Савремени свет | |||
Историјски заокрет у Харкову |
субота, 24. април 2010. | |
(Фонд стратешке културе, 22.4.2010) Документа која су потписали председници Русије и Украјине на њиховом сусрету у Харкову 21. априла, представљају консолидовани одговор две велике државе Источне Европе на изазове светске финансијске кризе (у условима када је, на пример, пад бруто друштвеног производа у Украјини у 2009. години достигао 15 процената), а упоредо с тим и симболичну преломну тачку која је означила почетак тешког, али неопходног заокрета од дезинтеграције источнословенског света ка његовој интеграцији. Могао бих се само придружити гледишту једног од најугледнијих политолога савремене Украјине, директора Кијевског центра за политичка истраживања и конфликтологију Михаила Погребинског, који је, оцењујући 'харковски продор' истакао: "То је нови вишедимензионални простор украјинско-руских односа". Дакле, у Харкову су потписани размотрени у једном пакету Споразум о питањима остајања Црноморске флоте Русије на територији Украјине, у складу са којим је рок боравка руске црноморске флоте у њеној бази у Севастопољу продужен за 25 година, до 2024. године, и анекси уговора о условима купопродаје и транзита руског гаса у периоду од 2009. до 2019. године између "Гаспрома" и "Нафтогаса Украјине". Значај споразума о флоти састоји се у томе, што његово потписивање означава крај геополитичком апсурду – померању војног блока држава Северног Атлантика у дубину Азије.Значајан аспект тог споразума јесте његова европска димензија. "Ми схватамо", изјавио је Јанукович, "да ће Црноморска флота бити један од гараната безбедности међу земљама црноморског базена. Ми подржавамо иницијативу председника Медведева да размотри концепцију европског система колективне безбедности..." Ако говоримо о стварима, можда не тако крупним, али важним за руско-украјинско узајамно разумевање, онда треба нагласити да ће министру одбране Руске Федерације и команданту Војно-поморске флоте Русије бити дати налози о учешћу базе Црноморске флоте у социјално-економском развоју Севастопоља. Како је истакао Дмитриј Медведев: "Севастопољ ја за Русију посебни град". Што се тиче економске компоненте харковског "пакет-споразума", Дмитриј Медведев их је овако окарактерисао: "Ми смо заиста постигли споразум без преседана о пружању додатних финансијских могућности нашим украјинским партнерима у дугорочној перспективи. Те могућности се односе на одобравање попуста на цену за гас... Наши украјински партнери ће добити попуст на цену гаса која се израчунава у висини од 100 долара при цени која је преко 330 долара за хиљаду кубика гаса, или, ако цена буде нижа, 30 процената од конкретне цене." Виктор Јанукович је допунио Дмитрија Медведева: "Украјина је добила конкретни инвестициони ресурс... већ од априла 2010. године... Шта значи цена за гас? То су тарифе за стамбено-комуналну привреду. То су цене хлеба. То је конкурентска способност наших предузећа. То су цене за хемијска ђубрива које троши наша пољопривреда и тако даље." *** Ми олако дајемо овим или оним текућим догађајима, који, уопште узев, не излазе изван оквира политичке конјунктуре, карактеристику "историјских" иако се, поштено говорећи, ништа историјски значајно на просторима бивше евроазијске суперсиле после "историјског" распада СССР 1991. године на 15 нових независних држава, није догађало. Није се догађало све док на украјинској земљи, у Харкову, председник Русије Дмитриј Медведев и председник Украјине Виктор Јанукович нису предложили концепт (за сада тек први концепт) принципијелно новог модела сарадње између држава-суседа и родбинских по крви народа-сабраће, спојених вишевековним искуством заједничке државне и културне изградње, али подељених "највећом геополитичком катастрофом XX века". Ако оставимо по страни политику,схватамо да је руско-украјинско јединство задато не само историјом и културом, него и самом природом. Значајно је што је Јанукович у Харкову на заједничкој конференцији за штампу са Медведевом, одмах после потписивања свих докумената, говорио о таквом симболу руско-украјинског јединства, као што је долина реке Северни Доњец – реке која извире на територији Русије, у Белгородској области, и свој ток завршава у Русији, у Ростовској обалсти, али протиче кроз Харковску, Доњецку и Луганску област Украјине. Могу се поделити становници те речне долине границом, може се граница прогласити државном, али ће због тога људи имати сијасет непотребних, њима несхватљивих проблема, а сами људи неће због тога престати да осећају заједништво какво осећа један народ. Идиотизам такве „суверене“ подељености још је изразитији ако се зна да у осталом свету – у Европи и Југоисточној Азији, у Јужној Америци и Северној Америци - доминирајуће позиције заузимају интеграционе тенденције – тенденције тесне прекограничне, наднационалне сарадње. Реке које теку по руској низији од испокона не деле, већ спајају источноевропски словенски свет. Зато је и настала још у древна времена јединствена и моћна држава. „Речни“ сиже, који је искористио Јанукович у свом говору у Харкову, подсећа ме на још један сличан сиже: делатност Словенског фонда св. Владимира Великог, који је усмерен у правцу реализације Дњепарско-словенске иницијативе о уједињењу – формирању јединственог духовног, културног, геополитичког и економског простора всеја Руси – Русије, Белорусије и Украјине. Специфичност тог пројекта је то, што је у његов темељ уграђен Велики Дњепар – крстионица Русије. Највероватније да је поимање неприродности подељеног егзистирања и довело до тога, да је харковски сусрет шефова две државе био органски допуњен сусретом Јануковича и Медведева са руководиоцима пограничних региона две државе, на коме су учествовали: са украјинске стране – председник Савета министара Аутономне републике Крим, председници државних обласних администрација Доњецке, Луганске, Сумске, Харковске, Черниговске области, а са руске стране – губернатори Краснодарске покрајине, Белогородске, Брјанске, Вороњешке, Курске и Ростовске области. „До одлука које су данас донете... ми смо кроз патње стигли„ – изјавио је Виктор Јанукович оцењујући резултате харковског сусрета. Исто је тако емотивно оценио догађај и Дмитри Медведев када је рекао, да је упоређивање часовника у Харкову обављено уочи „званичне, пуновредне и велике посете... дугоочекиване посете“ Украјини, која њему као председнику предстоји 17. и 18. маја. Харковски споразуми од 21. априла 2010. године постали су симбол тријумфа политичке воље, испољене у Кијеву и Москви, над политичком рутином. Аутор је директор Фонда стратешке културе у Москви (Превод Рајко Досковић) |