Hoće li se NATO avantura u Libiji povoljno okončati po Alijansu?

Sudbina Moamera Gadafija zavisi isključivo od razvoja situacije na terenu, ali srećna okolnost za režim pukovnika Gadafija je da, za razliku od Iraka, SAD ni u kom slučaju neće izvršiti kopnenu invaziju. Pitanje je koliko će libijske regularne snage moći da se nose sa pobunjenicima ali Gadafijevim snagama ide u prilog to što su pobunjenici u popriličnoj meri neorganizovani i nedisciplinovani i pitanje je koliko će agenti CIA-e, koji već operišu na terenu, uspeti da pobunjeničke snage kohezivno dovoljno ojačaju kako bi one mogle da ugroze regularnu armiju Libije. Zato se pobunjenici kao i zapadna sredstva informisanja koriste svim sredstvim koja im stoje na raspolaganju kako bi oslabili moral libijskih vojnika koji podržavaju vladu Moamera Gadafija. Naime, već se spekuliše da je jedan od Gadafijevih sinova, Kamis Gadafi, navodno poginuo što najverovatnije predstavlja još jednu dezinformaciju koja je plasirana u cilju psihološkog i propagandnog rata[1]. Građanski rat koji trenutno besni u Libiji umnogome podseća na sukobe Sandinista, koji su podržavali socijalistički orijentisanog Danijela Ortegu, inače aktuelnog predsednika Nikaragve i Kontre koja je imala svesrdu podršku CIA-e.[2] Između 1980. i 1989. godine u sukobima je stradalo preko 30.000 ljudi.

Ukoliko Gadafi ipak bude opstao na vlasti, nakon rata koji će sasvim moguće postati dugotrajan i iscrpljujući za obe strane, on će gotovo nesumnjivo promeniti politiku prema mnogim zemljama i to pre svega u pogledu ekonomskih odnosa, političke podrške i vojne saradnje. Na umu imamo pre svega pojedine aktuelne predstavnike vlasti u Srbiji koji su se brže bolje izjasnili protiv “kršenja ljudskih prava od strane jednog tiranina”. Sigurno je da će doći do značajne promene u političkom kursu Tripolija prema Srbiji uprkos popriličnoj podršci koju Gadafi uživa u velikom delu srpske javnosti. S druge strane, bilo bi veoma zanimljivo šta bi se dogodilo sa ekonomskim odnosima sa vladama onih zemalja koje su se zdušno zalagale za agresiju na Libiju. U ovom kontekstu najpre moramo da pomenemo Italiju a naročito Francusku koja je Moameru Gadafiju trebala da isporuči avione tipa “Rafal” koji upravo bombarduju ciljeve libijske armije služeći kao vazdušna podrška pobunjenicima. “Sankcije će najviše pogoditi vojnu industriju Francuske, koja je bila u fazi završnih razgovora za prodaju Libiji francuskih aviona „rafal”, u vrednosti od nekoliko milijardi dolara, i vojnu industriju Rusije koja je imala u izgledu izvoz 150.000 novih „kalašnjikova” i 200 tenkova T-90S oružanim snagama Libije,” izjavio je vojni analitičar Miroslav Lazanski listu “Politika”[3]. Upravo iz ovog razloga i čude ratno-huškački pozivi Nikole Sarkozija jer se u avio-industriji vrlo dobro zna da prodaja skupih borbenih aviona jednoj zemlji otvara i vrata za naredna potencijalna tržišta[4].

