Iran i SAD - rat kojeg ipak neće biti

Na prvi pogled, istorija se ponavlja. Agencija Rojters objavila je izjavu zamenika komandanta baze Sarala korpusa čuvara islamske revolucije Ismaila Kousarija, koja je izgledala kao ultimatum – u slučaju da SAD uvedu bilo kakve dodatne sankcije protiv Irana, Teheran će da u potpunosti zatvori Ormuski tesnac za transport nafte.

Skoro odmah je usledila reakcija SAD. Predstavnik Centralne komande OS SAD, kapetan Bil Urban je izjavio, da će takva dejstva Irana Vašington shvatiti kao drsko prelaženje crvene linije, nakon čega će američka flota da odlučno ustane u zaštitu međunarodne plovidbe.

Sve ovo deluje kao uobičajena razmena „poslednjih upozorenja“ iza kojih zaista čeka rat. Tim pre što su Iranci u periodu od 1984. do 1987. godine, svoju pretnju u praksi uspešno realizovali. Tokom više od dve godine, čak ni prisustvo vojnog konvoja strane flote nije štitilo tankere od napada. Najčešće raketnog. Istina, u apsolutnoj većini slučajeva, rakete je uspešno presretao poredak PVO-a. Ipak, brodovi koji su se nalazali van zaštite konvoja, a takvih je prve godine bila dosta, bili su napadani u svakom drugom slučaju.

Tada, osnovno sredstvo napada bili su brzi, neveliki motorni čamci čuvara islamske revolucije, sa kojih je po tankerima pucano iz svega što se imalo od naoružanja, od bestrzajnih haubica do protivtenkovskih raketnih kompleksa. Mada, u celini, u upotrebi je bilo sve – rakete Harpun, Egzoset, Si Kiler, artiljerija od 40 i 70 mm, reaktivni bacači bombi i nevođeni raketni projektili, kao i podmornice i miniranje akvatorije.

Situaciju je komplikovala činjenica, da je širina Ormuskog tesnaca, na najužem delu oko 50 kilometara, i da je pun peščanih sprudova, platformi za vađenje nafte i drugih navigacijskih prepreka. Ukupno, za 33 meseca „tankerskog rata“, potvrđen je 451 napad (283 koji su izvršile pomorske snage Iraka i 168 Irana) u kojima je je bilo oštećeno, u različitom stepenu, 340 plovila, od kojih je 3% potonulo.

To ne znači da se time uspelo u obaranju svetskog tržišta nafte, ipak, kada kroz iglene uši Ormuza prolazi oko 20% svetske proizvodnje nafte, i znatan udeo gasa, a to je oko 17-18 miliona barela za 24 časa, takvo usložnjavanje logistike odmah podstiče rast cena, kao i drugih troškova, uključujući osiguranje.

Danas Iran raspolaže daleko bogatijim arsenalom. Iranska flota ima 3 fregate, 2 korvete, 20 raketnih i 20 torpednih čamaca, 13 desantnih brodova, 28 pomoćnih plovila, 3 podmornice, 22 aviona, i 15 helikoptera. Pored toga, Teheran ima obalske mobilne komplekse raketa HY-2 Silkworm, YJ-2 (poznate kao S-802), koje obezbeđuju verovatnost pogađanja cilja do 75% na udaljenosti do 175 km. Faktički, to je kineska mobilna kopnena verzija američke protivbrodske rakete Harpun, sa elementima sovjetske P-15. Kod rakete YJ-2 domet gađanja je veći – do 280 kilometara, a težina ukupnog punjenja do 225 kilograma.

Naravno, iranske vazduhoplovne i pomorske snage nisu u stanju da se nadmeću sa snagama američke Pete flote, ali ni Vašington ne raspolaže sa kapacitetima za kopnenu invaziju na Iran. U prvom redu, čak ni sa minimalno potrebnim brojem pešadije. Kao što ni Peta flota ne može da je snažno podupre sa plovnog puta. Rečju, tesnac se lako zatvara.

Da li je stvar zaista došla do rata? SAD su već počele da prete sankcijama svakoj zemlji koja bude ignorisala američku zabranu kupovine iranske nafte. Eksperti su već počeli da prognoziraju koliko će da skoče cene nafte, od 350 do 500 dolara za bačvu. Ipak, ne treba žuriti sa zaključcima, jer stvar nije tako jednostavna kako to pokušavaju da predstave zapadni mediji.

Stvar čak nije ni u tome što ratovi ne počinju sa ispadima oficira srednjeg ranga. A ovde, s jedne strane je komandant baze u činu, recimo pukovnika, dok je s druge, kapetan. I Rojters ne citira ultimatum od nekog opunomoćenog zvaničnog lica, već prenosi reči iranskog oficira, koje su upućene lokalnim novinarima na nekakvom nezvaničnom „okruglom stolu posvećenom tekućim spoljnopolitičkim problemima“.

U stvari, sve je znatno jednostavnije. Sa američkim sankcijama, zapravo, Iran nema nikakvih problema. Svi njegovi ključni partneri već su potvrdili svoje ignorisanje američkog ultimatuma, čija je realizacija, najavljena u novembru. Ako se sankcije uopšte i uvedu. Shodno tome, i Iran nema razloga da zatvara tesnac.

Druga je stvar sama Amerika. Vašington se našao u situaciji kada su njegove pretnje počeli praktično da svi ignorišu. S tom razlikom, što se jedni o tome nekako i izjasne, dok drugi to rade na svoju ruku. Tako, rat nije potreban Iranu, već Vašingtonu. Pri čemu, ne u klasičnoj varijanti napada, odbijanja, desanta, i podizanja zastave nad glavnim zdanjem u prestonici, već pre svega zarad samog procesa. Poželjno – dugotrajnog.

Kroz Ormuz prođe ne samo 20% sveukupne svetske nafte, već se skoro sve to potroši u jugoistočnoj Aziji, u preovlađujućoj većini u Indiji, Pakistanu i Kini. Amerikanci pokušavaju da podmetnu Iranu uvlačenje u njemu apsolutno nepotreban rat koji bi iranske ekonomske i političke partnere pretvorio u protivnike, zahvaljujući kojima danas Iran može dovoljno spokojno da posmatra američke pretnje vlastitom naftnom izvozu. Političko rukovodstvo zemlje ne može da ne shvata tako jednostavne stvari. Zato ne daje nikakve zvanične izjave. Čak ni uzvratne.

Preveo sa ruskog uz skraćenja: Nebojša Vuković

Izvor: http://www.iarex.ru/articles/58690.html