"Humanitarne intervencije" kao nehumana stvar

I

Zvanično obrazloženje za pokretanje vazdušnih napada na Saveznu Republiku Jugoslaviju od strane SAD i njenih saveznika u NATO-u bilo je sprečavanje teških i sistematskih povreda ljudskih prava i humanitarne katastrofe na Kosovu i Metohiji, a da su svi prethodni napori da se sukob reši mirnim putem bili uzaludni. Kada se govori o tim naporima za mirno razrešenje spora, pre svega se misli na rezolucije Saveta bezbednosti iz 1998. godine i na pregovore u Rambujeu 1999. godine. Posle neuspeha ovih pregovora, odnosno postavljanja ultimatuma srpskoj strani i njegovog odbijanja, započela je vojna intervencija 24. marta 1999. godine. Povod je bio slučaj u selu Račak. Amerikanci su tvrdili da je u pitanju masakr nad civilima koji je počinila srpska strana. To što se kasnije ispostavilo da to nije istina, ne može da promeni stvar – da je izvršena agresija protiv jedne zemlje, u kojoj je, prema podacima vlade SRJ, za tih 78 dana poginulo oko 1000 vojnika i policajaca, 2500 civila, uništeni brojni infrastrukturni objekti, bolnice, škole, stambene zgrade, a materijalna šteta se procenjuje od 30 do 100 milijardi dolara.

Ipak, apologete ove intervencije smatraju da se na taj način pomoglo mnogim „nesrećnicima koji su trpeli represiju režima“, da je cilj opravdao sredstvo i da se istovremeno predupredio mnogo veći sukob koji je mogao da se proširi na ceo Balkan. Tadašnji američki predsednik Klinton govorio je, opravdavajući intervenciju, da se genocidna politika jedino tako može sprečiti i da bi svako uzdržavanje značilo davanje prećutne podrške ubijanju, silovanju, etničkom čišćenju i proterivanju.

Današnja situacija u Siriji aktualizuje pojam kako humanitarne intervencije, tako i pravednog rata. Američki predsednik, dobitnik Nobelove nagrade za mir, želi rat protiv Sirije, optužujući njenu vlast da je upotrebila hemijsko oružje protiv sopstvenog naroda. Odobrenja Saveta bezbednosti nema i zato se traži legitimizacija druge vrste. Međutim, s obzirom na britansko odbijanje da učestvuje u tom ratu, držanje Rusije, kao i to da je zatražena podrška američkog kongresa, čini se da Amerika ipak neće krenuti u još jedan ratni pohod. U ovom tekstu biće razmotren pojam humanitarne intervencije, njeno opravdanje razlozi i motivi.

II

Humanitarna intervencija ima svoje teorijsko određenje kao oružana akcija jedne ili više država protiv one države koja krši ljudska prava sopstvenog naroda, kao i svoje opravdanje u vidu sprečavanja humanitarne katastrofe. Ovde se pre svega radi o dužnosti reagovanja radi pružanja zaštite ljudi. Smatra se da se, ukoliko preventivne mere ne daju rezultate, ne sme stajati po strani, već da treba reagovati, čak i preduzimajući vojne operacije. Međutim, preduzimanje vojne intervencije traži opravdanje. U tom smislu postavlja se pitanje kriterijuma koje bi trebalo ispuniti. Mada ne postoji saglasnost po tom pitanju, najčešće se pominju uslovi koji se tiču ovlašćenja od strane Saveta bezbednosti, ispravnosti namere, poslednjeg sredstva, proporcionalnog sredstva i razumnog očekivanja uspeha. Dešava se da u Savetu bezbednosti nije moguće dobiti ovlašćenje, ali zagovornici intervencije čak i u tom slučaju smatraju da se  pravno opravdanje može pronaći, ukoliko postoje teška kršenja ljudskih prava, stradanje velikog broja ljudi, a da vlasti te države nisu u stanju to da spreče ili i same učestvuju u tome, da su sva mirna sredstva iscrpljena, da poduhvat ne sprovodi jedna država, te da se intervencija sprovodi isključivo radi zaustavljanja zločina i uspostavljanja stanja u kojem se poštuju ljudska prava.

Pokušavajući da odgovori na pitanje opravdanosti vojne intervencije, Teri Nardin, na primer, postavlja četiri uslova:

1. To mora da bude vanredni lek za teško kršenje ljudskih prava kada su iscrpljene sve druge, mirne, diplomatske mogućnosti.

2. Potrebno je postojanje odobrenja od strane priznatih međunarodnih vlasti, ali nije neophodno, ukoliko takve vlasti nema ili je neefikasna ili nepravedna,.

3. Sredstva intervencije moraju da budu efikasna i moralno dopustiva, u smislu da je zabranjeno povređivanje civilnog stanovništva kao sredstva za ostvarivanje zadatog cilja

4. Cena uspeha treba da bude razumna i za sebe i za druge

Teri Nardin

Ako se navedeni kriterijumi primene na vojnu intervenciju NATO-a na Saveznu Republiku Jugoslaviju, može se ustanoviti da nijedan od zadatih kriterijuma nije ispunjen. (Slična situacija je i u Siriji danas.)