Što se Srbije tiče ona je nedavno imala predugovore oko izgradnje vojne bolnice u Libiji koja bi bila po ugledu na VMA i kao što to navodi Miroslav Lazanski “bilo je predviđeno i da naš menadžment jedno vreme upravlja bolnicom, a da se libijski lekari i drugo medicinsko osoblje školuje kod nas”. Dakle, ukoliko Gadafi uprkos svemu bude opstao na vlasti najveći gubitnici u političkom pogledu će biti Barak Obama a naročito Nikola Sarkozi koga činjenica da njegovi Rafali bombarduju ciljeve u Libiji može veoma skupo koštati i ekonomski kao i politički naročito u svetlu činjenice da javnost zapadnih zemalja sve više ustaje protiv vojne intervencije u Libiji. “Nekoliko hiljada ljudi protestovalo je u subotu u Rimu zbog vojne intervencije NATO protiv snaga režima libijskog lidera Moamera Gadafija. Demonstranti su na rimskom trgu Navoni mahali antiratnim zastavama u duginim bojama i nosili transparente na kojima je pisalo “Ne postoje humanitarni ratovi”.[5]

Čini se da će ipak eventualnom prodajom naoružanja, ukoliko se Gadafi održi na vlasti makar i u slučaju hipotetičke podele Libije, dugoročno gledano najviše profitirati Rusija i Kina. Naime, Rusija koja je već dobila porastom cene nafte na svetskom tržšištu, čime je donekle kompenzovala finansijski gubitak koji je izazvan nerealizacijom vojnog ugovora, eventualnom prodajom svojih Suhoja “Su-30”, koje susedni Alžir već poseduje, Libiji nadomestiti ugovor o isporuci Rafala. Ali u svemu ovome ne bi trebalo isključiti ni Kinu koja bi Gadafiju mogla da ponudi svoje lovce tipa “J-10” i to po mnogo jevtinijoj ceni. Neuspeh u Libiji bi svakako mogao da predstavlja veliki politički poraz i poniženje za NATO., što bi i moglo da predstavlja razlog uzdržanosti Rusije i Kine koje ipak čekaju razvoj situacije na terenu i prepuštaju “inicijativu” koalicionim snagama jer postoji mogućnost procene da pobunjenici samostalno neće izdržati bez kopnene intervencije Sjedinjenih Država i Severnoatlantske alijanse u Libiji koja se po svemu sudeći neće dogoditi. Pri svemu ovome najveći, politički i ekonomski gubitnici mogle bi biti upravo zemlje koje su bombardovale položaje regularnih snaga Libije koje su odane Gadafiju.

Avanturista i “mirotvorac” Obama

„Obama je istakao da Amerikanci ne treba i ne mogu da intervenišu u svakoj krizi, ali da, u situaciji kakva je u Libiji, kada međunarodna zajednica podrži vojni angažman delovanje, SAD imaju takvu obavezu.”[6] “Imali smo jedinstvenu sposobnost da zaustavimo pokolj, u suprotnom izdali bismo sami sebe.”[7] Barak Obama je na Univerzitetu za nacionalnu odbranu rekao i da se sada već može reći da je zaustavljeno "smrtonosno napredovanje" Gadafija. “Ne možemo da vojno reagujemo gde god dođe do represije, moramo da merimo svoje interese sa potrebom da se deluje. Ali, to ne može biti izgovor da se ne deluje”, poručio je predsednik SAD. Sledeća izjava predsednika Obame sasvim dovoljno govori o količini cinizma spoljne politike SAD. Prema rečima predsednika Sjedinjenih država, SAD su navodno “prirodno nesklone da koriste silu u svim izazovima sveta, ali kada su njeni interesi i vrednosti u pitanju, imaju obavezu da deluju”. Nakon što su pobunjeničke snage u Libiji pretrpele poraze predsednik Obama je u intervju koji su prenele tri najveće televizijske mreže u SAD, izjavio da je otvoren za opciju koja uključuje naoružavanje pobunjenika. “Ne odbacujem tu opciju ali je ni ne uključujem. Sjedinjene Države će od sada preuzeti ulogu podrške, koja uključuje obaveštajnu delatnost, logističku podršku, podršku prilikom misija potrage za nestalima i spašavanjem…”[8], izjavio je Obama TV stanici En-Bi-Si. Ovim je Obama pokazao da se nova administracija u Beloj kući svakako suštinski ni po čemu ne razlikuje od Bušove administracije. Karakteri su se možda promenili ali se naravno strateška politika SAD ne menja bez obzira ko sedi u Ovalnom kabinetu.[9] Obama je takođe upozorio da bi invazija na Libiju predstavljala grešku koja bi nalikovala na grešku koja se dogodila u Iraku 2003, čime je faktički priznao njenu pogubnost.[10] Međutim, Obama se takođe pribojava da bi se krhka kohezija među saveznicima brzo raspala ukoliko bi došlo do kopnene invazije što najbolje potvrđuju i njegove reči izrečene na Nacionalnom Univerzitetu odbrane u Vašingtonu: ”ukoliko pokušamo da Gadafija zbacimo silom s vlasti to bi dovelo do raspada naše koalicije”.[11] Ovime je Obama praktično priznao da je jedina opcija koja je ostala koaliciji obuka i naoružavanje pobunjenika što bi moglo, kao u slučaju Nikaragve, da vodi do dugotrajnog i iscrpljujućeg rata za obe strane. Obama je jasno stavio do znanja da su šanse za kopnenu invaziju jako male, između ostalog zato što je uprkos medijskoj slici o Gadafiju kao tiraninu mali deo američke javnosti spreman da prihvati nove žrtve nakon Avganistana i Iraka. U ovom kontekstu Libija bi bila kap koja bi prepunila čašu a svakako da, s druge strane, ni Evropljani nisu spremni da ginu u Sahari uprkos Sarkozijevim ratobornim izjavama. Ko bi u ime NATO-a kopneno intervenisao u Libiji? Sigurno ne Nemci koji su odbili da učestvuju u akcijama vazdušnih udara a još manje Francuzi, jer javnost države u kojoj živi toliki broj Arapa sigurno ne bi podnela tako nešto. Britance ne moramo ni da pominjemo jer ni oni sigurno nisu spremni da se nakon gubitaka u Iraku i Avganistanu nose sa novim žrtvama.

