Izbori 2012. godine i nova konfiguracija evropske bezbednosti

U organizaciji „Beogradskog foruma za svet ravnopravnih“ u Centru „Sava“ održala se međunarodna konferencija na temu „Evropska bezbednost i izbori 2012. godine“, uz učešće velikog broja sadašnjih i bivših diplomata, političkih delatnika, politikologa, analitičara i društvenih teoretičara iz Srbije i Sveta. Osnovna ideja organizatora bila je da se na visokom teorijskom nivou obradi problematika današnje promenljive i nepostojane situacije na globalnoj političkoj sceni u svetlu redovnih i očekivanih promena, koje u 2012. godini donosi naredni izborni ciklus, kako u Srbiji, tako i u Rusiji i SAD, dvema zemljama koje aktivno učestvuju u oblikovanju ovdašnje političke scene. Da bi se ovim pitanjima pristupilo na odgovarajući i obuhvatan način, „Beogradski forum“ je sastavio impresivan spisak poznavalaca domaćih i međunarodnih prilika sa svih relevantnih strana političko-ideološkog spektra (liberali, konzervativnci, nacionalisti i socijalisti), iz Srbije, Rusije, SAD, kao i zemalja članica EU iz regiona, srednje i istočne Evrope. Od istaknutijih gostiju iz srpske političke javnosti, u radu konferencije učestvovali su predstavnici partija vlasti i opozicije – između ostalih i direktor „Srbijagasa“ Dušan Bajatović, predsednik SNS Tomislav Nikolić, zamenik predsednika SRS Dragan Todorović, narodni poslanik i član rukovodstva DSS Jovan Palalić i drugi. Inostrani gosti, pored niza predstavnika političkog života i stručne javnosti Ruske Federacije (uključujući zamenika predsednika Državne dume RF Aleksandra Babakov i ambasadora RF Aleksandra Konuzina), uključivali su zvučna imena poput bivšeg ambasadora UK u Srbiji Čarlsa Kroforda, političkog analitičara iz SAD DŽemsa DŽatrasa, predsednika Rusko-američke privredne komore Helen Teplicku, kao i poslanike parlamenata Bugarske, Češke. Italije, Letonije, Mađarske i drugih zemalja.

U uvodnim izlaganjima direktora „Beogradskog foruma“ Živojina Jovanovića i poslanika Dušana Bajatovića moglo se čuti, da je namera i cilj konferencije da javnosti Srbije postavi niz pitanja koja se u medijima i javnosti ili izbegavaju, ili ne razumeju, a sa ciljem da srpsko društvo u naredni izborni ciklus uđe ja jasno promišljenim državnim i nacionalnim prioritetima, nedvosmisleno diferenciranim političkim opcijama i potpuno osvešćenim strateškim alternativama, upravo u svetlu činjenice da se celom društvu tokom prethodnih godina uporno nametao diskurs bezalternativnosti, neumitnosti istorijskih i političkih procesa, i suštinskog odsustvovanja stvarne mogućnosti izbora. Na lokalnom planu, to je otvorilo raspravu vrednovanja političkih savezništava i uspostavljanja naročitih i strateških partnerstava Srbije sa zemljama koje, poput Ruske Federacije, ne spadaju u centar teže Evropske unije, a na globalnom planu pretvorilo se u debatu o zalozima i temeljima buduće globalne multipolarnosti, i odgovornostima koje za njeno bezbolno i odgovorno zasnivanje snose građani ključnih političkih struktura u svetu, poput SAD, EU i Rusije. Jedan od centralnih motiva konferencije, oko koga su se bez problema mogli složiti nacionalisti Todorović i Kršljanin, liberali Kroford i Teplicka, ili socijalisti Bajatović i Kutev (Bugarska), bez obzira na međusobne dijametralno suprotne stavove o nizu centralnih političkih pitanja, bila je upravo neophodnost uspostavljanja nove i sveže saradnje na globalnom planu – saradnje koja mora da prevaziđe demone Hladnog rata, vojno-bezbednosne birokratije koja samu sebe uvećava i traži razlog za opravdavanje sopstvenog postojanja i uvrežene nacionalne, ideološke ili blokovske netrpeljivosti, ako uopšte želi da omogući opstanak Evrope kao socio-političkog sistema, odnosno pojedinačnih zemalja kao samostalnih političkih subjekata.

