Igre nerava

Ono što je karakterisalo hladno-ratovski period, svakako jeste opšte poznata zategnutost u odnosima između zemalja Severnoatlantskog pakta i zemalja istočnog bloka, koji su svet doveli bukvalno na ivicu globalnog sukoba. Naravno, ovaj period obeležili su i brojni lokalni ratovi, od rata u Koreji, pa sve do rata u Avganistanu. Takva zategnutost u odnosima dostigla je kulminaciju u kubanskoj raketnoj krizi 1962. god. Svet se tada nalazio na ivici sveopšteg nuklearnog sukoba koji je izbegnut kada je 28. novembra Hruščov objavio da će ruski nuklearni projektili stacionirani na Kubi biti demontirani uz prethodnu Kenedijevu garanciju da SAD neće izvršiti invaziju na Kubu.

Svakako da je karipska kriza dovela dotadašnje odnose do usijanja, međutim, pre, kao i nakon pomenute krize, bilo je incidenata i izolovanih sukoba gotovo širom sveta, tačnije na područjima poklapanja interesnih sfera velikih sila. Pomenimo samo slučaj obaranja američkog špijunskog aviona “U-2“ iznad teritorije Rusije 1. maja 1960. god. I ako su navedeni primeri ekstremni, hladnoratovski period je ipak ostao karakterističan po nebrojenim provokacijama obe strane… Naravno da je ogromni nuklearni potencijal Amerike s jedne, i Rusije s druge strane, bio presudni faktor odvraćanja, ali isto tako i zastrašivanja. Međutim, pogledajmo da li se nešto promenilo od tog doba kada su u pitanju odnosi između velikih sila.

Da politika provokacija i psiholoških pritisaka ostaje presudno obeležje post hladno-ratovskog perioda pokazuje i odnos između regionalnih sila koje su preuzele modalitet pritisaka i pretnji od “velikih igrača” na globalnoj političkoj sceni. Naravno da iza manjih sila u određenim regionima stoje interesi bivših glavnih vojno-političkih i ideoloških suparnika. Ovoga puta zajedno sa – po svojim prirodnim resursima i vojno ekonomskim potencijalima – još jednim bitnim akterom, Kinom. Sve ovo, svakako, dovodi u pitanje tezu da je hladni rat okončan i da živimo u unipolarnom svetu. Da to i nije baš u potpunosti tačno potvrđuju i ratne igre na bliskom i dalekom istoku. Azija je sada u fokusu političko-vojnih sukoba, ideološki još uvek radikalno suprotstavljenih strana.

Vekovna netrpeljivost

Bliski istok, područje na raskrsnici drevnih civilizacija, nažalost, poznato je po vekovnim sukobima između Jevreja i Palestinaca koji su se naročito zaoštrili 1948. god. uspostavljanjem države Izrael, od strane UN. Nakon priznanja, usledili su brojni ratovi između novoformirane države Izrael i arapskih zemalja iz okruženja. Vođena su tri izraelsko-arapska rata: ’48, ’67. i ’73, kao i Suecki rat 1956. i tzv. rat iscrpljivanja 1970. god, oba vođena na teritoriji Sinajskog poluostrva oko kontrole nad pomenutim područjem i kontrole nad Sueckim kanalom. Naravno, žestoki sukobi vođeni su i tokom osamdesetih godina u Libanu, ovoga puta sa aktivnim učešćem američkog mornaričkog korpusa. Svakako, Sovjetski Savez je obilno naoružavao arapske zemlje poput Egipta i Sirije, tadašnjim najmodernijim projektilima zemlja-vazduh, kao i borbenim avionima. S druge strane, Izrael je uvek mogao da računa na američke isporuke naoružanja kao i na obaveštajno-logističku podršku, koja je npr. bila presudna u ratu 1973. god. Izraelsko ratno vazduhoplovstvo, naoružano u potpunosti američkim borbenim avionima, bombardovalo je irački nuklearni reaktor 1981. god. To isto vazduhoplovstvo, bombardovalo je ciljeve u Libanu i Gazi kada su stradali uglavnom civili uz “začuđujuće” blagu osudu međunarodne zajednice. Amerika je od Izraela zatražila da ne uzme aktivno učešće u “pustinjskoj oluji” 1991, kako izraelska reakcija ne bi dovela do odmazde arapskih zemalja. Pa ipak, uprkos tome i Izrael se našao na meti iračkih projektila tokom rata.