Vazdušni udari, stoga služe kao jedina podrška pobunjenicima dok je CIA[12], što su sve svetske agencije otvoreno potvrdile, na lice mesta već poslala svoje operativce koji bi pokušali da obuče pobunjenike koji ipak posustaju pod napadima Gadafijevih snaga koje su uprkos svakodnevnim vazdušnim udarima pokazale svoju vitalnost i fleksibilnost. Međutim, puno je otvorenih pitanja jer sumnjivo je koliko dugo će Libijske trupe odane Gadafiju moći da napreduju ka istoku zemlje jer, kao što je Obama u svom govoru i potvrdio, pobunjenicima će konstantno stizati oružje iz Egipta i to i vidu višecevnih bacača raketa. Gadafi s svoje strane ne može da sebi priušti dugotrajniji sukob mada je i ta činjenica diskutabilna jer nijedan izvor ne navodi o kolikom broju pobunjenika se zapravo radi. Ukoliko su oni malobrojni teško da bi moglo da dođe do značajnije promene situaciju na terenu na način na koji bi to Vašington i njegovi bliski NATO saveznici želeli. Naravno, činjenica da ne postoji jasno definisani front kao i relativna blizina pobunjenika i Gadafijevih snaga umnogome otežava dejstva koalicionih snaga što recimo nije bio slučaj u Iraku, osim u početnim fazama rata u Kuvajtu.

Obama je u svom uživom obraćanju javnosti ponovo pomenuo da je “narod” navodno ustao protiv režima koji je preduzeo “represivne” mere. Obama nije propustio i da istakne činjenicu da je “Gadafi jasno izgubio kredibilitet i legitimitet kao vođa nacije“ Umesto da poštuje volju svog naroda Gadafi je izabrao put brutalne represije”[13] Naravno, Obama je “zaboravio” da pomene da je reč o klasičnoj oružanoj pobuni. Osim toga on je izjavio kako je “zahvaljujući hrabrosti miškaraca i žena i uniformi taj cilj (zaštita civila postignut)”. [14] Ono što direktno demantuje Obamu jesu brojne civilne žrtve u Tripoliju.[15] Ciljevi vazdušnih udara koalicionih snaga bili su i rezervoari nafte u Misrati.
Vojska SAD je potvrdila da su krstareći projektili tipa “Tomahavk” ispaljeni sa brodova koji su stacionirani u Sredozemlju. Prilikom napada ispaljeno je 110 projektila dok su Libijske vlasti potvrdile da je u ovim napadima stradao veliki broj civila što direktno demantuje izjave predsednika Obame.[16] Na primeru Kosova i Iraka kao i Avganistana naravno imali smo prilike da vidimo na koji način su bombe sprečile stradanja civilnog stanovništva.