Zasnivanje nove međunarodne zajednice i izazovi demokratije

Kako su se nizala izlaganja, postajalo je jasno da reč „promene“ nije bila samo programsko načelo iz izlaganja Tomislava Nikolića, čija se Srpska napredna stranka intenzivno (i ekstenzivno) priprema za smenu vlasti u Srbiji – praktično svi izlagači našli su za shodno da podvuku da političke elite moraju da postanu svesne nove uloge koju u javnom životu ima javnost, kao iznova reafirmisani nosilac političkih procesa. Opšti zaključak bio je da savremena tehnologija komunikacije u mnogo čemu olakšava širenje ideja i političko organizovanje, kao što ubrzava reakcije javnosti na korake koje preduzimaju njeni politički predstavnici, što čini svake naredne izbore dodatno neizvesnim. Savremena sredstva komunikacije (kada se njima ne manipuliše, što je još uvek pitanje debate) otvaraju mogućnost svojevrsne „renesanse demokratije“, pa čak i stvaraju uslovi za povratak davno zaboravljeno i „prevaziđenog“ pojma neposredne, odnosno realdemokratije.

U tom smislu ne iznenađuje poklapanje između opaski Čarlsa Kroforda, da državni mehanizmi nemaju više mogućnost uticaja na volju građana koju su nekada imali, sa rezultatima istraživanja očekivanja građana Rusije od predizborne kampanje krajem ove godine, koje je predstavio direktor ruskog Instituta za međunarodne integracije Sergej Serebrenjikov. Dok Kroford podvlači da Velika Britanija nema ništa više mogućnosti da spreči sve izvesnije otcepljenje Škotske, nego što Srbija ima mogućnosti da ubedi kosovske Albance da nastave da se povinuju njenom zakonskom i ustavnom poretku, Serebrenjikov ukazuje na neumitnost prevazilaženja „zastarelog i nefunkcionalnog višepartijskog sistema“ novim oblicima demokratskog organizovanja, kakve predstavljaju „narodno-društvene koalicije“ čije je formiranje najavio premijer RF Vladimir Putin, a koje, prema ocenama ovog analitičara, predstavljaju jedan od najznačajnijih događaja na političkoj sceni Rusije tokom prethodnih godinu dana.

Isto tako pleni jasan paralelizam između drugih učesnika u raspravi, koji polaze potpuno različitih ideoloških pretpostavki. Bugarski socijalista Anton Kutev tako beskompromisno kritikuje nesposobnost evropskih (i pogotovo istočnoevropskih) levih snaga da isplivaju između Scile stare, krute i prevaziđene komunističke ideologije (koja ima ispravno poimanje situacije, ali krivo poimanje sredstava političke borbe) i Haribde pomirljivog NewAge pragmatizma socijaldemokratije, koji je levičarima zapada doneo zlu slavu ratnih huškača i kerbera novog globalnog imperijalizma. Sa druge strane, republikanac i konzervativac DŽems DŽatras podvlači potpuno odsustvo razlika između administracija Buša Mlađeg i Obame, čija je zajednička centralna karakteristika spremnost da bez kajanja „skalpira“ svakoga, ko se iz nekog razloga pokaže kao politički nepodoban na globalnom planu (za Klintona je to bio Milošević, za Buša Sadam, a za Obamu – Gadafi), bez ikakvog obzira prema elementarnoj nepravdi koja se time čini, negativnom odjeku javnosti, ili katastrofalnim posledicama implementacije kriminogenih i represivnih (ali „poslušnih“) političkih elita u zemljama, protiv kojih se interveniše. Slično tome, svi učesnici u raspravi našli su za shodno da podvuku izveštačenost dilema koje se javljaju na globalnom planu i otežavaju međusobnu komunikaciju među vladama i državama, na štetu realnih problema koji se pod hitno moraju rešavati – a to su pre svega (prema opštoj saglasnosti) globalna ekonomija koja se nalazi pred kolapsom, rastuća potražnja za energentima i hranom i neophodnost održivih ekonomija, kao i bezbednosni rizici koji iz njih proizilaze, a koji se ignorišu zbog veštačkih dilema i ideoloških demona prošlosti.

