Izrael pred mamcem "genocida"

(Algemajner, 22. avgust 2012)

Pravoslavni Srbin 42-godišnji Aleksandar Cvetković, sada i državljanin Izraela, optužen je za ratne zločine – ubijanje Muslimana prilikom pada Srebrenice 1995. g, kada je bio 25-godišnji vojnik.

Bosna je zahtevala njegovo izručenje, a Jerusalim je to i odobrio, ali je sada podneta žalba na tu odluku.

Njegova konačna sudbina je od važnosti za ljudska prava uopšte, jer od četiri zaraćene balkanske narodnosti tokom ratova 1990-ih samo jednu – Srbe je haški Međunarodni krivični tribunal za Jugoslaviju [International Criminal Tribunal for Yugoslavia (ICTY)] sa svojim filijalama nesrazmerno često “uzeo na zub“ i često drakonski osuđivao za zločine čije razmere tek treba utvrditi. Ako se tako nešto može događati vojnicima i generalima – Srbima, to se može dogoditi i Izraelcima u njihovom, paralelnom, konfliktu sa Palestincima. I gle, Samanta Pauer[1] je i nagovestila mogućnost da se Izrael okupira snagama NATO-a na način kako je to učinjeno i u Jugoslaviji.

U najmračnijim danima građanskog rata u Jugoslaviji, vojska bosanskih muslimana je koristila Srebrenicu kao bazu odakle je vršila užasavajuće i jezive upade u obližnja pravoslavna srpska sela, u kojima su kako muslimanski borci, tako i muslimanski civili ubijali srpske meštane u nasilničkim orgijama o kojima svet nikada ništa nije saznavao, niti video te slike. Ali nasuprot tome, slike muslimanskih patnji su se emitovale na svaki TV ekran sveta.

Dok Cvetković, na zahtev Bosne, boravi u jednom od izraelskih zatvora, čekajući rezultat žalbe na nepovoljnu odluku jerusalimskog sreskog suda da se izvrši njegova ekstradicija u Bosnu, taj slučaj stavlja na dnevni red pitanje odgovornosti Izraela da zaštiti njegov život.

U rubrici “OpEd“[2] u izraelskom listu “DŽeruzalem Post“ (JerusalemPost) , predsednik holandske NVO “Istorijski projekt Srebrenica“ (Srebrenica Historical Project), Stefan Karganović piše:

„[Cvetković] je optužen da je učestvovao u jednom događaju na lokaciji zvanoj Pilica, gde je, navodno, streljano stotinu ratnih zarobljenika – muslimana... Tokom prethodnih 20 godina, Cvetković je bio oženjen ukrajinskom Jevrejkom i sa njom ima dva sina... Ako bi ovaj izraelski državljanin bio izručen sarajevskim vlastima, to onda izaziva nekoliko uznemiravajućih pitanja.... Kako se može i očekivati, ogromna većina okrivljenih nisu muslimani (133 su Srbi, 21 Hrvati i samo 29 muslimani). Najčešće dobijaju dugotrajne kazne zatvora u poređenju sa minimalnim kaznama koje dobija manjina muslimana kojima je suđeno za ratne zločine počinjene tokom rata u Bosni... Odbrani se omogućavaju oskudni izvori za odgovarajuće osoblje i istraživanja – a ona se suočava sa dobro finansiranom mašinerijom optužbe koja ima dovoljno osoblja. Standardna procedura tužilaca je ucenjivanje svedoka.... postoje zastrašujuće priče o ucenama i pritiscima na svedoke.“

Kako piše list Haarec (Haaretz),: „Jerusalimski sreski sud je postavio kao uslov za ekstradiciju [g. Cvetkovića] da Sarajevo pruži garancije o tamošnjim zatvorskim standardima“.