Ono što je trenutno aktuelno na Bliskom i Srednjem istoku, kako prenose svetski elektronski mediji, jesu izraelske pripreme za napad na iranska nuklearna postrojenja. Naravno da bi ti napadi bili izvedeni iz vazduha jurišnim avionima koji bi uzleteli sa izraelskih aerodroma. Veoma lako se može napraviti paralela između izraelske operacije pod imenom “Opera”, kada je teško oštećen irački nuklearni reaktor 1981. god, i sadašnjih priprema za napad na iranska nuklearna postrojenja. Prema pisanju Londonskog “Tajmsa”, koje prenose naši mediji, izraelske vazduhoplovne snage se spremaju za napad na iranska postrojenja i povodom toga izraelska armija sprovodi uvežbavanja. Isti izvor preneo je i da je u sklopu priprema, izvršen napad na konvoj u Sudanu koji je prevozio iransko oružje, navodno namenjeno Palestincima u Gazi. Izraelci tvrde kako bi bili spremni da izvrše napad u roku od nekoliko dana, čak i sati od odluke vlade.

Pogledajmo šta se zaista krije iza ovih priprema izraelskog vazduhoplovstva. Po svemu sudeći, situacija je ipak drugačija od one iz 1981, kada je Izrael zaista bombardovao nuklearna postrojenja u Iraku. Kako izgleda, imaćemo ponovljeni scenario iz 1991. god. Amerika je upozorila Izrael da po pitanju iranskih nuklearnih postrojenja ništa ne preduzima na svoju ruku, ukoliko ne obezbedi saveznike (čitaj Ameriku). Ovo potvrđuje i saopštenje šefa američke obaveštajne agencije Leona Paneta koje je dao listu “Global Vjupoint”, a koje prenosi elektronsko izdanje “Nezavisnih novina”. Naime, Paneta je izjavio kako je zabrinutost Izraela sasvim prirodna, zbog realne mogućnosti da Iran proizvede nuklearno oružje, ali da bi za bezbednost same jevrejske države najbolje bilo da sarađuje sa međunarodnim silama kako bi sprečila pretnju. Svakako da je šef CIA-e pod međunarodnim silama prevashodno mislio na Ameriku, glavnog saveznika Izraela. "Izraelci su očito zabrinuti zbog Irana i fokusirani na to. Ali on (Netanjahu) shvata da ako Izrael ide sam, to će značiti veliku nevolju. On zna da zarad izraelske bezbednosti oni moraju da rade zajedno s ostalima".

Da Izrael svakako neće sam krenuti u intervenciju, potvrđuju i izjave neimenovanih izraelskih zvaničnika, u kojima se i pored navoda da je Izrael spreman za napad – što potvrđuje i nedavna nabavka tri sistema AWACS – napominje da do napada neće doći bez makar i načelnog američkog odobrenja. S obzirom da bez američke podrške, do koje očigledno neće doći, sudeći po Panetovim izjavama, Izrael ipak neće sam bombardovati položaje u Iranu, postavlja se pitanje zbog čega se uopšte i sprovode ove tobože opsežne pripreme?