Ozbiljan ispit za NATO

Ključan pokazatelj intervencije u Libiji je činjenica da snage SAD ne mogu da vode ratove na previše lokacija i zato pokušavaju da angažuju svoje saveznike iz NATO pakta kao i navodne demonstrante koji služe kao pešadija u borbi protiv nepogodnih režima. Mada je odbijanje Nemačke da stupi u rat činjenica od ogromne važnosti koja ilustruje da SAD ne mogu da računaju na NATO pakt kao jedinstvenu strukturu koja bi se uvek našla na usluzi kada se za to javi potreba ili direktiva iz Vašingtona.[17] “Nemačka je oprezna u vezi sa stranim vojnim misijama, koje zahtevaju zeleno svetlo Bundestaga. Već na udaru javnosti zbog angažmana u Avganistanu, nemačka vlada, koja se bori sa poljuljanim rejtingom i priprema za izbore, pokazala je dodatnu uzdržanost u vezi s Libijom.” Sve ovo potvrđuje i najnovija vest da su SAD povukle svoje borbene avione iz Libije što predstavlja jasan pokazatelj da uprkos izjavama predsednika Obame Amerika ne želi i ne može sebi da priušti novi Irak ili Avganistan i da joj je potrebno pregrupisavanje snaga koje bi eventualno poslužile kao podrška iz vazduha za napad na naredne potencijalne neprijatelje “američkih vitalnih interesa” u svetu. Usled svega toga NATO potpuno preuzima kontrolu nad operacijama u Libiji. “Sjedinjene Američke Države planirale su da obustave svoje učešće u borbenim akcijama u Libiji i lansiranje raketa dugog dometa “Tomahavk” tokom prošlog vikenda. Agencija AFP je prenela da su Sjedinjene Države prihvatile zahtev NATO da nastave sa učešćem u vazdušnim udarima u narednih 48 sati, sve do sinoć u 22 časa po srednjeevropskom vremenu. “Američki borbeni letovi završeni su u 22.00 sata. NATO preuzima komandovanje američkim avionima u pripravnosti“, glasi izjava portparola Pentagona kapetana Darina DŽejmsa koji je dodao da “avioni američke avijacije ostaju u stanju pripravnosti ukoliko NATO bude zahtevao njihovu podršku”. Borbene avione za izvođenje napada i operacija presretanja nad Libijom sada će obezbeđivati Velika Britanija, Francuska i druge članice NATO.”[18] Velika Britanija i Francuska dakle, preostaju kao glavni nosioci borbenih operacija nad Libijom pomoću borbenih aviona tipa “Tornado”, “Eurofajter”, “Rafal” i “Seper Etendard”, što se može tumačiti kao povlačenje SAD i odustajanja od proklamovane famozne politike “zaštite ljudskih prava” u Libiji. Međutim, ukoliko se to zaista dogodilo u Libiji to nikako logički ne povlači da SAD, uprkos svim problemima sa kojima se suočavaju u pogledu prevelikog angažovanja svojih trupa, odustaju i od svojih principa kada su u pitanju zemlje poput, Sirije, Venecuele, Irana ili Severne Koreje koja ipak predstavlja jednu sasvim drugačiju slagalicu u mozaiku geo-političkih odnosa upravo zbog Kine.