Srbija između NATO i ODKB

Pored Serebrenjikova, koji je podvukao podatak da stanovništvo Rusije u sve većoj meri od svojih vlasti očekuje poboljšanje odnosa sa Evropom, krajnje zanimljive podatke izneli su i ruski stručnjaci Vladimir Lepekin, direktor Instituta Evroazijske ekonomske zajednice (EvrAzЭS) i Mihail Plisjuk, direktor Instituta ODKB, kao i deputat Državne dume i član njenog Komiteta bezbednosti, Mihail Staršinov, čija su se izlaganja ticala integrativnih procesa u kojim učestvuje Rusija, ka i njenim odnosima sa EU i NATO. Dok nikoga nije iznenadilo ponavljanje dobro poznatih ruskih stavova (koje je, uostalom, na samom početku naglasio ambasador Konuzin), koji ne vide nikakve pretnje u širenju Evropske unije, ali oštro osuđuju širenje NATO na istok, izlaganja ovih ruskih sturčnjaka obilovala su informacijama koje i nisu toliko očigledne, i o kojima svakako u Srbiji nema dovoljno svesti. Na stranu činjenica da je prosečan građanin Srbije veoma slabo upoznat sa institucijama kao što su Organizacija dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), EvrAzЭS i Carinski savez Rusije, Belorusije i Kazahstana, motivacija koja stoji iza njih prečesto se simplifikuje i u akademskim krugovima (obično se govori o „ruskim odgovorima“ na NATO i EU), dok se potpuno ignorišu činjenice da formiranje ovih institucija proizilazi iz starih centripetalnih sila na postsovjetskom prostoru, i stoga predstavljaju neumitnost koja daleko češće ide protiv neposrednih interesa Rusije (koja u ovom trenutku nastoji da zaštiti svoje tržište i proizvodnju, kao i da minimizuje troškove svoje spoljne politike), a na korist njenih partnera, nego što podseća na mehanizme EU i NATO, koji po pravilu pune kase najmoćnijih i najbogatijih zemalja Zapada, koje se i javljaju njihovim stožerima.

Negativan odnos prema NATO bio je jedan od zajedničkih motiva većine izlaganja, i u tom smislu krajnje kritični tonovi funkcionera DSS i SRS, Jovana Palalića i Dragana Todorovića, nisu ostali bez rezonancije i kod drugih izlagača i publike. Konferencija „Beogradskog foruma“ je u tom kontekstu načinila jednu diskretnu i ni najmanje napadnu, ali argumentima potkrepljenu i ideološki potencijalno dalekosežnu protivtežu najavljenoj velikoj konferenciji NATO, koja narednih dana treba da se održi u Beogradu. Istovremeno, učesnici konferencije iskazali su primetno interesovanje za funkcionisanje i strukturu ODKB, u koju je Dragan Todorović otvoreno pozvao Srbiju da se učlani, dok su drugi učesnici u diskusiji podvlačili neophodnost paralelizma i reciprociteta u vojno-tehničkoj saradnji, koja implicira uspostavljanje veza sa ovom organizacijom na nivou ravnom onom koji već postoji sa NATO. Pri tome je opaska domaćina Živojina Jovanovića da se od skupštinske Rezolucije o vojnoj neutralnosti Srbije što pre treba načiniti ustavni princip u potpunosti bila u skladu sa izlaganjima Staršinova i Plisjuka, koji su podvlačili različitu prirodu ODKB u odnosu na NATO, insistirajući na tome da okoštala politika Alijanse onemogućava njoj samoj uspostavljanje stvarne vojno-tehničke saradnje s RF, na šta je ruska strana do sata nebrojeno puta pozivala.

Ova tematika išla je ruku pod ruku sa pitanjem snabdevanja Evrope energentima, na kome su najviše insistirali gosti iz srednje Evrope (Jan Mladek iz Češke, Nikolaj Kabanov iz Letonije, Tamaš Varga iz Mađarske i dr.), u kome su još jednom preispitani politički i geostrateški kontekst diversifikacije isporuka ruskog gasa potrošačima u Evropi. Iako je podvučeno da povećanje broja trasa isporuke gasa ne mora nužno da predstavlja rešenje energetskih problema Starog Kontinenta, izgradnja „Severnog toka“ i „Južnog toka“ kao alternativnih pravaca snabdevanja označena je kao neophodna i nužna po evropsku energetsku bezbednost. Stabilnost i pouzdanost snabdevanja Evrope ruskim energentima kao novi ekonomski imperativ razlog je što države Evrope, po prvi put nakon dosta vremena, ne priželjkuju političke promene i revolucionarne prevrate u RF, kako su to njihovi mediji otvoreno činili prethodnih godina. Stabilnost političke situacije u Rusiji u ovom trenutku, i nadalje, pitanje je neometanog razvoja evropske ekonomije, i to je samo jedan od domena unutar kojih je jasno postignut konsenzus o neophodnosti novog multilateralizma na kontinentu, a i globalno.