Cilj je svakako izvršiti psihološki pritisak na Iran i njegove saveznike u arapskom svetu. Izrael je apsolutno svestan da sam neće biti u stanju da izvede sličan napad kao 1981. god, upravo zbog toga što je Iran postao ozbiljna vojna sila u regionu. Nikako se ne može zanemariti opremanje iranskih snaga ruskim savremenim sredstvima protiv vazdušne odbrane… Naravno, u odgovoru na izraelske pretnje, Iran je nastavio sa testiranjima balističkih raketa. Da je i Amerika svesna da je Iran respektabilna vojna sila, svakako potvrđuje činjenica da odobrenje za napad, pa makar bilo ono i načelno, još nije stiglo, niti će stići po svemu sudeći. Americi sigurno ne bi u ovom trenutku odgovarao sukob sa Iranom. Uz uvažavanje iranskih konvencionalnih snaga, tu je i činjenica da je Amerika već angažovana u Iraku i da bi se kao ciljevi moguće iranske odmazde sigurno našli i američki vojnici stacionirani u toj zemlji. Svakako, tu je i stav nove američke administracije prema ratu i angažovanju američkih trupa u regionu, koji se u potpunosti razlikuje od stava bivšeg šefa bele kuće. Sigurno je da Amerika ne želi još jedan rat, niti joj je potreban, a te činjenice su Izraelci svakako svesni. Međutim, uprkos tome, nastaviće sa pomenutim provokacijama, a kao odgovor na to, Iran će nastaviti da testira svoje projektile. Kako stvari stoje u regionu, ratne igre će se nastaviti…

Korejski rulet

Veoma slična situacija je i na Dalekom istoku, gde provokacije od završetka korejskog rata 1953. god. nisu zapravo ni prestajale. Severna Koreja nikada nije ni potpisala mirovni sporazum kojim je zvanično okončan trogodišnji korejski rat u kome je stradalo gotovo dva miliona ljudi sa ogromnim materijalnim razaranjima na obe strane. Podeljeno korejsko poluostrvo predstavlja neuralgičnu tačku na Dalekom istoku u koju su umešani interesi kako globalne sile SAD, tako i po svim predviđanjima buduće svetske super sile Kine. Svakako, i Japan je ugrožen s obzirom da severnokorejski balistički projektili  imaju domet koji im omogućava da pogode bilo koju tačku na teritoriji Japana. Štaviše, poslednji tipovi projektila su usavršeni tako da im to omogućava da direktno ugroze i teritoriju Sjedinjenih Država, tačnije Aljasku, a ne samo američke baze koje se nalaze na teritoriji Južne Koreje. Broj američkih vojnika stacioniranih u J. Koreji iznosi 28.000. SAD takođe u Japanu imaju preko 70.000 vojnika. Snage Južne Koreje su veoma respektabilne, i po rečima Kim Te Vua, potpredsednika korejskog instituta za vojnu analizu, Južna Koreja ima oko 670.000 vojnika sa preko dva miliona rezervista. Južnokorejske snage su, takođe, naoružane najsavremenijim američkim naoružanjem.

Međutim, broj pripadnika severnokorejskih vojnih snaga je zapanjujući. Komunistička Severna Koreja ima oko 1,2 miliona aktivnih pripadnika vojnih snaga, ali po svim izveštajima, do kojih je zaista teško doći, jer je S. Koreja bukvalno zatvorena zemlja za medije i u stanju je da mobiliše ogroman broj rezervnih snaga. S. Koreja je, proporcionalno svom broju stanovnika, definitivno najmilitarizovanija država u svetu, po izjavi Kim Te Vua koju prenosi “Glas Amerike” na srpskom jeziku, brojno stanje oružanih snaga S. Koreje jeste zaista enormno:

“U poređenju sa ukupnim brojem stanovnika, nešto više od 20 miliona ljudi, Severna Koreja ima više od sedam miliona aktivnih i rezervnih vojnika. Zbog toga Severnu Koreju zovu “zemlja kasarni”, kaže Kim.