S druge strane, nejedinstvo po pitanju intervencije u Libiji u redovima Severnoatlantske alijanse, i to pre svih Nemačke, potvrđuje da se i Alijansa suočava sa poteškoćama kada je u pitanju jedinstveni stav i što je još važnije zajedničko preduzimanje vojnih operacija. “Svrstavanje Berlina uz Rusiju, Kinu, Indiju i Brazil protivno odlučnosti saveznika Francuske, SAD i Britanije da napadnu Libiju, izazvalo je nezadovoljstvo u NATO, ali i u samoj Nemačkoj: Nemačka je izgubila kredibilitet u Ujedinjenim nacijama i na Bliskom istoku. Nemačke nade za dobijanje stalnog mesta u Savetu bezbednosti UN zauvek su zbrisane i čovek sada može da strepi za evropsku budućnost“ - napisao je bivši nemački šef diplomatije Joška Fišer u “Zidojče cajtungu”.[19]

Ipak, uprkos ovakvom stavu, postupak Nemačke Vlade se može pokazati kao pozitivan u slučaju da nasilno rušenje Moamera Gadafija ne urodi plodom. Naprotiv, možemo reći da je ovim stavom Nemačka pokazala zrelost kao i autonomiju u odlučivanju što se na duže staze može pokazati kao veoma povoljno po njenu međunarodnu poziciju naročito ukoliko koalicione snage, predvođene Francuskom i Britanijom ne uspeju da na terenu značajnije oslabe regularne libijske oružane snage, usled bliskog dodira sukobljenih snaga, što bi automatski povlačilo i činjenicu da pobunjenici mogu ponovo da izgube stečene pozicije što bi dovelo do toga da se ratna sreća preokrene u korist libijske armije koja je odana Gadafiju čime bi, protivno svim analizama, aktuelnom libijskom vođi omogućilo da diktira uslove eventualnog mirovnog sporazuma. Otežavajući faktor sa kojim Sjedinjene Države moraju da se nose u vezi sa eventualnim vojnim rušenjem Gadafijevog režima po iračkom scenariju predstavlja već značajno angažovanje snaga SAD u Avganistanu kao i katastrofa koja je pogodila Japan i koja će se odraziti na celokupnu svetsku ekonomiju i koja će značajno oslabiti poziciju jednog od najvećih američkih saveznika u regionu Azije sa čijim narodom iskreno saosećamo u ovim trenucima. Usled svega ovoga došlo je i do transfera komande nad operacijama u Libiji.

Početni izgovor, da je cilj bombardovanja sprečavanje stradanja civilnog stanovništva, nalikuje onom koje je upotrebljeno u slučaju Kosova i on predstavlja samo jedan segment medijskog rata. Međutim, isto tako je važno da je Obama u svom govoru pomenuo da transfer komande na NATO predstavlja samo vid međunarodne saradnje što govori zapravo da SAD nisu u stanju da samostalno izvedu ovu operaciju. Pomenuti transfer komande istovremeno američkim oružanim snagama omogućava da provere sposobnost svojih evropskih partnera da samostalno vode operacije vojne prirode.

Kanadski general Šarl Bušar izjavio da napadi nisu pomoć pobunjenicima što se očigledno kosi sa istinom ali u medijskom ratu, koji je Gadafi izgubio i pre nego što je počeo, sve je dozvoljeno. Zvaničnici Alijanse su juče ocenili da će prenos nadležnosti na NATO trajati između 48 sati i 72 sata. “Što napori budu šire uloženi to će biti snažnija poruka koju šaljemo libijskom narodu, kojem očajnički treba naša pomoć”, rekao je general Bušar. “Delovaćemo u koordinaciji s našim medjunarodnim i regionalnim partnerima kako bismo zaštitili narod Libije”, osim toga on je izjavio da će NATO navodno učiniti sve da spreči korišćenje vazdušne sile i da će to “učiniti pažljivo i precizno, kako ne bi naneo žrtve narodu Libije”.[20]

