelskog ratnog vazduhoplovstva, Izraelu nedostaju obaveštajni podaci o tome gde su tačno rakete uskladištene, kao i podaci o svim mestima sa kojih bi one mogle biti lansirane. Gaza je košnica sa kompleksima tunela od kojih su mnogi veoma duboki. Ovo je smetnja za prikupljanje informacija. Ovo takođe ograničava sposobnost projektila izraelskog vazduhoplovstva da prodru do skladišta raketa i da ih unište. 

Izraelski cilj jeste uništenje raketnih kapaciteta Hamasa. Izrael bi idealno želeo da ovo postigne iz vazduha, ali dok neke mogu biti uništene iz vazduha, i pomoću specijalnih operacija, čini se da Izraelcima nedostaje sposobnost da eliminišu pretnju. Jedino rešenje bi bio napad na Gazu velikih razmera, s ciljem da se ona okupira na taj način da bi detaljna potraga za oružjem i njegovo uništenje na zemlji bilo moguće.

Hamas ispaljuje rakete kako bi ubedio Izraelce da oni imaju dovoljno raketa da povećaju broj žrtava u trouglu ukoliko žele. Izraelci moraju u stvari da pretpostave da bi napad na Gazu u njegovoj ranoj fazi doveo do masivnog baraža, naročito zbog toga što bi Hamas bio u poziciji - iskoristi ili ih izgubi. Hamas se nada da bi ovo odvratilo izraelski napad.

Do sada, Izrael je ograničio svoj napad osim na udare iz vazduha. Stepen do kojeg je strah od masovnog raketiranja bio ograničavajući faktor nije poznat. Naravno, Izraelci su zabrinuti da je Hamas bolje pripremljen za napad nego što je to bio tokom "Nametanja sile" i da je sposobnost Hamasa da koristi protivtenkovske projektile protiv izraelskih tenkova tipa Merkava i improvizovana eksplozivna sredstva protiv pešadije uznapredovala. Štaviše, okupacija Gaze bi bila skupa i složena. Možda će biti potrebne nedelje za pretragu za raketama, a u međuvremenu broj izraelskih žrtava će rasti. Kada političke konsenkvence, naročito u Evropi, od takvog napada budu dodate, osnovna komponenta "Zaštitne ivice" se gubi.  

Kao što smo pomenuli, glavno pitanje za Izraelce jeste obaveštajni faktor. Govori se da je Iran obezbedio ove rakete Hamasu putem krijumčarskih ruta kroz Sudan. Teško je zamisliti rutu kojom bi se ovo oružje prevozilo tako da izraelska (i američka) obaveštajna služba ne mogu da ih otkriju na njihovom tranzitu, koji je miljama dugačak, i da se dopreme u Gazu uprkos izraelskom i egipatskom bdenju. Čak i ukoliko Iran nije obezbedio oružje već je to učinio neko drugi, postavlja se isto pitanje. 

Neuspeh Izraelaca da otkriju i presretnu kretanje raketa ili njihovih delova ima neposredan efekat na ubeđenost sa kojom viši izraelski komadanti i političke vođe proračunavaju svoj kurs. Stoga, do ovog momenta vlada pat pozicija u kojoj Hamas ispaljuje malu količinu raketa, a Izrael sprovodi ograničenu operaciju protiv Gaze. Veća operacija se za sada ne sprovodi. 

Dok je bilo nekoliko javnih pokušaja pregovora između Hamasa i Izraela, većina je bila neuspešna, osude nasilja i pozivi na mirno rešenje su bili blaži nego obično. Turska i Katar su se takođe uključili u diskusiju o prekidu vatre zbog toga da ne bi Egipat ostao kao jedini posrednik. Američki državni sekretar DŽon Keri je navodno kontaktirao izraelskog premijera Benjamina Natenjahua u nedelju nudeći pomoć radi postizanja primirja. U međuvremenu, visoke diplomate iz Sjedinjenih Država, Velike Britanije, Francuske i Nemačke su diskutovale o primirju na marginama razgovora o Iranu, a izraelska vlada je počela da pravi plan ponude pomoći u zamenu za demilitarizaciju Gaze. 

Postoji dobar razlog sporog odvijanja ovih napora da se prekinu sukobi. Pošto je uvideo sposobnost Hamasa da obnovi zalihe raketa putem ruta koje prolaze kroz Sinaj, Izrael ne može da se isključivo osloni na Egipat da će se držati dogovora o prekidu vatre niti veruje da će Katar i Turska učiniti to. Umesto toga, Izrael pokušava da preda odgovornost za napore o prekidu vatre svom glavnom spoljašnjem savezniku, Americi. Jednako značajno je i to što Hamas deli duboko nepoverenje u trenutni režim u Egiptu, sudeći na osnovu Hamasovih prošlih veza sa Muslimanskim bratstvom, čija se kratka vladavina Egiptom okončala državnim udarom. Dok se ovi pregovori sporo kreću napred, u fokusu Izraela je da umanji vojne kapacitete Hamasa dovoljno da kompenzuje slabosti koje su implicitne u svakom dogovoru o prekidu vatre. Suočavanje sa problemom primarno putem vazduha ima svoja ograničenja, ali izraelsko nepoverenje u sopstvene obaveštajne podatke jeste ono što je do sada sprečavalo kopneni udar.

Problem za Izrael jeste što on čuva status kvo. Hamas će zadržati rakete i biće u mogućnosti da nabavi savršenije tipove. Izrael nije sposoban da spreči ovo, niti će moći da spreči sledeće raketiranje. Prekid vatre je pobeda za Hamas zato što će oni zadržati svoje rakete i imaće mogućnost da povećaju zalihe istih. Ali za Izrael, ukoliko pretpostavi da ne može izdržati cenu uništenja svih raketa (pod pretpostavkom da je to moguće), prekid vatre donosi neke političke beneficije bez preduzimanja prevelikog rizika.

U ovom trenutku mi zasigurno znamo da Izrael bombarduje Gazu i da je prikupio dovoljno kopnenih trupa da započne kopnene operacije, ali još to nije učinio. Hamas nije započeo opšti napad pod pretpostavkom da može, ali je prisilio Izrael da sumnja da je takav napad moguć i da njegov odbrambeni sistem "Gvozdena kupola" neće moći da zaustavi takav masovni napad. Sledeći na potezu su Izraelci. Mi možemo pretpostaviti da postoje oni u Izraelu sa komandnim autoritetom koji smatraju da će rakete iz Gaze biti ispaljene u nekom trenutku i da moraju odmah da budu eliminisane i drugi koji smatraju da je bez boljih obaveštajnih podataka cena velikog broja žrtava i započinjanja masovnog napada previše visoka. Mi nemamo predstavu ko će izneti najbolji argument, ukoliko on postoji, ali za sada Izrael se drži.

DŽordž Fridman

Preveo sa engleskog: Vladimir Jevtić