Ako se uzme i činjenica da od bruto društvenog proizvoda S. Koreje čak 33.9%(!) otpada na ovu, brojčano ogromnu vojnu silu, ne čudi činjenica da stanovništvo Severne Koreje jedva uspeva da se prehrani. Usled toga je severni sused, ekonomsko i finansijski neuporedivo razvijenije J. Koreje, morao prihvatiti međunarodnu pomoć u hrani, kada je stanovništvu te zemlje pretila sveopšta glad 2007. god, zato što ekonomija te zemlje nije uspela da se izbori sa sušom, a po procenama svetske agencije za hranu,  tokom devedesetih godina u Severnoj Koreji je, kako se procenjuje, od gladi umrlo milion, od tadašnjih 22 miliona stanovnika. Bez obzira na ove činjenice, Severna Koreja i dalje ima najveće izdatke za vojni budžet na svetu,  tako da ostaje pretnja za svog južnog suseda.

Međutim, kao i u slučaju sa Iranom i Izraelom, J. Koreju i njenog glavnog saveznika – Ameriku, najviše zabrinjava nuklearni potencijal Severne Koreje. Međutim, za razliku od Irana, koji još uvek nije razvio sopstveni nuklearni potencijal, Severna Koreja već poseduje atomsko naoružanje, i uprkos međunarodnom protivljenju, nastavlja sa svojim podzemnim probama. U svetlu te činjenice, S. Koreja je proterala, po ko zna koji put, međunarodne inspektore nuklearnog naoružanja, tako da se igre zabrane i dopuštanja inspekcija nastavljaju…

Shodno tome, Amerika će zaustavljati brodove u regionu za koje sumnja da prevoze materijal koji S. Koreji može omogućiti dalju proizvodnju i uvećanje nuklearnog arsenala. Americi i njenim saveznicima u regionu nikako ne odgovara činjenica da imaju S. Koreju kao nuklearnu silu. Svakako, američka odluka o strogoj kontroli brodova dovela je do veoma oštrih izjava S. Koreje. Tako “Borba“, pozivajući se na strane izvore, prenosi izjavu vrha vojske S. Koreje: "Bilo kakav neprijateljski akt protiv naših brodova, uključujući njihovo zaustavljanje i pretraživanje, smatraće se neoprostivom povredom našeg suvereniteta i odmah ćemo odgovoriti moćnim vojnim napadom". Naravno, uprkos povremenim pograničnim sukobima, među kojima je i onaj iz 2002. god, u kome je stradalo na desetine mornara Severne i Južne Koreje, nikome ne bi odgovarao ozbiljan sukob na korejskom poluostrvu, a kamoli neki novi korejski rat sa neslućenim posledicama. Naročito zbog činjenice da S. Koreja raspolaže nuklearnim potencijalom. Sve ostaje na nivou pretnji i provokacija, uz zveckanje oružjem Severne Koreje. Moglo bi se očekivati da S. Koreja nastavi sa novim nuklearnim probama i testiranjima balističkih projektila koji bi, eventualno, mogli da ponesu nuklearne bojeve glave. Činjenica da iza vlasti u Pjongjangu, makar i prećutno, stoji Kina, omogućava Severnoj Koreji da nastavi sa svojom politikom provokacija i treniranja mišića. Ali, sve će to, sasvim sigurno, ostati na rečima.

“Ovo je uobičajen način obraćanja za Severnu Koreju. Već smo se navikli na tu praksu”, kaže Kim. Pomenuti analitičar takođe navodi kako S. Koreja svojom nuklearnom probom želi da isprovocira reakcije Južne Koreje i drugih zemalja.

U svakom slučaju, možemo očekivati dalji rast tenzija i obostrane pretnje, ali teško da će se Amerika ili J. Koreja odlučiti na neki od radikalnih poteza prema S. Koreji, kao što ni od Severne Koreje ne bi trebalo da očekujemo nešto slično, jer je njeno rukovodstvo ipak svesno do kakvih bi katastrofalnih posledica doveo eventualni napad na J. Koreju ili američke brodove, odnosno baze u regionu.

Kao i na Bliskom istoku, tako se i na korejskom poluostrvu igre nerava nastavljaju, bez odgovora na ključno pitanje: koliko još dugo?

Po svemu sudeći, hladni rat se još uvek vodi nesmanjenim intenzitetom…