Prvi uslov govori da je intervencija opravdana, ukoliko su na delu teška kršenja ljudskih prava i kada su sva mirna i diplomatska sredstva iscrpljena. Teško kršenje ljudskih prava podrazumeva masovna, sistematska ubijanja, silovanja, progone i sl. čega na Kosovu nije bilo. Određenih ogrešenja o ljudska prava prava svakako je bilo, ali najvećeg dela svojih prava albanska populacija na Kosovu odrekla se sama, ne priznajući institucije države Srbije, rukovodeći se secesionističkim ciljevima. Pošto teških kršenja ljudskih prava, dakle, nije bilo, trebalo ih je izmisliti (slučaj Račak).

Što se tiče mirnog razrešenja spora, upečatljiv primer jesu pregovori u Rambujeu. Formalno, pregovori su vođeni između srpske i albanske strane, a u suštini bili su to neravnopravni pregovori između velike sile koja se oslanjala na svoju moć i male države koja se pozivala pravdu. U tom smislu, podsećaju na čuveni dijalog Atinjana sa Meljanima 416. godine pre nove ere, u kojima je Melos odbio da pristupi atinskom pomorskom savezu. Kada su im Meljani, inače spartanski doseljenici, rekli da je teško boriti se protiv atinske moći, ali da se pouzdaju u božju pomoć, da su bogovima dragi, jer se bore protiv nepravednika, a ako i budu slabiji da će im u pomoć priteći „braća“ Spartanci, ako ni zbog čeg drugog, ono zbog srodstva i časti, Atinjani su im odgovorili da isto tako ne smatraju da će i njih, Atinjane, ostaviti milost božja, jer ništa ne traže ili ne rade što je u suprotnosti s ljudskim poimanjem božanstva. Atinjani su verovali da po prirodnoj nuždi vladaju onima nad kojima su nadmoćni.

Kada je u pitanju drugi kriterijum, koji govori o ovlašćenju za intervenciju, nesporna stvar je da takvog odobrenja nije bilo i to ne zato što takvo telo ne postoji ili je neefikasno, već isključivo zbog protivljenja Rusije i Kine.

Treći kriterijum, koji zahteva izuzimanje civilnih žrtava, takođe nije poštovan. Proglašavanje civilnih žrtava za kolateralnu štetu predstavlja njihovo ponižavanje i kršenje osnovnog ljudskog prava – prava na život, od strane onoga koji se u intervenciju upustio da bi navodno štitio ta ista ljudska prava.

Intervencionista je u određenoj meri postigao uspeh, ali cena, imajući u vidu ljudske žrtve i materijalnu štetu koju nema nameru da nadoknadi, ne može se smatrati razumnom.

III

Američki teoretičar, Majkl Volcer smatra da je prema uobičajenom shvatanju humanitarne intervencije, izvor nehumanosti poiman kao nešto spoljašnje i pojedinačno: tiranin ili okupator naspram naroda koji trpi nasilje. Cilj intervencije u tom slučaju je krajnje jednostavan: ukloniti tiranina, osloboditi ljude, pa otići. Intervencija se tada preduzima radi pomoći u oslobođenju, a samom narodu se posle toga prepušta da živi onako kako sam odluči po slobodi. Pokazatelj humanitarnog karaktera u tom slučaju jeste u tome koliko brzo se intervencionista uključuje u igru i izlazi iz nje. Cilj ne sme da bude ostajanje u datoj zemlji iz vlastitih interesa.

Majkl Volcer

IV

U sferi praktičnog, gotovo da je nemoguće naći primer intervencije koja zadovoljava teorijske uslove humanitarnog intervencionizma. Neki autori čak smatraju da je i sam pojam humanitarne intervencije oksimoron. Intervenisati (lat. inter venire) znači „doći između“, umešati se, pojaviti se kao posrednik. Da bi to mešanje bilo humano, neophodno je da bude neutralno, što podrazumeva da onaj koji se meša, ne sme da stane na nečiju stranu u cilju ostvarenja bilo kojeg sopstvenog interesa, a naročito ne bi smeo da izazove sukob na bilo koji način. Nije dovoljno da onaj koji interveniše sam stavi predznak humanitarnosti svom činu, da sebe odredi kao humanitarnog ratnika, ma koliko u datom trenutku bio uspešan u svom poduhvatu, pa da to zaista tako i bude. U tom slučaju i Hitler bi bio humanitarni intervencionista, jer je svoje napade često pravdao humanitarnim razlozima. U pismu britanskom premijeru Čemberlenu, na primer, septembra 1938. godine, Hitler je tvrdio da su etnički Nemci u Čehoslovačkoj podvrgnuti "torturi", da je njih 120 000 "prisiljeno da pobegne iz zemlje", da je "sigurnost više od tri miliona ljudi na kocki", da se takvo stanje "mora sprečiti i realizovati pravo naroda na samoopredeljenje." Ove konstatacije bile su uvod u napad na Čehoslovačku i pripajanje Sudetske oblasti. Da je Hitler pobedio u Drugom svetskom ratu, ova njegova akcija možda bi se danas zvala upravo humanitarna intervencija.