Иран и САД - рат којег ипак неће бити

На први поглед, историја се понавља. Агенција Ројтерс објавила је изјаву заменика команданта базе Сарала корпуса чувара исламске револуције Исмаила Коусарија, која је изгледала као ултиматум – у случају да САД уведу било какве додатне санкције против Ирана, Техеран ће да у потпуности затвори Ормуски теснац за транспорт нафте.

Скоро одмах је уследила реакција САД. Представник Централне команде ОС САД, капетан Бил Урбан је изјавио, да ће таква дејства Ирана Вашингтон схватити као дрско прелажење црвене линије, након чега ће америчка флота да одлучно устане у заштиту међународне пловидбе.

Све ово делује као уобичајена размена „последњих упозорења“ иза којих заиста чека рат. Тим пре што су Иранци у периоду од 1984. до 1987. године, своју претњу у пракси успешно реализовали. Током више од две године, чак ни присуство војног конвоја стране флоте није штитило танкере од напада. Најчешће ракетног. Истина, у апсолутној већини случајева, ракете је успешно пресретао поредак ПВО-а. Ипак, бродови који су се налазали ван заштите конвоја, а таквих је прве године била доста, били су нападани у сваком другом случају.

Тада, основно средство напада били су брзи, невелики моторни чамци чувара исламске револуције, са којих је по танкерима пуцано из свега што се имало од наоружања, од бестрзајних хаубица до противтенковских ракетних комплекса. Мада, у целини, у употреби је било све – ракете Харпун, Егзосет, Си Килер, артиљерија од 40 и 70 mm, реактивни бацачи бомби и невођени ракетни пројектили, као и подморнице и минирање акваторије.

Ситуацију је компликовала чињеница, да је ширина Ормуског теснаца, на најужем делу око 50 километара, и да је пун пешчаних спрудова, платформи за вађење нафте и других навигацијских препрека. Укупно, за 33 месеца „танкерског рата“, потврђен је 451 напад (283 који су извршиле поморске снаге Ирака и 168 Ирана) у којима је је било оштећено, у различитом степену, 340 пловила, од којих је 3% потонуло.

То не значи да се тиме успело у обарању светског тржишта нафте, ипак, када кроз иглене уши Ормуза пролази око 20% светске производње нафте, и знатан удео гаса, а то је око 17-18 милиона барела за 24 часа, такво усложњавање логистике одмах подстиче раст цена, као и других трошкова, укључујући осигурање.

Данас Иран располаже далеко богатијим арсеналом. Иранска флота има 3 фрегате, 2 корвете, 20 ракетних и 20 торпедних чамаца, 13 десантних бродова, 28 помоћних пловила, 3 подморнице, 22 авиона, и 15 хеликоптера. Поред тога, Техеран има обалске мобилне комплексе ракета HY-2 Silkworm, YJ-2 (познате као С-802), које обезбеђују вероватност погађања циља до 75% на удаљености до 175 км. Фактички, то је кинеска мобилна копнена верзија америчке противбродске ракете Харпун, са елементима совјетске П-15. Код ракете YJ-2 домет гађања је већи – до 280 километара, а тежина укупног пуњења до 225 килограма.

Наравно, иранске ваздухопловне и поморске снаге нису у стању да се надмећу са снагама америчке Пете флоте, али ни Вашингтон не располаже са капацитетима за копнену инвазију на Иран. У првом реду, чак ни са минимално потребним бројем пешадије. Као што ни Пета флота не може да је снажно подупре са пловног пута. Речју, теснац се лако затвара.

Да ли је ствар заиста дошла до рата? САД су већ почеле да прете санкцијама свакој земљи која буде игнорисала америчку забрану куповине иранске нафте. Експерти су већ почели да прогнозирају колико ће да скоче цене нафте, од 350 до 500 долара за бачву. Ипак, не треба журити са закључцима, јер ствар није тако једноставна како то покушавају да представе западни медији.

Ствар чак није ни у томе што ратови не почињу са испадима официра средњег ранга. А овде, с једне стране је командант базе у чину, рецимо пуковника, док је с друге, капетан. И Ројтерс не цитира ултиматум од неког опуномоћеног званичног лица, већ преноси речи иранског официра, које су упућене локалним новинарима на некаквом незваничном „округлом столу посвећеном текућим спољнополитичким проблемима“.

У ствари, све је знатно једноставније. Са америчким санкцијама, заправо, Иран нема никаквих проблема. Сви његови кључни партнери већ су потврдили своје игнорисање америчког ултиматума, чија је реализација, најављена у новембру. Ако се санкције уопште и уведу. Сходно томе, и Иран нема разлога да затвара теснац.

Друга је ствар сама Америка. Вашингтон се нашао у ситуацији када су његове претње почели практично да сви игноришу. С том разликом, што се једни о томе некако и изјасне, док други то раде на своју руку. Тако, рат није потребан Ирану, већ Вашингтону. При чему, не у класичној варијанти напада, одбијања, десанта, и подизања заставе над главним здањем у престоници, већ пре свега зарад самог процеса. Пожељно – дуготрајног.

Кроз Ормуз прође не само 20% свеукупне светске нафте, већ се скоро све то потроши у југоисточној Азији, у преовлађујућој већини у Индији, Пакистану и Кини. Американци покушавају да подметну Ирану увлачење у њему апсолутно непотребан рат који би иранске економске и политичке партнере претворио у противнике, захваљујући којима данас Иран може довољно спокојно да посматра америчке претње властитом нафтном извозу. Политичко руководство земље не може да не схвата тако једноставне ствари. Зато не даје никакве званичне изјаве. Чак ни узвратне.

Превео са руског уз скраћења: Небојша Вуковић

Извор: http://www.iarex.ru/articles/58690.html