Aklamacija Vladimira Putina kao budućeg predsednika RF

Budući da je tema skupa prvenstveno bila orijentisana na nastupajuće izborne cikluse, nije zgoreg uzeti u obzir i zaključke, do kojih se došlo i na tu temu. Dok je prisustvo aktivnih političkih delatnika nužno bojilo raspravu o izborima u Srbiji u dnevnopolitičke tonove, a opšte nezadovoljstvo kako spoljnom, tako i ekonomskom politikom SAD dovelo do toga da se od američkih izbora ne očekuje previše (budući da SAD na političkoj sceni daleko više nosi inercija nego što na nju utiču konkretni politički kadrovi), opšti konsenzus postignut je u oceni delatnosti premijera Rusije Vladimira Putina tokom poslednjih deset godina na čelu Rusije, uz otvorene pozive Putinu da se kandiduje za predsednika Rusije i svojim autoritetom i odgovornošću omogući nesmetan dalji razvoj Rusije, kao i niz međunarodnih procesa koje Rusija predvodi, a koji su od suštinske važnosti po uspostavljanje nove, pravednije i funkcionalnije međunarodne zajednice.

Iako su ruski izlagači podvukli da je Putinova kandidatura stvar dogovora unutra ruske političke elite, koja će umnogome zavisiti od raspoloženja građana koje se trenutno ekstenzivno ispituje, te da na ruskoj političkoj sceni postoje kudikamo značajniji politički procesi od kadrovskog rešenja za predsednika Federacije, potrebu da se pohvali dosadašnji rad premijera Putina bezmalo su osetili svi pojedinačni učesnici u raspravi, bez obzira na ideološku ili nacionalnu pozadinu. Kao da se nekada ekskluzivno balkanska fascinacija Putinom prelila i na zapadne zemlje, pa su se gosti sa zapada i iz centralne Evrope utrkivali u pohvalama lika i dela premijera RF. Još jednom, neophodnost njegovog prisustva za kormilom Rusije shvaćena je ne samo kao unutrašnje pitanje Rusije, kojoj je neophodno da nastavi svoje prioritetne društven procese (poimence – povećanje standarda građana, borba protiv korupcije, učvršćivanje demokratije, politika povećavanja nataliteta, diversifikacija ekonomije itd.), već i kao njegova lična odgovornost prema procesima koji su započeli na globalnom nivou. Rečima bezmalo svih učesnika u konferenciji – stalna podrška ruskog naroda Putinu predstavlja znak njegove političke zrelosti i odgovornosti, a spremnost Evrope da prihvati Rusiju, kakvom je gradi nova ruska politička elita predstavlja zalog za budućnost, bilo da se od nje očekuje „stabilnost i predvidljivost“ (liberali), „solidarnost i saradnja“ (socijalisti) ili „odbrana suverenosti i identiteta“ (nacionalisti).

Dakako, ovim nikako nisu iscrpljene teme konferencije, ali je zahvaćena celina onoga, oko čega je među izlagačima postojalo slaganje. A ova pitanja i teme, iako sama po sebi ne predstavljaju ništa naročito revolucionarno, pogotovo ne na ruskoj ili globalnoj sceni, još uvek su daleko od medijske pažnje koju bi srpska javnost trebalo da im poklanja. Jer upravo nas nespremnost da aktivno tragamo za rešenjima svojih problema i alternativama postojećim ideologijama i političkih opcijama i dovodi u situaciju da se osećamo nemoćnim, a postojećem stanju stvari „ne vidimo alternative“. Budući da su temeljne promene u ustrojstvu globalne javnosti neumitne, a da 2012. godine narodi Srbije, Rusije, SAD i niza drugih zemalja ocenjuju svoju političku elitu i učinke njenog delovanja, upravo ovakvi skupovi, retki po svojoj višestranosti pristupa, konteksta i ideologija, mogu predstavljati način da se javno mnjenje kanališe, a izbori od prazne formalnosti ponovo pretvore u prvorazrednu tekovinu demokratije.