Iran, Kina i Nemačka

Zašto Amerika gura Musavija u sukobljavanja, kakav je smisao investicija Kine u sopstvenu privredu, posebno ću se osvrnuti na moguću izgradnju mosta preko Dunava i kakva je strategija Nemačke u pogledu poboljšanja konkurentnosti na svetskom tržištu sa posebnim osvrtom na naše zaposlene u toj zemlji, teme su ovog teksta.

Očigledna je procena SAD da će morati sa Ahmedinedžadom da pregovaraju do kraja ove godine ili najdalje u narednoj godini, o ključnim geopolitičkim temama. Takođe je SAD jasno da Izrael neće biti spreman da čeka eventualnu promenu vlasti u Teheranu u nekom višegodišnjem periodu (ovde uopšte ne priželjkujem promenu, samo ređam činjenice). SAD su rešile da žrtvuju Musavija i što je mnogo gore, ko zna koliko mladih ljudi koji čista srca učestvuju u protestima koji isključivo služe Americi. Cilj je da Ahmedinedžad ne sedne za pregovarački sto kao predsednik koji je upravo pregazio, ubedljivo u prvom krugu, svog protivnika (druge kandidate svesno zanemarujem), nego kao sporan predsednik nesumnjivo diktatorskog ponašanja, što bi trebalo da izvesnu prednost da Americi. Njihova je procena, da bi na ovaj način  makar imali više saveznika za pritiske na Iran.

Podsetiću vas da je Koštunica 2000. godine pobedio u prvom krugu sa manje od 1% potrebnih glasova preko polovine. Ahmedinedžad ima 12,6 %. Koštunica je kao predstavnik opozicije odlučio da su izbori završeni. I to baš lično Koštunica (mi ostali u DOS-u smo to dalje samo podržali. Da je Koštunica rekao idemo u drugi krug, išli bismo u drugi krug). Ahmedinedžad je vlast. I Ahmedinedžad, ne Koštunica. Verovatnoća da bi on mogao da odustane od ubedljive pobede, teško bi se iskazala brojem koji počinje sa mnogo nula.

Da li je moguće da SAD to ne shvata? Da li je moguće da oni stvarno misle da je neko u stanju da pokrade 6.500.000 glasova (samo u tom slučaju Ahmedinedžad nije pobedio u prvom krugu), a da ljuti protivnik nije u stanju da ukaže dokazima na krađu takvog obima? Ne, naravno da je i njima to jasno. Ono u čemu SAD greše, jeste procena da bi histerijom oko izborne krađe mogli da omekšaju stav Rusije. Upravo zato je odmah došlo do susreta Medvedev-Ahmedinedžad. Da bi karte bile na stolu od početka. Moguće je da će manevar SAD imati efekte na Francusku i Nemačku, ali to ne može biti od odlučujućeg značaja.

Ukratko, početna cenjkanja Amerike platiće, bez smisla, životima mladi ljudi u Iranu. Ono što jeste tema za Ahmedinedžada je analiza razloga koji stoje iza dubine ubeđenja sa kojima demonstranti protestuju u Teheranu (bez obzira na to što nisu u konkretnom slučaju u pravu) i pokušaj da se tim težnjama izađe u susret u narednom periodu.

Podaci za Kinu izgledaju ovako: pad izvoza 28% i rast industrijske proizvodnje od 8,9% (maj 2008 – maj 2009). Paket investicija od 585 milijardi dolara koje Kina namerava da plasira i već plasira u povećanje sopstvene tražnje daje fantastične rezultate. Čak je i SB povećao procenu rasta BNP za Kinu sa 6,5 na 7,2% za 2009. godinu.

Uporedo s tim, Kina hoće da kreditira sopstvene investicije u inostranstvu. I to je najprofitabilniji posao za njih. Pokazaćemo to na primeru navodne izgradnje mosta preko Dunava kod nas.

Most bi trebalo da košta oko 200 miliona evra (danas je to oko 270 milona dolara). Kinezi su kod sebe napravili most koji je nešto duži od 35 (i slovima, trideset pet) kilometara za 1,1 milijardu dolara. Kako god da poredimo, naš most će biti najmanje duplo skuplji (više od toga, ali hoću da izbegnem osporavanja oko nebitnih stvari za potrebe ovog teksta). Pogledajmo sada pozitivne efekte za Kinu: finansiraju sopstvenu privredu našim parama, preko tog iznosa direktno zarađuju još toliko, plus kamata na oba iznosa, plus angažovanje svojih zaposlenih, plus potapanje konkurentske građevinske operative svuda u svetu.

Nasuprot tome, naši političari se hvale kako su neviđeno uspešni u obezbeđivanju izgradnje mosta. Pogledajmo efekte za Srbiju: povećavamo kreditno zaduženje budućih generacija, naša privreda nema od toga investicionu injekciju, naša građevinska operativa propada, naši fakulteti nemaju za koga da školuju mlade.

Upravo je objavljen podatak da Nemačka ima deflaciju od oko 3,5%. Istovremeno drže budžetski deficit na manje od 2%. Na taj način kratkoročno produbljuju recesiju i dramatično povećavaju nezaposlenost. Zašto to rade? Zato što su čvrsto rešili da povećaju konkurentnost svoje privrede i zato što su svesni da to nužno znači mnogo teži i suroviji život za Nemce. I to trajno, a ne samo danas. Dodatno računaju da će reagovati brže od ostalih unutar EU i da će time zahvatiti još veći deo tog tržišta. To dalje znači da je njihova procena da je nemačka privreda na srednji rok izgubljena ako se ne preduzmu drastične mere. Povećanje konkurentnosti u najmanju ruku će značiti zaustavljanje daljeg pada zaposlenosti (ono što se već sada statistički iskazuje kao smanjenje nezaposlenosti su manje-više statistički trikovi), ali cela strategija, u označenim okvirima, nema rešenje za visok nivo nezaposlenosti. Takvo stanje zakonito preti destabilizaciji političkog sistema.

Pitanje za nas je da li vladajuća garnitura u Nemačkoj stvarno toliko rizikuje, ili ipak ima negde spremljenog „keca u rukavu“. Recimo, otpuštanje Srba (i Turaka i drugih izvan EU) onog trenutka kada se obore troškovi radne snage na željeni nivo i istovremeno dalje povećaju disciplina i zalaganje na poslu. Danas u Srbiji treba razmišljati kako postupiti sa nekoliko stotina hiljada povratnika iz Nemačke u periodu 2011-2014, koji nisu uspeli tamo da ostvare stalni boravak. Ako tako postavimo stvari, onda zalaganje Nemačke da se odloži dalje proširenje EU uopšte nije motivisano političkim razlozima. Ono se samo objašnjava političkim razlozima, zato što o stvarnim razlozima ne može javno da se priča.

Ukratko, mislim da SAD neće imati uspeha u odnosu na Iran, da će Kina imati uspeha u svojim investicionim paketima i da je neizvesno da li će Nemačka uspeti da na svojim leđima iznese sve sopstvene strukturne privredne probleme i istovremeno 80% problema EU.

Mi, nažalost, ulazimo u sferu kada je svaka analiza nemoguća.