Primer vazdušnih udara protiv Libije samo još jednom potvrđuje činjenicu da svi savremeni lokalni ratovi koje vode SAD i u kojima se ogleda strategija njihovih oružanih snaga počinju najpre vazdušnim udarima. Strategija SAD umnogome bazira na mobilnosti mornaričke avijacije koja je obezbeđena brojnom flotilom nosača aviona koji pojedinačno raspolažu vazdušnim snagama koje su po broju savremenih aparata moćnije od mnogih vazduhoplovstava navedenih zemalja trećeg sveta poput Libije koja raspolaže relativno zastarelim avionima ruske proizvodnje tipa “Mig-23“, „SU-24“, „SU-22“ kao i avionima francuske proizvodnje tipa „Miraž F1“, koji su zastareli i ne mogu da se nose u eventualnim vazdušnim duelima sa aparatima tipa „F-15“, „F-18“ ili „F-16“.

Osim toga, Libija ne raspolaže ni značajnim efektivama koji bi ukjučivali sisteme PVO koji predstavljaju presudni faktor odvraćanja od eventualnih masovnih vazdušnih udara “koalicionih snaga“.

Libija kao test poligon

Vojna intervencija u Libiji polako se pretvara u vojni poligon za isprobavanje najnovijih modela aviona. Kampanja "Odisejeva zora" sjajna je šansa za ratna vazduhoplovstva zemalja koje učestvuju u intervenciji da pokažu svetu svoju borbenu moć i to bez rizika, jer na libijskom nebu, za sada, nema nikog osim njih.” Fotografija ilusruje najnoviji američki aparat tipa F-18 “Grouler” koji je namenjen za elektronska izviđanja i protiv elektronska dejstva i koji zamenjuje „EA-6B Prowler”.[21] Ovo takođe ne treba da nas mnogo čudi jer “koalicione snage” koriste gotovo svaku priliku za isprobavanje novih aparata i borbenih sredstava.

Libija ujedno predstavlja i test poligon za najsavremenije francuske avione tipa „Rafal“ koji su po prvi put korišćeni u borbenim operacijama u Avganistanu. Ovakav tip odnosa koje SAD primenjuju prema svim “nepogodnim” režimima kao što vidimo postalo je nešto što se praktično u savremenom svetu uzima kao nepobitna činjenica. “Borba za ljudska prava“ uključuje napade na sve države čiji neposlušni režimi odbijaju da prihvate američki i zapadni model državnog uređenja. Međutim, upravo da bi se predupredila agresija SAD i NATO pakta kao i da bi se izbegao ogroman broj civilnih žrtava neophodno je da takve zemlje poseduju savremene oružane snage kojima Gadafi u najvećoj meri ne raspolaže jer su libijski vojni kapaciteti, kao što smo pomenuli, prilično zastareli.

Gadafi ipak opstaje?

Sama činjenica da se američki avioni povlače sa neba Libije kao i fakat da sami pobunjenici, usled blizine fronta, stradaju od tzv. prijateljske vatre potvrđuje činjenicu da ni pobunjenicima u Libiji ne ide onako kako bi to želele zapadne zemlje. “U prvom zabeleženom slučaju tzv. prijateljske vatre koalicioni avioni su ubili najmanje deset pobunjenika i potpuno uništili njihov kontrolni punkt ispred Brege”. [22]

Ovo govori da su koalicione trupe u Libiji ipak u jednoj vrsti nezavidne pozicije i da uprkos prognozama SAD nisu u stanju da se da angažuju na više frontova što ne znači da one neće da se preorijentišu na Siriju ili Venecuelu. Zapad će sasvim sigurno žrtvovati pobunjenike ukoliko procene da njihove snage nisu dovoljno organizovane i ukoliko operativci CIA-e ne uspeju u nastojanju da ih obuče i disciplinuju u dovoljnoj meri kako bi pružili ozbiljniji otpor regularnim snagama Libije koje kontroliše Moamer Gadafi. U tom slučaju suočavamo se sa drugom opcijom da Zapad prepusti pobunjenike svojoj sudbini i da Gadafi ostane na vlasti ali da nekim vidom ekonomskog pritiska SAD nastave da ugrožavaju režim Moamera Gadafija što bi trupama SAD omogućilo da se preorijentišu na potencijalne protivnike poput Sirije.