“Sarajevske garancije“ - ma, to bi mogao biti naslov neke satire! Jedna od zahtevanih “garancija“ je bila da će Cvetković biti držan odvojeno od ostalih zatvorenika, jer postoje bojazni o bezbednosti po nemuslimane. I zaista! Pogledajte upozoravajuću priču o jednom srpskom generalu u britanskom zatvoru u kome je mnogo muslimana. Britanija je 2004 g. bacila u zatvor generala Radisava Krstića – u zatvor sa mnogo seksualnih zločinaca i ubica. Nekoliko godina kasnije, pojavio se novinski naslov kakav je i trebalo očekivati: “Radisav Krstić – trojica muslimana mu presekli grlo u osvetničkom napadu u zatvoru“ (Radislav Krstic – Three Muslims Slash His Throat Open in Jail Revenge Attack).

A – ko beše taj Krstić, taj Srbin, taj “ratni zločinac“ i “zver“ – kako su ga novinski izveštaji opisali posle skoro smrtonosnog napada na njega? Proučavanje Krstićevog slučaja pokazuje šta to nije u redu sa optužbama protiv Cvetkovića.

Krstić je osuđen na 46 godina (smanjeno na 35) za zločin čija priroda tek treba da bude određena, a u vremenu kada je presuda doneta - za leševe koji je tek trebalo da budu iskopani. Bio je optužen za streljanje bez suda “više od 7.000 ljudi“, mada tribunalovi istražitelji nikada nisu pronašli sva tela. Sve to može biti mračno i jezivo, ali vredi istaći da je njegova osuda na 46 godina zatvora bila preterana u poređenju sa presudama drugim, poznatijim ratnim zločincima, uključujući i one Hitlerovom nasledniku, admiralu Karlu Denicu (10 godina) i Albertu Šperu, nacističkom šefu industrijske proizvodnje tokom rata (20 godina).

Presuda Krstiću je dovela do toga da neki od haških posmatrača naberu čelo u nedoumici. U svojoj analizi o presudi Krstiću posle žalbe 2004. g., dugotrajni kritičar Haga, Endi Vilkokson navodi:

„Čak ni taj tribunal nije mogao sakriti činjenicu da je osudio nevinog čoveka. Oni, u paragrafu 239 presude priznaju: „Radisav Krstić i Drinski korpus kojim je komandovao nisu lično počinili nikakve zločine protiv bosanskih muslimanskih civila.... prebacivanje bosanskih muslimanskih civila koje je organizovao Drinski korpus je bila uredna operacija, a Krstić je lično naredio da im se ne sme činišti ništa nažao...“

Drugim rečima, 20.000 žena, dece i staraca iz Srebrenice koje je 28. Bosanska [muslimanska] divizija ostavila na cedilu po naredbi iz Sarajeva (što je bio deo pokušaja da se inscenira neki zločin koji bi za sobom povukao intervenciju NATO-a), „bezbedno su evakuisale jedinice bosanskih Srba koristeći kamione i autobuse koji su na brzinu bili eksproprisani od srpskih civila“, kako piše Nebojša Malić, vlasnik libertarijanskog bloga “Sivi soko“ (“Gray Falcon”).

Osim toga, vojni posmatrači UN koji su bili saslušani (debriefed) kazali su da nisu dobili nikakve dokaze, ni izveštaje o masovnim ubistvima.

Kako bi se Krstić osudio, sudsko-medicinski dokazi su bili očigledno smućkani; sudsko-medicinski eksperti su istakli da je suđenje koristilo kosture iz grobova koji su iskopavani godinama ranije, zatim ostatke poginulih od artiljerijske municije ili mina, a to i uz upotrebu njihovog dvostrukog sabiranja.

Optužnica protiv Cvetkovića za ubijanja kod Pilice sada takođe izgleda još sumnjivije, jer novinari pod sumnju stavljaju svedočenje jedinog svedoka, na temelju čijeg svedočenja iz 1996 g. počiva čitava konstrukcija srebreničkog masakra.

 DŽon Louland (John Laughland) autor napisa (contributor) u “Gardijanu“ i “UK Dejli Mejlu“ (Guardianand UK DailyMail) je objavio (reported) ovo: „Reporter `Dojče vele` (Deutsche Welle) Žerminal Civikov (Germinal Civikov) objašnjava da je odluka haškog tribunala da je u Srebrenici izvršen genocid... zasnovana na svedočenju samo jednog svedoka [Dražena Erdemovića, Hrvata).... On je tvrdio da su zatvorenici bili streljani u grupama od po 10. Dovezeni su autobusima, izvođeni iz njih i dovođeni do mesta pogubljenja u polju udaljenom nekoliko stotina metara, pretresani, oduzimana im imovina, i streljani su. Bilo je svađa između dželata i žrtava; dželati su pili i svađali se... Nije moguće ubiti 1.200 ljudi za 5 sati na takav način – sem ako se ne prihvati da je svaka grupa od po 10 ljudi bila ubijana za 2,5 minuta. Čak i da je trebalo svega 10 minuta da se svaka grupa pobije, i to bi bio rekord brzine – ali tada bi bilo potrebno nekih 20 sati za ubijanje toliko velike grupe...

-

“Erdemović je bio član jedne grupe najamnika (mercenary)... njima je nuđeno (which was offered) – a on `zaboravlja` (‘forgets’) ko im je nudio, mnogo novaca (ustvari – zlata) da izvrše (commit) ratni zločin... Najamnici su otimali autobuse sa zatvorenicima koji su prevoženi da bi bili razmenjeni... i ubijali ih... U Srbiji su se pojavili neki izveštaji o (polu)odmetnutoj jedinici francuske (French) obaveštajne službe... Sugerisano je da je Zapadu u Srebrenici bilo `potrebno` neko veliko zverstvo u Srebrenici (‘needed’ a big atrocity at Srebrenica, and ) i da je tako, neposredno posle pada te varoši.... intervenisao NATO“

I, tako se ponovo vraćamo na nerazjašnjeni i tajanstveni tribunalov sudsko-medicinski problem. Iz monografije Istorijskog projekta Srebrenica “Deconstruction of a Virtual Genocide“: [“Kritička analiza veštačkog genocida“]:

„Nisu nađene telesne povrede [u ekshumacijama iz Pilice vršenim 1996 g...]... nisu nađeni nikakvi povezi za oči ni vezivanja [što bi ukazivalo na pogubljenja]... Uzroke smrti nije moguće odrediti – to je tačno ono što su i forenzičari utvrdili u svojim izveštajima o autopsijama. Međutim, kada su bili obavezani da daju izjave o načinu nastanka smrti, ipak su zaključili da se radi o ubistvima... U masi defektnih izveštaja o autopsijama, neki se zaista posebno ističu... Tribunalovi sudsko-medicinski eksperti su pronašli u džepu jednog od žrtava džepnicu, i to su obeležili kao mogući materijal za vezivanje ... što bi onda ukazivalo na to da su... posle pogubljenja [vojnici – egzekutori] uklonili taj `vez` i zatim stavili tu džepnicu u džep žrtve... U jednom drugom primeru, povreda kolena je uzeta kao mogući uzrok smrti.“

Što se tiče DNK rezultata, tribunal se oslanja na Laboratoriju za nestale osobe iz Tuzle, u Bosni – ali Karganović opisuje kako ona falsifikuje DNK dokaze:

“Na 16-godišnjicu [u 2011. godini] masakra u Srebrenici, ta laboratorija je tvrdila da je `zaključila rezultate 5.654 žrtve... ostaje da se zaključi još samo 1.500` Ali... nikada nije izvršena detaljna i transparentna analiza toh DNK dokaza“.

“Tako su, npr. ponuđeni DNK dokazi na najnovijem tribunalovom suđenju Popoviću i drugima, ali - u zatvorenom zasedanju... Tribunalov razlog za takvo izuzetno ograničavanje se sastojao u tome da bi uvid javnosti u te podatke mogao da predstavlja `bezobzirno` delo koje bi moglo da povredi dostojanstvo žrtava, pa čak i da izazove veliki bol preživelim rođacima... Svaki zahtev tribunalu od strane pojedinaca protiv kojih se iznose ozbiljne optužbe, ili od strane istraživačkih organizacija da im se omogući uvid u uzorke DNK se bez izuzetka suočava sa istim `učtivim` odgovorom...

“Tokom suđenja Popoviću postalo je poznato da je ta tuzlanska laboratorija do 2007. godine radila bez stručnog sertifikata internacionalne agencije koja odobrava rad DNK laboratorija – Gednapa... Prema londonskom listu “Fajnenšel tajms“ (Financial Times), 93% osoblja te tuzlanske laboratorije su bosanski muslimani“.

Komentarišući ovu pravnu anomaliju u avgustu 2009. g., haški analitičar Vilkokson je napisao (wrote): „Ipak je pomalo šokantno da se tribunal za dokazivanje optužbi oslanja na nalaze te laboratorije u optužbama koje su tako teške kao što je genocid, a da čak nisu ni videli dokaze – a da ne govorimo i o tome da nisu istražili njihov kvalitet ni pouzdanost“. Vilkokson je u svom tekstu za pomenutu “Kritičku analizu...“ podvukao da je “tuzlanska laboratorija ograničena time što identitet ljudskih ostataka određuje pomoću DNK analize... ona ne vrši nikakva ispitivanja o uzroku smrti, okolnosti njenog nastanka, vojnog statusa pokojnika, njegove veze sa Srebrenicom, niti motiva odgovornih“.

U jednom članku (article) iz avgusta 2011. g. Vilkokson je pisao: „Nađena su i neslaganja između nalaza tuzlanske laboratorije i originalnih vojnih podataka vojske Bosne i Hercegovine. Ta laboratorija tvrdi da je našla posmrtne ostatke najmanje 140 vojnika u “srebreničkim“ masovnim grobnicama, dok njihovi originalni vojni podaci kazuju da su oni poginuli mesecima, a u mnogim slučajevima i godinama pre pada Srebrenice. Bosanska vlada je razrešila ta neslaganja tako što je ... promenila originalne podatke tako da odgovaraju nalazima laboratorije.“

Tela vojnika širom Bosne (all over) premeštana su na memorijalno groblje Srebrenice. Takođe, među “mrtvima i nestalima“ ima onih koji su živi (alive) i ništa im ne fali, kako se može videti i iz ovog – da pomenemo bar jedan - članka “London tajmsa“ (LondonTimes) od 2. avgusta 1995. g.: “ Smatra se da su hiljade `nestalih` bosanskih muslimanskih vojnika iz Srebrenice koji su bili pominjani u izveštajima o mogućim masovnim pogubljenjima od strane Srba [živi i ] bezbedni severoistočno od Tuzle... `bez da su im porodice o tome obaveštene`... nije bila moguća verifikacija tih izveštaja zbog toga što je bosanska vlada odbila do dozvoli pristup Crvenom krstu u tu oblast“.

U međuvremenu, onaj “potrebni zločin“ o kome je Gardijenov autor DŽon Loulend ranije natuknuo, sada se našao pod lupom Holanđana, jer će oni možda biti primorani da plaćaju visoke odštete za sumnjivi broj žrtava, grupicama koje su tužile Holandiju – kao što je npr. “Majke Srebrenice“ – zbog toga što holandske UN jedinice nisu zaštitile tu muslimansku enklavu, koja je istovremeno bila i muslimanska vojna baza. Tako je, npr. 11. jula 2011. g., na 16-godišnjicu čuvenog (celebrated) “genocida“, objavljen (published) prilično jeretički tekst (heretical text) na poznatom holandskom portalu novosti, tekst koji analizira aspekte pozorišne režije Srebrenice.

Ni jevrejska država ne bi trebalo da zagrize ovaj politički smuvani mamac “genocida“ i treba da zaštiti svog državljanin Cvetkovića – ili će u suprotnom slučaju načiniti opasni presedan na račun sopstvenih vojnika.

Sa engleskog posrbio: Vasilije Kleftakis